Bio je Marineti, i bio je D’Anuncio, i bio je početkom tog fascinantnog dvadesetog veka futurizam pomešan s evoluiranim neoromantizmom, i carstva su nestajala, i ideje su se rađale aproprirajući mitske koncepte, i bilo je neponovljivo. Samo je bilo pitanje trenutka i okolnosti u kojima će se pojaviti neko ko će haos svesti na strelu odapetu u pravcu mete, neko ko će odbaciti sva svoja kompleksna uverenja i vratiti se instinktu grabljivca, prigrlivši dominaciju kao imperativ.
U jednoj od boljih scena italijanske serije M: Sin veka (M. Il figlio del secolo, režija Džo Rajt, među producentima Paolo Sorentino i Pablo Larain; Sky Atlantic) Benito Musolini – do početka Prvog svetskog rata urednik dnevnih novina Avanti, glasila socijalističke stranke – krajem 1922. godine ubeđuje papu da bi Italijanska narodna stranka (PPI) trebalo da se opredeli i omogući novu skupštinsku većinu. Naime, sveštenik i hrišćanski socijalista s doktoratom iz filozofije Luiđi Sturco, predvodnik stranke osnovane da bi Katolička crkva uzela direktno učešće u političkom životu nacije, u parlamentu naravno da nije mogao sarađivati sa socijalistima, dok je istinsku intimnu i intelektualnu odbojnost osećao prema novonastalim Musolinijevim fašistima (od 1924. Sturco će biti u egzilu). Morao je, stoga, biti preskočen, te Musolini vrhovnom vlasniku religijske moći kaže: „Verujem da kategorije više ne postoje. Socijalisti, katolici, buržoazija… Postoje samo oni koji su uz mene i oni koji nisu. A biti protiv mene, osim što je anahrono, antiistorijsko, antiitalijansko, glupo i manjinsko razmišljanje, takođe i ne valja. Jer oni koji su uz mene skloni su da ne vole one koji nisu.“
Serija M: Sin veka – tj. njena prva sezona, a bilo bi korisno da se nastavi – nastala je po prvom od pet romana koje je Antonio Skurati (rođen u Napulju 1969. godine) napisao o javnom i privatnom životu Benita Musolinija (zasad dva toma, u prevodu na srpski, objavila je Laguna); ili pre, o italijanskom društvu posmatranom kroz prizmu njegovog autoritarnog vođe. Budući da samo prvi tom ima više od sedam stotina stranica, kao i da je stil brz a rečenice uglavnom nisu previše dugačke, jasno je da pisac dotiče ili opširno obrađuje hiljade detalja iz kratkog ali događajima bogatog perioda, tokom kojeg je Italija od demokratije pretvorena u diktaturu. No, tako je to s diktaturama: uspostavljaju se neosetno, s najmanje odgovornosti samih diktatora i hiljadama stranica kojima se potom pokušava objasniti odakle se društveni kvar pojavio.
Producenti su doneli ispravnu odluku da angažuju britanskog reditelja Džoa Rajta (Gordost i predrasuda, Pokajanje, Ana Karenjina…), čime su omogućili spoljašnje i univerzalno tumačenje fenomena koji je od lokalnog između dva svetska rata ubrzano poprimio globalne razmere. Rajtu je čak ostavljeno da odluči da li će serija biti na engleskom jeziku, da bi on posle dugačkog dvoumljenja načinio sledeći ispravan odabir, ostavivši scenario u izvornoj formi (engleski jezik bi, uz neminovno prisustvo italijanskih glumaca, uslovio izgovor s akcentom koji bi celini dodao nepotrebnu opnu između dela i gledaoca). Ipak, Rajt jeste priložio dvojicu ključnih estetskih saradnika, direktora fotografije (koji, istina, živi u Italiji) i kompozitora (Tom Roulends iz The Chemical Brothersa). Kadrovi skoro bez izuzetka snimani u studijskim enterijerima i eksterijerima su ekspresionistički iskrivljeni, dok se scene kad god to njihova radnja opravdava odvijaju noću ili u mraku. Filmskim metodama se, dakle, dobija pozorišni podražajni odmak, da bi „rejv“ muzika – uz, na prvom planu, aktuelizovanje i približavanje paučinaste istorije modernom gledaocu – na značenjskom nivou donela atmosferu mahnite žurke koja se i za njene organizatore i za učesnike upravo otima kontroli. Idući dalje u smeru teatarske forme, glumački stil se prirodno nadovezuje na scenario i tvori sveukupni brehtovski efekat. Pamfletski nastup, gledanje u kameru, eliminacija malograđanske gledaočeve identifikacije, sve bi to moglo ishodovati kao otuđeni eksperiment da nas dešavanje ne nagoni da budemo sasvim uronjeni – svakako, tome pomaže i ukoliko živite u državi koja sve više liči na Musolinijevu Italiju.
