Zašto nas dramski fascinira podvrsta prevaranata, lažnih predstavljača, čiji motivi izmiču kako materijalnoj dobiti tako i zadovoljenju nekakve inherentne patologije? Stiven Spilberg je, prateći uobičajenu opsesiju, anamnezu svog obmanjivača u filmu Uhvati me ako možeš sveo na porodični kvar. Britanci su, pak, suptilniji, uz to i zainteresovani za istraživanje klasne postavke društva. U kultnoj Papirnoj masci (Paper Mask; 1990), preteči filma Uhvati me ako možeš, predivno banalni Pol MekGan celinu žanrovski usmerava ka satiričnoj komediji u najkraćem mogućem kadru u kojem se njegov junak šepuri sa šalom otmenog fakulteta, tim simboličnim predmetom koji bi mu bez prevare ostao nedostupan. Par sekundi šašavosti je sve što konkretno dobijamo na temu motivacije, sve drugo je mehanizam. Zaista, odakle potiče poriv da se sagovorniku predstavimo kao neka druga, izmišljena osoba?
Jako davno, u formativnim godinama, tipu za koga sam u trenutku zaključio da ćemo se teško ponovo videti predstavio sam se kao Petar. „Da probam kakav je osećaj…“, pomislih. Nije izazvalo lučenje dopamina već zgađenost gaženjem nečijeg poverenja, čak iako se radilo o mrmljajućoj razmeni imena. A šta je uopšte ime? Ispunjavanje dodatne obaveze nakon što ste svojim telesnim funkcijama stvorili novog čoveka? Kada se tako postavi, Ripliji ovog sveta, ti odbacivači urođenih postavki i kidači nevidljivih društvenih niti, postaju upravo zavodljivi. Barem u fikciji.
Uputno je primetiti da su prethodni primeri, uključujući i sramotnu radoznalost ispisivača teksta koji čitate, prevashodno delali iznutra ka spolja. No, digitalno društvo koje iskrivljenje stvarnosti smatra legitimnim načinom samoprikazivanja poslednjih decenija stvara novu vrstu obmanjivača – žrtvu/tiranina poteklog iz „zeitgeista“. Kris (Lor Kalami, dobitnica nagrade Cezar iz 2021. godine), glavna junakinja serije Verna prijateljica (HBOMax; u originalu Une amie dévouée dok je engleski prevod The Confidante) vodi jadan, neuredan život. Devojka je to od četrdesetak godina bez izvora prihoda, koja živi s majkom u dalekom predgrađu Pariza i večernje sate prekraćuje „tinder“ sastancima. I onda, 13. novembra 2015. stiže u kafe u centru grada i nalazi se sa svojim „dejtom“. Međutim, sve propada kada on poželi da odmah odu do njegovog stana. Kris je, shvatićemo kada je bolje upoznamo, planirala da „plete“ priču o sebi, da zasenjuje anegdotama iz nepostojećeg života menadžerke pank-rok bendova, sa završnim seksom što služi samo kao još jedan delić blagorodne slagalice. Sada sama za stolom, naručuje nekoliko skupih pića – samo da bi izvadila novčanik iz tašne, zamolila barmena da joj je pričuva dok skokne po cigarete i nestala bez traga. Vraćajući se metroom kući, do nje stiže vest o terorističkim napadima koji su se upravo desili na više lokacija, sa najgorim (90 žrtava) u koncertnoj dvorani Bataklan, i Kris ima napad mitomanije, postepeno ubeđujući sebe da je među povređenima i njen nekadašnji dečko/prijatelj/član benda kojem je bila „menadžerka“.
Serija je kompleksna i hrabro otvorena za etičku igru, a gledalac je nagnan da razmišlja o eksploataciji patnje kao neizbežnom delu „šou-biznisa“ koji prati terorističke napade
Digitalna „riplijevština“ uzima maha, s lažnim fejsbuk-profilom lažno povređene osobe, zatim s istinski povređenim, komatoznim čovekom u čiju bolničku sobu se Kris, kao navodna devojka, infiltrira i to koristi da bi „bustovala“ svoje naloge na društvenim mrežama. Konačno, opremljena „kontentom“ koji podstiče saosećanje, Kris postaje članica grupe za međusobnu podršku, sačinjene od traumatizovanih ljudi iz dvorane Bataklan, kao i od nastradalima i povređenima bliskih osoba. Fejsbuk-stranice i skajp-grupe posadile su idealnu baštu za klijanje korova, ali šta Kris ima kao krajnji cilj? Setimo se neuspešnog „tinder dejta“ i sociopatske mešavine poriva kojoj smo svedočili… Prvo se dobija pažnja i opčinjenost putem vešto nevoljnog prepričavanja razgovora sa Igijem Popom, da bi Kris zatim podstakla novonastalu družinu da izađe iz senke i organizuje protestni koncert. Paralelno, ganja i nezakonitu finansijsku dobit tako što krišom stvara falsifikat karte iz Bataklana i prijavljuje se za odštetu koju država isplaćuje u nameri da skrene pogled javnosti sa grešaka počinjenih od strane bezbednosnog sistema.
Serija je kompleksna i hrabro otvorena za etičku igru, a gledalac je nagnan da razmišlja o eksploataciji patnje kao neizbežnom delu „šou-biznisa“ koji prati terorističke napade. Aleksis Manenti, znan nam iz Čuvara formule i Čovjeka koji nije mogao šutjeti, igra partnera jedne od članica grupe za podršku koji, reklo bi se opremljen uličnim iskustvom, instinktivno prepoznaje šibicara i poručuje Kris da se kloni njegove porodice. U napetoj sceni nismo, što je krajnje uznemirujuće, na strani razotkrivača već strepimo za dalju sudbinu lažljivice. Lor Kalami je vrlo postepeno gradila svoj portfolio i prepoznatljivost, po glumačkim godinama relativno kasno stigavši do statusa ose oko koje se dramsko delo vrti. Usput je razvila užu sposobnost da tumači likove u kojima se sukobljavaju šarm i nepodnošljivost, i sada se grešno zabavlja kao retko koji kolega ili koleginica (videti film À plein temps/Prekovremeni rad, prikazan 2022. na Slobodnoj zoni).
Kako god, valja navesti i da je serija o laži nastala po istinitoj priči opisanoj u knjizi Bataklanska mitomanka (La Mythomane du Bataclan; 2021), kao i da se gotovo istovetnim sadržajem – po datumu objavljivanja knjige nepovezano, samo prateći pomenuti „zeitgeist“ – bavio solidni američki film Nije u redu (Not Okay; 2022). Čini se da se ubrzano primiče period kada će i srpsku popularnu kulturu preplaviti literarni, filmski i televizijski osvrti na srodne društvene pojave iz bliske prošlosti.
