Četvrti Slaughter festival održava se, kao i dosad, u nekadašnjoj klanici u Doljevcu, mestu u kome prema poslednjem popisu ima zvanično 15.000 stanovnika a nezvanično mnogo manje jer, kao i u drugim manjim mestima, meštani gravitiraju ka većim gradovima u potrazi za poslom. Zaista je podvig da tu opstaje festival posvećen hevi metal muzici i hororu, i da ga za veče poseti veliki broj mladih ljudi željnih provoda. Prednost je i blizina Niša, udaljenog 17 km, odakle publika često dolazi.
U fabrici u kojoj su nekada klali životinje, sačuvane su i hladnjače i ogoljeni hodnici s jakom rasvetom, što je sada pretvoreno u improvizovani bioskop. Autentičnost samog mesta koje okružuje mnogo zelenih površina, zapravo je glavni adut za dobru zabavu. Noćni ambijent proplanka na ulazu u varošicu je stvoren za stravu kakvu viđamo u horor filmovima, a uz pomoć ekstremne hevi metal muzike i urbanih skulptura u dark industrial stilu subotičkog umetnika Arpada Slančika, dobija se svojevrsni univerzum svojstven nekom stripu.
Šarenolik program
Na ovogodišnjem festivalu prikazano je dvadeset dugometražnih i kratkometražnih filmova na tri bioskopska platna u glavnoj sali klanice, kao i na otvorenom prostoru pored bazena i na košarkaškom terenu. Predstavljene su manje zastupljene kinematografije (Portugala, Meksika, Letonije, Estonije, Austrije, Argentine, Japana…) s akcentom na eksperimentalni i umetnički horor. Poseban segment čini srpski takmičarski program, od osam kratkometražnih filmova.
Ludilo počinje da vlada dok hedonizam preuzima kontrolu, a selo upada u nekontrolisanu lavinu seksa i nasilja
Izdvojila su se tako dva filma potpuno drugačije strukture i filmskog jezika, pa čak i žanrovski različiti, kojima je, osim što dolaze s Baltika, iz Estonije i Letonije, zajedničko rušenje svih postojećih granica svojstvenih današnjem bioskopskom hororu na koji smo navikli. Najveću pažnju publike skrenuo je muzički horor apsurda prepun krvi Motorne testere su pevale (2024) sniman u privatnoj gerilskoj produkciji estonskog reditelja Sandera Marana još tokom 2013. godine. Sledećih 10 godina postepeno je završavan i dorađivan. Razigran je i veseo film, s muzičkim deonicama uz zvuke čembala, harmonika i drugih instrumenata, a čak i bez razumevanja teksta pesme zvuče zavodljivo i iskreno. Odlično ukomponovana muzika sa scenama nasilja i krvoprolića istovremeno stvara neodoljivu mešavinu simpatije i šoka. Iz samog naslova, nameće se analogija s filmom Teksaški masakr motornom testerom. Priča se fokusira na Mariju koja jednog dana upoznaje Toma, čoveka koji pokušava da sebi oduzme život. Njih dvoje se ludo zaljubljuju, ali njihova burna romansa uskoro izlazi iz koloseka kada Mariju otme ubica naoružan motornom testerom, koji je vuče u kandže svoje groteskne porodice kanibala. Tom, odlučan da spase Mariju, udružuje se s dobrodušnim Janom, upuštajući se tako u komičnu i krvavu potragu ispunjenu nadrealnim susretima – od kultova i frižidera koji govore pa sve do policajaca koji obožavaju slatkiše. Krv pršti na sve strane, ubistva su bizarna i mogu se porediti s ranim filmovima Pitera Džeksona (Bad Taste iz 1987. ili Dead Alive iz 1992). Pravo je otkriće za ljubitelje filmova hibridnih žanrova baziranih na postulatima horora i crnog humora. Motorne testere su prikazane na više od 50 festivala, a dosad je film osvojio 26 nagrada.
