U seriji Režim (HBO), Kejt Vinslet igra Elenu, autoritarnu kancelarku izmišljene srednjoevropske zemlje koja dugo nije napustila svoju palatu čije prostorije besomučno dezinfikuje. Sve nestabilnija, ophrvana paranojom, apsolutna vladarka, u sedmoj godini vlasti, nakon što je s trona skinula bivšeg premijera, „neomarksistu“ Edvarda Keplingera, u tumačenju Hjua Granta – angažuje nasilnog vojnika Zubaka. Taj nesrećnik, što je navodno krvavo ugušio pobunu u rudniku kobalta, dobija specijalan zadatak. „Koljač“ po prostorijama neprestano meri vlagu i njuška da li se odnekud oseća plesan, ne bi li tako spasao diktatorku od nasledne plućne bolesti. Ona dotle najiskrenije razgovore vodi s mrtvim ocem, a državnike iz drugih zemalja smešta na drugi kraj dugačkog stola. Birokrate naziva „gomilom crva“ i povremeno brutalno uništi najbliže saradnike. Trudi se da u što većoj meri nadzire građane, igra toplo-hladno s Amerikom i Evropom. Oslanja se na Kinu? U igri su večite sankcije, poverenje u narodnu medicinu. Komedija, tragedija, satira, drama – žanr šest snimljenih nastavaka odrediće drugačije svaki gledalac… Mi smo popričali sa Frenkom Ričom, izvršnim producentom ovog igranog programa, velikim poznavaocem političkog života, pozorišta, filma, popularne kulture, masovnih medija i istorije.
Čudesno je preklapanje događaja prikazanih u satiričnoj televizijskoj drami i vremena u kome živimo. Čini se da smo dosegli svet prikazan u Kralju Ibiju Alfreda Žarija. Šta vas je najviše kopkalo dok ste radili prvu sezonu Režima?
Teško je poverovati da je Režim imao svoju američku premijeru pre dve godine, a da je snimanje završeno nekoliko meseci pre toga. Ovo je treći televizijski program na kome radim kao producent, posle serija Potpredsednica i Naslednici – gde pisac intuitivno anticipira šta će se sledeće dogoditi u svetu. Vil Trejsi, autor Režima, želeo je da sintetizuje i dramatizuje u zbijenom vremenskom toku ono što smo imali prilike da vidimo u mnogim autoritarnim režimima, kod Čaušeskua, Selasija, Putina i tako dalje – da bi došao do šablona kako se sve to odvija. Istorija se, nažalost, ponavlja. Naša je serija bila završena i spremna za prikazivanje mnogo pre najnovijih dešavanja u Americi i Evropi.
Bili ste čuveni pozorišni kritičar Njujork tajmsa. Pretpostavljam da je teško u rečenici opisati umetnički izraz glumca ili glumice. Recimo, Kejt Vinslet… Ponekad se učini da ona nastupa i povlači se u isti čas, proizvodeći određenu dozu misterije.
Tačno je to što kažete o Kejt – postoji misterija i jeste jedan od razloga što je ona tako uzbudljiva glumica. Ljudsko ponašanje jeste misteriozno; u trenu kada glumac pokuša da svede i sistematizuje ljudsko ponašanje, gubi se taj puls i završite sa didaktičkom predstavom koja možda može da bude teatralna, ali nije životno realistična. Kod Kejt ovo nije slučaj. Pokušaće bilo šta, neustrašiva je u predstavljanju života u sirovom obliku, a rezultat je u mešavini humorističkog i tragičkog, uz nešto provučene ljudskosti (ali bez zrna sentimentalnosti) u liku kakav je Elena – čudovište.
Tri epizode režirao je Stiven Frirs. Kako je raditi sa njim? Lako je uočiti nesagledive hodnike vladarkine palate. Pre deceniju i više, Frirs je negde objasnio koliko su ga tokom jednog snimanja u Senatu zapravo inspirisali dugački hodnici prikazani u filmovima realizovanim šezdesetih godina prošlog veka.