Na koncu ili početku, Luka Marineli kao Musolini je savršen glumački epicentar za Rajtov koncept. Za razliku od ostalih glumaca koji su odabrani i zato što veoma podsećaju na stvarne osobe koje tumače, Marineli u fizičkom pogledu nema previše dodirnih tačaka s Musolinijem. Suštinska je njegova kipteća energija, te maska osobe koja je bezuslovno usmerena ka cilju. O višoj, osovinskoj identifikaciji se radi, sa Musolinijem kao monstrumom u svakom od nas, sinova i kćeri veka.
Osim po pitanjima bezobzirnosti prema protivnicima i stepenu kontrole nad stanovništvom, totalitarne vođe se razlikuju i po načinu osvajanja vlasti: Staljin, Pol Pot i Tito su, na primer, bili tvorci i/ili posledice revolucija, dok su diktatori poput Musolinija, Hitlera i Vučića moć prigrabili pervertirajući demokratske mehanizme. Jednom instalirani, oni postaju izvor otrova koji će, neuklonjen na vreme, opoganiti ceo sistem. Politika u idealističkom smislu za njih ne postoji (iskustvo nam veli da su možda u pravu), pa Skuratijev i Rajtov Musolini opsesivno crta tačkice na parlamentarnoj mapi: poslanici su za njega upravo raznobojne tačkice a ne ljudska bića, sve dok većina ne postane crna i mapa se može zgužvati i baciti u đubre. „Demokratija je divna zato što vam daje mnoge slobode. Čak i da je uništite. Kada završimo sa svom pričom i obavimo sve šta treba, ukinućemo je“, kaže u kameru.
Totalitarne vođe se razlikuju po načinu osvajanja vlasti: Staljin, Pol Pot i Tito bili su tvorci i/ili posledice revolucija, dok su diktatori poput Musolinija, Hitlera i Vučića moć prigrabili pervertirajući demokratske mehanizme
Asocijacijom na glasačko zvonce – parlament se ponekad može obesmisliti, što je još veći zločin od direktnog ukidanja – stižemo do rizične i uznemirujuće tačke od koje počinju linearna poređenja. Recimo, kada se manipulacijom domogne raspisivanja izbora 1924. godine na kojima očekuje apsolutnu većinu, Musolini shvata da u svojim batinaškim redovima nema dovoljno ljudi koji barem po fizionomiji mogu sedeti u istim klupama s protivničkim poslanicima, političarima standardno monotonog tipa. Neophodni su mu „preletači“, za čije angažovanje sastavlja interni uslov na koji svaki od njih mora da pristane: „Odricanje od prethodne partije. Zavet potpune odanosti Dučeu i zavisnosti od njegove volje“. Gledajući hodnik ispred svoje kancelarije koji uskoro biva ispunjen preletačkim paraljudstvom, okrene se ka gledaocima i izgovori: „Ljudski rod je odvratan.“
Imamo li snage i živaca za još? S pozicije manjinskog premijera Musolini inicira osnivanje Narodne milicije, na šta predsednici ostalih partija pristaju jer u tome vide način finansijskog smirivanja stotina hiljada nezadovoljnih i osiromašenih učesnika Prvog svetskog rata. „Naša partijska vojska koju će plaćati država“, objašnjava nam Musolini. Realnu sliku poslednjih italijanskih izbora do 1946. godine u skupštinskom govoru predstavlja nam socijalistički poslanik Đakomo Mateoti koji će zbog javnih nastupa tog tipa ubrzo biti kidnapovan i ubijen: „Nijedan glas nije dobijen na slobodan način, zato što je svaki glasač znao da je posmatran od strane fašističke milicije. U celoj Italiji naoružani ljudi su okruživali glasačka mesta. Suparničkim listama je pre toga bilo zabranjeno da sakupljaju potpise. Bila su zabranjena i politička okupljanja. Kandidatima suparničkih lista je bilo onemogućeno slobodno kretanje. Mnogi od njih su povukli svoje kandidature, svesni da su u opasnosti. Zabeleženi su slučajevi ljudi koji su glasali po deset ili dvadeset puta.“
Kao što znamo iz sopstvene zbilje, takstativna naklapanja o apstrakcijama poput slobode izbora nisu nešto što je previše opasno za onoga ko ih izgovara, naročito ako se radi o profesionalnom političaru. Narod ima mnogo bazičnije probleme, i, gledano iz diktatorovog ugla, nije zgoreg trajno ga držati u takvom stanju. Musolini u skupštini kaže: „Debata o novom izbornom zakonu je opoziciji dala razlog da se pojavi u parlamentu i napadne politički sistem moje vladavine. Uglavnom pričaju o slobodi. Ali, šta je uopšte ta sloboda? Postoji li? U pitanju je moralno-filozofski koncept. Nekih sloboda ima, ali sloboda u širem smislu nikada nije postojala. Gospodo, ja nisam neki despot koji se zaključao u zamku, iza trostrukih zidina. Ja bezbrižno hodam među narodom i slušam šta ima da kaže. I, za sada, narod Italije ne traži slobodu. ‘Izbavi nas iz ovih straćara’, ‘daj nam pijaće vode’, ‘pobi nas malarija!’… Nisam čuo da me bilo ko pita za slobodu, uredbe ili ustav“. Korupcija je, kao što su nas nedavna događanja u Srbiji takođe naučila, potpuno druga priča. Odluka da Mateoti bude kidnapovan – zatim će, u konfuziji tog čina, biti neplanirano i ubijen – doneta je nakon što je došao u posed dokumenata povezanih sa nezakonitim koncesijama američkoj naftnoj kompaniji, kao i dokaza o dve verzije budžeta, jednoj istinskoj i drugoj modifikovanoj tako da može da bude javno predstavljena.