Drugi vanserijski film prikazan na festivalu je animirana senzacija Božji pas iz 2025. koji je pre mesec dana imao svetsku premijeru na festivalu Trajbeka, u režiji braće Laurisa i Raitisa Abelea iz Litvanije. Na njemu su radili isti animatori kao na ove godine Oskarom nagrađenom animiranom filmu Poplava. Radnja je smeštena u selo iz 17. veka gde se tokom kiše seljaci ponapijaju do omamljenosti i prepuštaju telesnim zadovoljstvima. Sve vreme, verska zajednica – s licemernom pobožnošću – moli ih da kontrolišu i smanje svoje grehe. Kasnije će jedna žena biti optužena za vračanje, što dovodi do toga da samoproglašeni vukodlak – poznat i kao Božji pas – stigne sa jedinstvenim poklonom: „đavoljim mudima“. Ubrzo zajednica podivlja, ludilo počinje da vlada dok hedonizam preuzima kontrolu, a selo upada u nekontrolisanu lavinu seksa i nasilja. Božji pas je film rađen rotoskopskom tehnikom koja zahteva snimanje uživo pre postprodukcije, a zatim animiranjem žive slike. Inspirisan je filmovima o hevi metalu iz osamdesetih gde reditelji istražuju baltičke folklorne tradicije i mit o vukodlaku. Naslovljen je po imenu za vukodlake koji se koriste u njihovim običajima. Umesto da prikaže vukodlaka kao čudovište koje preti lokalnoj zajednici, Božji pas nudi alternativni prikaz u kojem se vukodlak bori protiv veštica i demona, štiti useve i obezbeđuje dobrobit seljaka, kako su i sami reditelji objasnili u predlošku za realizaciju svog prvog animiranog, a četvrtog po redu filma.
Muzička pratnja
Uz filmske projekcije, na dve nezavisne pozornice održani su koncerti dvanaest hevi metal bendova, iz Finske, Italije, Švajcarske, Bugarske i Srbije, po izboru umetničkog direktora Željka Ljubića. Različitog senzibiliteta i muzičkih uticaja preplavili su publiku žestokim nabojem energičnog zvuka, od garažnog roka do ekstremnog metala.
Ako se setimo prošle godine, pored brojnih filmova i hevi metal bendova iz celog sveta, festival je odjeknuo u široj javnosti s regionalnom premijerom filma Supstanca s Demi Mur u glavnoj ulozi, koji je mesec dana pre toga nagrađen u Kanu, a zatim postao jedan od najnagrađivanijih filmova godine. Trenutne masovne demonstracije su kao baš ta „supstanca“ Demi Mur, koja je ove godine nedostajala ali i pomogla da festival Slaughter „bude bolja verzija sebe“ i da odjekne punim sjajem u svojoj najboljoj verziji. Kako je rečeno u Supstanci, uspeh je zagarantovan samo pod uslovom da se supstanca koristi pravilno, prema zadatom uputstvu. Isti recept važi za festival i u budućim izdanjima.
Istorija koju niko neće sačuvati, osim nas
Kada je domaća produkcija u pitanju, osim kratkih filmova na programu nije bilo srpskog celovečernjeg horora. Jedino je prikazan srednjometražni niskobudžetni Dartakum po scenariju i u režiji Gvozdena Bosića iz Zrenjanina. Govoreći o borbi vojnog veterana s Kosova i Metohije s posttraumatskim stresnim sindromom, film je okarakterisan kao „prvi srpski paranormalni horor“. To je i podstaklo tribinu o horor problematici koja se svake godine održava na festivalu, te je diskusija na temu Horor – Uradi sam u niškom „Deli“ prostoru bila omaž domaćoj andergraund sceni. Jovan Ristić, dr Marko Pišev i Milan Kovačević govorili su o tome kako su fanzini, samizdat izdanja i niskobudžetna produkcija održali horor žanr u vremenima bez institucionalne podrške. Publika je imala priliku da čuje priče o kultnim horor izdanjima, dok je moderator i selektor filmskog programa dr Dejan Ognjanović naglasio: „Ovo je istorija koju niko neće sačuvati osim nas.“