Raditi sa Stivenom bilo je jedno od najuzbudljivijih iskustava koja sam doživeo u filmskom poslu. On je prostudirao kinematografiju, sve je video, ima veliko poštovanje za filmske klasike, i velike i male, takođe izvanredan instinkt za glumce i mizanscen. Dakle, oslanja se na takve temelje u svome poslu. U slučaju Režima, vidi se ne samo njegova naklonost prema klasičnim holivudskim i britanskim filmovima, već i prema Renoarovim Pravilima igre. Scena u kojoj Zubak, koga igra Matijas Šunarts, satera u ćošak i naizgled zarobi eminentnu američku gošću, u tumačenju Marte Plimpton – odražava njegovo divljenje Hičkoku. Postoje primeri u seriji gde smo na Stivenov podsticaj koristili tačne lokacije, netaknute godinama, na kojima je Kerol Rid snimao Trećeg čoveka, film koji je takođe jedna od Stivenovih zvezda vodilja.
Vil Trejsi, autor Režima, želeo je da sintetizuje i dramatizuje u zbijenom vremenskom toku ono što smo imali prilike da vidimo u mnogim autoritarnim režimima, kod Čaušeskua, Selasija, Putina i tako dalje – da bi došao do šablona kako se sve to odvija
Mislite li da Režim jasno zaokružuje principe tiranije i da je to razlog što pomišljamo da „predviđa“ našu budućnost? Ili se direktno naslanja na svakodnevicu… Imali smo demonstracije protiv rudnika litijuma. Vi pominje kobalt! Ne zaboravimo studentske demonstracije. Da ne pominjemo polemike o NATO, odnose sa Amerikom…
Rekao sam da je Vil Trejsi „predvideo“ dosta toga, uključujući naknadne događaje koje opisujete, te večna načela (ukoliko je to prava reč) svake tiranije. U velikoj meri na način kako smo (nešto opuštenije) u Potpredsednici predvideli apsurdnost onoga što će se dogoditi u američkoj politici nadolazeće Trampove ere. Kako je zvezda tog šoua, Džulija Luj Drajfus jednom primetila, ono što je počelo kao napeta satira, postalo je „otrežnjujući dokumentarac“. U palati, Elenini istovremeni zavist i prezir prema Americi, i proračunata igra sa evropskim susedima i Kinom, čini se da odslikavaju bitan trenutak u današnjoj podeljenoj Evropi.
Nemoguće je preskočiti Donalda Trampa. Ovih dana listali smo vaše stare, duge članke iz magazina Njujork. Ne isključivo one o seksualnim skandalima Klintonovih, već iznova čitali i antologijski esej o kontroverznom advokatu Roju Konu (1927–1986). Otkud da se Tramp vrati na vlast? Nije lako zaboraviti vaš naslov od pre osam leta: Posle Trampa dolazi drugi Tramp – i ovaj bi mogao da bude opasniji. Ključne reči tih eseja jesu sistem, establišment. Odnos Trampa i fenomena američkog sna.
Tramp je apoteoza američkog sna pretvorenog u noćnu moru. On je prevarant koji je izmislio i fikcionalizovao sve o sebi da bi došao do vrha – pravi Džej Getsbi. Ali za razliku od Ficdžeraldovog klasičnog arhetipa, Tramp je stekao moć, društveni status i bogatstvo, pa uživa da se time razmeće pred starim establišmentom. Činjenica da se vratio i da ima drugi mandat, čak i sa tesnim brojem glasova, svedoči o postojanosti trampizma o kome sam pisao pre osam godina. Za sada je ovaj sledeći Tramp opasnija, moćnija verzija Trampa iz prvog mandata. Već je miropomazao sledećeg Trampa u liku Dž. D. Vensa, koji bi mogao da bude još opasniji jer je pametniji i disciplinovaniji od njega, čak ciničniji, i gotovo upola mlađi. Pojavljuju se i drugi iz te Vensove generacije sa željom da budu Tramp; oni su u Kongresu i u novoj administraciji. Nalik Evropi, toksična mešavina populizma, autoritarizma i ksenofobije nastavlja da buja u Americi.
