U svom jubilarnom 20. izdanju, filmski festival Slobodna zona zaokružuje dve decenije okretanja prema ostvarenjima koja postavljaju neugodna pitanja ili čije odgovore je, ponekad, teško čuti. Sastavljena od filmskih programa, debata i promocija na raznolike teme o ljudskim pravima, Slobodna zona u svom jubileju startuje ambiciozno – projekcijom dva kanska pobednika – filmom Anora Šona Bejkera, dobitnikom Zlatne palme za najbolji film i filmom Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića, dobitnikom Zlatne palme za najbolji kratkometražni film. I ove godine, Festival će prikazati na desetine angažovanih filmova iz celog sveta, nagrađenih na prestižnim svetskim festivalima, podeljenih u nekoliko programskih celina.
Pažnju privlače dva filma jednog reditelja, selektovana za program Zona bez granica. Dag Johan Haugerud je scenarista i reditelj poznat po svojim hvaljenim romanima, igranim i kratkim filmovima. Najveći uspeh postigao je film Čuvaj se dece, koji je bio hvaljen i kod kritike i kod publike. Dva dugometražna filma sa Slobodne zone, naslovljena Seks i Ljubav, oba iz ove produkcione godine, deluju fascinantno i nedostižno za mnoge filmske autore, međutim Dag Johan je zapravo uspeo i treći film da realizuje (koji nije u festivalskom programu), čime je zaokružio svoju trilogiju. Ako dodamo da se treći film zove Snovi, jasno je iz samih naslova da se autor bavio fenomenima bez kojih je jedan dan u čovekovom životu nezamisliv.
U Ljubavi, pragmatična doktorka i saosećajni medicinski tehničar istražuju granice intimnosti, tokom jednog susreta na trajektu. U Seksu, dva heteroseksualna muškarca doživljavaju neočekivana iskustva s drugim muškarcima, koja ih provociraju da preispitaju svoje razumevanje seksualnosti, pola i identiteta.
„Prvo sam napisao Seks i aplicirao za novac da bih snimio tu priču kao kratki dugometražni film od 70 minuta“, počinje Dag Johan Haugerud priču o svom neobičnom karijernom putešestviju. „Ali, konsultantkinja u Norveškom institutu za film tražila je da uradim duži film. Gledala je moj prethodni film Čuvaj se dece koji je trajao gotovo tri sata, i bila njime oduševljena. Zanimljivo, ali dok smo snimali taj film, imali smo velikog problema s finansiranjem, jer je tadašnji konsultant Instituta smatrao da je film predug! U svakom slučaju, bio sam sit priča o filmskoj dužini, i shvatio sam da nikada neću moći da ubodem pravu dužinu. I onda sam pomislio – ako hoće da imaju veći projekat, imaće mnogo mnogo veći projekat. I to ne jedan, nego tri filma!
Kao što vidite, motivacija za trilogiju je krenula iz čistog inata. Ali onda, počeo sam da razmatram kakvu vrstu izazova tri filma zaredom mogu da proizvedu. I takođe, kakve ja koristi imam od toga – i u tehničkom smislu i u smislu sadržaja. Svakako, za mene je to bila prilika da uđem dublje u zadate tematike i da pokažem te priče iz drugog ugla i iz različitih perspektiva. Već dugo razmišljam o pitanjima seksualnosti na filmu, i o načinima na koji se ona prezentuje. Posebno razmišljam kako se o njoj govori i kako se na filmu prikazuje. Retko kada vidite pravu reprezentaciju seksualnosti, onakvu kakva je u realnosti. U filmovima, scene seksa igraju uglavnom mladi, prelepi glumci s divnim izvajanim telima. A kao što svi znamo, seks je retko kada tako estetski kompletan.
Takođe, uvek je veliko pitanje kako se glumi seksualni čin pred kamerama. Meni lično, bilo bi neprihvatljivo da tražim od glumaca da se ponašaju kao što se inače ponašaju dok imaju seks – to je isuviše privatan čin, individualan i ranjiv. Mislim da je skoro nemoguće da se seks glumi uverljivo, s toliko ljudi koji stoje okolo i gledaju dok snimate. I kao rezultat, često dobijamo scene koje su pre filmski seks nego realni.
Ne kažem da je nemoguće da se napravi scena istinskog seksa u filmu. Postoji mnogo primera onih reditelja koji su u tome uspeli. Ali, mislio sam da bi bilo daleko interesantnije da napišem dijalog onoliko intiman i ranjiv, koliko i sam seks. Moram naglasiti da seks nije samo fizička senzacija i telesno iskustvo, mnoga pitanja seksualnosti su o onome šta se dešava u našim mozgovima, šta nas privlači, o čemu maštamo, šta fantaziramo, i kako zamišljamo da bi seks mogao da izgleda – što se najčešće ne poklapa s onim što dobijamo tokom naših seksualnih iskustava.
