Vil Trejsi, autor serije Režim (The Regime, HBO; većinu epizoda je režirao osamdesettrogodišnji Stiven Frirs), u svom dosadašnjem opusu prikazuje opsednutost istraživanjem fenomena diktature. Pisao je šou-program Džona Olivera, s epizodama često u celosti posvećenim zapadnoj publici manje poznatim diktatorima, nekoliko epizoda serije Naslednici (Succession, diktatorsko upravljanje korporacijom koje se lako može preliti ka celokupnom kapitalističkom društvu), te vrlo dobri film Meni (Rajf Fajns kao elitni kuvar, diktator na svom ostrvu-restoranu). Sagledavanje teme iz svih mogućih uglova otkriva da joj momak ne pristupa površno, pa, recimo, u jednom intervjuu kaže i ovo: „Kod većine autoritarnih vođa, kada se prvi put pojave, da se primetiti da s njima nešto nije u redu. Izgledaju pomalo čudno, ili zvuče pomalo čudno, ili se ne uklapaju u državnički kalup na kakav smo navikli. U početku bivaju meta podsmeha glasača, medija, analitičara. Međutim, te vođe zatim počinju da upotrebljavaju svoje začudnosti, svoje osobenosti, kao oružje. Pretvaraju ih u supermoći kojima postižu popularnost. Ali, nakon što do nje dođu, nikada ne zaboravljaju da su u početku bili ismevani“. Dotična analiza nam je, naravno, uznemirujuće asocijativna…
Serija Režim se odvija u neimenovanoj, fiktivnoj državi u centralnoj Evropi, čime se, na prvom sloju, i završava potencijalno pogubni pogled autora sa zapadnjačke visine. Naime, glumci koriste svoje, pretežno nedefinisane naglaske, dok su imena i prezimena likova nacionalno haotična. Ipak, taktički i promišljeni nedostatak etničkih glumačkih ukrasa obilato nadoknađuje Kejt Vinslet kao glavna junakinja, kancelarka Elena Vernam (ime je povezuje sa gđom Čaušesku, uz palatu, niz događaja u poslednjoj epizodi, ekonomsko propadanje države kao posledice želje da se „sedi na dve stolice“, tj. nijednoj…). Ona, naime, svojoj diktatorki daruje „ukrućenu gornju usnu“ i ostale facijalne deformacije karakteristične za ostrvsku visoku klasu, te pompezni izgovor nalik onom Margaret Tačer.
Izgradivši univerzalnu i zahvaljujući glavnoj junakinji često karikaturalnu opnu, Trejsi je zatim buši i uranja u detaljnu i konkretnu srž, čime, zapravo, tvori jaz između svog dela i zapadnog gledaoca. Za početak, prijemu ne pomaže što je serija promovisana kao satirična komedija, dok je u stvarnosti verovatno najgrozomornijih šest televizijskih sati koje ćemo videti u 2024. godini. Osim toga, za razumevanje je prilično korisno ako gledalac – poput, recimo, srpskog – jeste stanovnik bedne stabilokratije iz koje se ne vidi izlaz u bliskoj budućnosti. Mi, nažalost, mikroskopski dobro znamo o čemu se u Režimu radi, gledajući seriju upravo dok Makron, tek što smo se oslobodili čekića Angele Merkel, ukucava sledeći red eksera u naš kovčeg. Moglo bi mu se uputiti pitanje „kako te nije sramota“, samo kada već odavno ne bismo bili naviknuti da budemo tretirani kao deca uvaljana u sopstveni izmet, od koje jedino valja sklanjati oštre predmete.
Serija je promovisana kao satirična komedija, dok je u stvarnosti verovatno najgrozomornijih šest sati koje ćemo videti u 2024.
Elem, u predradnji serije Režim, državom je vladao socijaldemokrata sa malo ekstremnije levičarskim korenima koji, što je čest slučaj sa humanističkim intelektualcima, nije bio vičan populističkoj manipulaciji građanstvom; zatičemo ga, u stanju i funkciji srodnoj državnom neprijatelju Emanuelu Goldštajnu iz Orvelove 1984, u koži primereno odabranog Hjua Granta (veliki je to glumac kada hoće i ima s čim, a ovde su se ispunila oba uslova). Njegova ekonomska uporišta, pak, nisu odgovarala vlasnicima kapitala koji su odabrali marginalnu političarku Elenu Vernam, doveli je na vlast i zatim, uz njenu obilatu asistenciju, stvorili kult ličnosti koji bi, u teoriji, trebalo da im ostavi dovoljno pozadinskog mraka za dalje zgrtanje novca. Zapadni svet taj razvoj događaja posmatra očekivano bezdušno. Dok god je nova vlast odlučna da ne postane deo kineske interesne sfere (a tom pretnjom se, jasno, povremeno zvecka), dok god planira da američkim kompanijama prepusti eksploataciju litij… ovaj, kobalta, dok god na njenoj teritoriji i dalje ima tajnih CIA kazamata, žmuri se na travestiju demokratskih procesa, medijsku neslobodu ili na detalje poput „gongo“ NVO-a kancelarkinog muža.
Kejt Vinslet svojoj diktatorki daruje facijalne deformacije karakteristične za ostrvsku visoku klasu, te pompezni izgovor nalik onom Margaret Tačer
Problem nastaje kada Elena konačno potpuno izgubi vezu sa stvarnošću i padne pod uticaj raspućinovske figure (Matijas Shonarc), pripadnika specijalnih jedinica koji, pošto je pokazao preteranu revnost u suzbijanju demonstracija (Elenini američki lutkari nisu bili zadovoljni takvim izazivanjem pažnje liberalnih medija), biva prekomandovan na dužnost merača vlažnosti vazduha u palati. Njegov narodski nastup usmerava Elenu ka projektu istinskog nacionalnog buđenja (ili, pre, padanja u još dublji, košmarniji san), a lokalni moćnici iz senke previše su uspešno stvorili svoje frankenštajnovsko čudovište da mu se mogu odupreti kada krene da, mlatarajući rukama, gazi svoj i susedne narode. No, to se dešava u dramskoj fantaziji osmišljenoj da uperi optužujući prst ka velikim silama i njihovom nipodaštavajućem odnosu prema pionima na geopolitičkoj karti. U stvarnosti, stabilokrate se pažljivo biraju i sve su sposobnije da do beskonačnosti igraju ulogu koja ime je dodeljena, čime dobijaju dozvolu da od svojih nacija tvore karikature društva. A koliko god da Makron ne poznaje koncept sramote, stepen nezainteresovanosti njegovih glasača za bilo šta što nema veze sa sopstvenom udobnošću života, još je sramotniji.