Rič i naslednici
Frenk Rič rođen je 1949. godine u Vašingtonu. Diplomirao je američku književnost i istoriju na Harvardu, gde je bio šef uredništva studentskog lista The Harvard Crimson. O televiziji i filmu najpre je pisao za magazin Tajm i Njujork post. Od 1980. do 1993. bio je glavni pozorišni kritičar Njujork tajmsa, a od 1994. pa sve do 2011. pisao redovnu kolumnu za ovaj list i bio nominovan za Pulicerovu nagradu. Njegovi novinski eseji, u kojima je često pisao o političkom i društvenom životu kroz prizmu aktuelnih događaja vezanih za kulturu – uticali su na čitavu generaciju pisaca, poput Veslija Morisa (1975), već dvostrukog dobitnika Pulicera, te iznova otvorili put za objavljivanje dužih članaka ovoga tipa u dnevnoj štampi – tekstova koje odlikuje šire, „panoramsko“ sagledavanje određenih fenomena. Bio je savetnik urednika kulture, saradnik nedeljnog Magazina. Od 2011. piše za magazin Njujork. Autor je memoara o pozorištu Ghost Light, zbirke pozorišnih kritika Hot Seat, te hronike The Greatest Story Ever Sold: The Decline and Fall of Truth From 9/11 to Katrina. Najpre kreativni savetnik kuće HBO, bio je u ekipi što je stvorila tri zapažene serije: Potpredsednica, Naslednici i Režim.
Otkud trampizam
Razgovarali smo 2018. o Potpredsednici, seriji o senatorki Selini Mejer, političarki koja dolazi na značajnu funkciju, ali i njegovom eseju iz magazina Njujork pod naslovom Originalni Donald Tramp: njujorški establišment će ignorisati beskrupulozne akte koji služe njegovim interesima – pogledajte kako je samo tretirao Roja Kona, bivšeg advokata predsednika. U eseju nudi živu sliku „krem“ društva iz Studija 54, sklonog uživanjima i političko-finansijskim malverzacijama te podvlači pitanje zašto se establišment „danas“ uopšte čudi odakle se pojavio predsednik Tramp. Tada se nametnuo fenomen odnosa aktuelnog i fikcije. „Divna je stvar s maštom to što vam dozvoljava da pobegnete od stvarnosti, pogotovo od razjarene realnosti ovih naših dana“, rekao nam je tada Frenk Rič. „Jednim delom volim rad na Potpredsednici jer mi otvara put da izrazim strast prema sadašnjici kroz fikcionalni svet, a ne kroz novinarstvo. Stvar je u oslobađajućem načinu da obradiš događaje i da ih pritom komentarišeš.“ Nastavilo se sa Naslednicima! „Pilot-epizoda bila je napisana pre Trampove pobede na izborima 2016. Zaista slučajno, čitaća prepodnevna proba pilot-epizode bila je baš na dan izbora, kada su, usudiću se da kažem, svi prisutni pretpostavljali da će pobediti Hilari Klinton. Snimajući pomenutu epizodu nedugo posle toga, svi smo počeli da primećujemo delić Trampa u Rojevim dečacima, ali to je bila neplanirana slučajnost. Volimo što je naša serija fikcija. Međutim, sigurno da postoji kulturno-ekonomska atmosfera u Naslednicima koja nije ograničena na Ameriku, ili čak strogo na sadašnjost: tokom većeg dela moderne istorije Zapada, medije su osnivali i posedovali superbogati tajkuni, sposobni da prilagode čitavu kulturu svojim hirovima i sebičnim potrebama.“