Naš pogled i iskustvo seksualnosti povezani su s predstavama koje imamo o moralu, savesti i stidu, što je takođe veoma individualna stvar, o kojoj se retko govori, a za koju sam mislio da bi mogla biti interesantna za film.“
Ljubav, seks i snovi su velike teme, a u tri tako naslovljena filma oni se provlače, preklapaju, ukrštaju, dramski dopunjuju. Zanimalo nas je kako je uopšte odredio kako će se koji film zvati, s obzirom na to da se bave istim fenomenima iz različitih perspektiva:
„Seks, snovi i ljubav su velike reči. I imaju koristi od toga što su međusobno povezane. Seks kao termin postaje složeniji kada se ujedini sa snovima i ljubavlju. Isti je slučaj i s druga dva termina. Ali za mene, sva tri filma su o svim tim temama, samo što ih tretiram različito i bacam svetlo na njih iz različitih uglova. Recimo, Ljubav je daleko više o seksu nego film Seks i obratno. Inicijalno, želeo sam da se filmovi zovu Seks, snovi i ljubav 1, 2 i 3. A tako se zapravo zovu u Danskoj. To je pametan izbor danskog distributera.“
Seks istražuje duboke sfere muške seksualnosti, što nije često na filmu. Dag Johan kaže da je prošao detaljnu pripremu pre samog početka rada na priči: „Razgovarao sam s norveškom službom za zdravlje gej muškaraca u Oslu. Oni nude besplatno i anonimno testiranje na sve seksualno prenosive bolesti, ali nude i test, koji se takođe popunjava anonimno, iz kojeg pokušavaju da saznaju što više o seksualnim navikama današnjih ljudi. Deo ankete tiče se identifikacije – da li su ‘homoseksualci’, ’biseksualci’ ili su ’muškarci koji samo imaju seks s drugim muškarcima’. I na veliko iznenađenje, ’muškarci koji imaju seks s drugim muškarcima’ su najveća grupa! Postoji mnogo razloga za to – većina ljudi živi zatvoreno ili su deo kulture koja ne podržava gej zajednicu. Ipak, prilično je upadljivo da ima toliko onih koji redovno imaju seks s drugim muškarcima, a da se ne identifikuju kao gej ili bi osobe. Ili možda to uopšte nije čudno: lično poznajem ljude koji su u dobrim životnim funkcionalnim – kako barem sami tvrde – heteroseksualnim vezama, a u isto vreme uživaju u seksu sa muškarcima! Ni u najluđim snovima ne bi priznali svoju seksualnost, ili prihvatili određeni seksualni identitet, jer se jednostavno ne osećaju kao gej ili bi, niti bilo kako što bi narušilo njihov identitet. Tako da – kao što bih zaista ohrabrio ljude da ’izađu iz ormara’ – takođe poštujem to što je mnogima autovanje seksualnosti sužavanje životnog prostora.“
I glumci u Seksu su jako uverljivi. Igraju likove sa mnogo ironije i emotivnog otklona. Jedan od njih ima seks sa drugim muškarcem što ne smatra homoseksualnim odnosom ili neverstvom prema ženi; drugi u snovima vidi čudnu figuru koja liči na Dejvida Bouvija, da bi se ispostavilo da sebe zapravo vidi kao ženu: „Radio sam s njima dvojicom mnogo puta. Išli su zajedno u školu glume i razvili retko dobru saradnju, zasnovanu na poverenju i otvorenosti. Scenario je pisan za njih. S obzirom na to da su oni često igrali mačo muškarce, pomislio sam da je intrigantno da sada to promenim i da im ponudim da odigraju nešto sasvim drugačije…“
I naravno, Dejvid Bouvi nije slučajno odabran: „Nikako slučajno!“, odgovara Dag Johan. „Dejvid Bouvi je verovatno najpoznatiji pop-kulturni simbol javnog transgresivnog rodnog ponašanja koji nam je poznat. Dakle, imalo je smisla da ga koristim kao objekat u snovima. Ali, kao što ne mislim da su ni Bouvi niti njegova muzika posebno kvir – njegova pojava u kasnijoj fazi kao i muzika bili su zapravo tradicionalni muško orijentisani rok – smatrao sam važnim da spomenem i Abu i Anifrid Lingstad. Ona je snimila solo album osamdesetih sa slikom na naslovnici, gde neverovatno liči na Bouvija. Takođe je snimila i svoju verziju Life on Mars na švedskom. Ukrštanje i preklapanje njih imalo je mnogo smisla. Učinilo je kvir element snova daleko upečatljivijim.“
Na pitanje da li smatra film Seks kvir filmom, Dag Johan odmah odgovara: „Apsolutno. Kao što sam i ja kvir, i vidim stvari iz kvir perspektive, i sve što radim jeste kvir. Ali razumem zašto me to pitate, jer film – nekima – možda ne deluje izrazito kvir, a i tretman teme možda nije onakav kakav očekujete da bude od kvir filma…“
U Ljubavi, međutim, stvari su drugačije. Ali ne mnogo drugačije. Dag Johan ne vidi taj film onako kako ga mi vidimo – da, iako je naslovljen Ljubav, mesta za pravu ljubav malo ima, a da su likovi očajni i neutešni: „Oni samo pokušavaju da nađu balans između svojih oslobođenih seksualnosti, koje se slobodno razvijaju s ljubavlju i odgovornošću. A to je ponekad vrlo težak zadatak. Zapravo, nikad ništa nije lako. Možete biti u neobavezujućem seks odnosu s nekim, ali u trenutku kada se razviju dublje emocije, taj aranžman postaje težak i nimalo slobodan kao što očekujete.“
Kao glavni grad, Oslo je pod konstantnom rekonstrukcijom. Grad se razvija i menja, ali u osnovi njegovog razvoja je novac. O novcu se daleko više razmišlja nego o zdravlju ljudi i njihovom stanju
Učinilo nam se da je legendarni Kšištof Kišlovski, sa svojom trilogijom Plava, Bela i Crvena, makar malo uticao na njega dok je pravio svoju trilogiju, barem po preklapanju poznatih motiva: „Ne mogu reći da je uticao na mene. Gledao sam tu trilogiju pre mnogo godina i sećam se da mi se mnogo dopala Bela, prilično mi se dopala Crvena i da mi se uopšte nije dopala Plava. Ali možda sam se promenio. Kada bih ih pogledao danas, možda bi mi se dopale po sasvim drugom redosledu.“
Na pitanje da li je onda čitao knjige o psihologiji ili filmskoj teoriji pripremajući Ljubav, autor kaže: „Studirao sam filmske nauke i filmsku istoriju na univerzitetu. Ali to je bilo mnogo davno. I dalje mnogo čitam, ali vrlo retko filmsku teoriju. Sada, daleko više učim i inspirišem se gledajući filmove. Gledam i čitam svašta, ali nemam favorite. Pre nego što sam napisao scenario za Ljubav, čitao sam – i vrlo su uticala na mene – pisma i dnevnici Eti Hilesum, dnevnici Dereka Jarmana i takođe knjiga Olivije Laing Usamljeni grad.“
Tu dolazimo do ključnog pitanja – u oba filma, grad ima veliku ulogu: „I sva tri filma obuhvataju različite delove Osla“, nadovezuje se Dag Johan. „Kao glavni grad, Oslo je pod konstantnom rekonstrukcijom. Grad se razvija i menja, ali u osnovi njegovog razvoja je novac. O novcu se daleko više razmišlja nego o zdravlju ljudi i njihovom stanju. Kao i u svim drugim oblastima društva, planiranje grada i njegov razvoj su zasnovani na ekonomiji i finansijama. Grad u rekonstrukciji nije po meri ljudi, već suprotno; i zato su moji filmovi o ljudima koji pokušavaju da oblikuju grad u nešto što on trenutno nije. U filmu u kome ima toliko dijaloga, prilika da se zaustavi priča i sluša muzika je preko potrebna.“
I kako je zapravo izgledalo snimati tri filma zaredom i završiti ih u istoj kalendarskoj godini: „S obzirom na to da nikad pre to nisam radio, nisam znao šta da očekujem. Ali bilo je lakše nego što sam mogao da zamislim. Imali smo istu ekipu na sva tri filma, i to je bilo dosta dobro, jer što se bolje poznajete lakše radite i bolji su uslovi za rad. Rekao bih da su preprodukcija (iako ubrzana) i samo snimanje bili lakši od postprodukcije, koja je meni lično bilo mnogo teška. Nikome ne bih preporučio da montira tri filma istovremeno.“
Za kraj, Dag Johan Haugerud ostaje optimističan. Veruje da će film preživeti, kao što veruje da će knjige i novine opstati u eri nove tehnologije. I čvrsto veruje u budućnost filma. „Verujem da film ima veoma važnu ulogu danas u ovom suludom svetu u kome živimo, možda više nego ikad. Ali dok je svet sve luđi, i dalje postoje ljudi u svim delovima planete koji žive sasvim suprotno od načina na koji se svet razvija. To su ljudi koji se okupljaju i gledaju filmove. Znam da mi je potreban bioskop, potrebni su mi literatura i umetnost, i mislim da nisam jedini. Tako da mi jedino nada preostaje.”
Slobodna zona traje od 6. do 11. novembra.