Suočen s optužbama za ubistvo političkog suparnika, Musolini je pustio policijske organe da kratkoročno pohapse direktne izvršioce. Pre nego što je pobegao u Švajcarsku, Musolinijev najbliži saradnik Ćezare Rosi koji je trebalo da posluži kao vrhovno žrtveno jagnje je u otvorenom pismu naveo: „Sve se uvek odvijalo po volji Dučea. Napadi i prebijanja su uvek bili odobreni ili naređeni od strane Dučea. Naravno, tako je bilo i u Mateotijevom slučaju. Kidnapovanje je bilo posledica atmosfere ogorčenosti i straha koja je degenerisala do stanja u kojem se čini ubistvo. Radi se o političkom i državnom zločinu. A koji čovek je danas u Italiji izjednačen sa državom?“.
Deluje kao pravi epistolarni coup de grâce? Musolini staje pred skupštinski saziv, pred crnokošuljaše i preletače, pred katolike, liberale i socijaliste, pred sve te ljude u sakoima koji se, kada se sve sabere i oduzme, više staraju o sebi nego o društvu. Naoko privilegovani, više nego što se i njima čini su u saglasju sa gorepomenutim narodom, opsednutim trivijalnošću neumiranja. Vođa kaže: „Čujem kako viču: ‘Fašizam je pokret razbojnika i otimača, horda varvara koja je napravila svoj kamp unutar države!’. Pa, dobro. Izjavljujem ovde u skupštini, i pred italijanskim narodom, da lično preuzimam političku, moralnu i istorijsku odgovornost za sve što se dogodilo. Ako je fašizam samo nalivanje ricinusom i batinanje, a ne vrhunska strastvenost najbolje italijanske mladosti, onda sam ja kriv za to. Ako je fašizam kriminalna organizacija, onda sam ja glava te organizacije. Ako je nasilje rezultat određene političke, moralne i istorijske klime, ja sam za to odgovoran jer sam ja stvorio takvu klimu. Kada su dva elementa suprotstavljena i nepomirljiva, jedino rešenje je sila. U istoriji nikada nije bilo drugog rešenja, i neće ga ni biti. Kada bih stoti deo energije koju sam uložio da ograničim nasilje preusmerio u oslobađanje nasilja… e, onda biste videli. Rekao sam šta sam imao, a sada je red na vas. Član 47 statuta kaže: ‘Skupština ima pravo da optuži ministre i privede ih pred vrhovni sud’. Zvanično upućujem pitanje, ima li ovde nekoga ko je spreman da primeni član 47? Posedujete moć da moju samooptužbu transformišete u zvanični čin, i da me odvedete pred vrhovni sud. Potreban je samo jedan od vas koji će uputiti takav zahtev. Samo jedan, i sa mnom će zauvek biti gotovo“.
„Ubijte mene“, „izađite meni na megdan“, „evo vam referendum o poverenju, nudim vam se, ako smete“… U slučaju naše jadne ali unutar granica zaposednute države potencijalno nimalo bezopasnije Dučeove kopije radi se o bezvrednom blefu, dok je Musolini zaista rizikovao. Da, vrlo dobro je znao da je sistem na ivici kliničke smrti, ali, da li je moguće da je „horda varvara“ toliko osnažena i osposobljena da je u stanju da utiša svaki opozitni glas? Samo jedan ludački hrabar čovek je mogao biti dovoljan da se pokrene reanimacija…
Dok završavam ovaj tekst stiže vest da je desetak maskiranih napadača pretuklo četvoricu ratnih veterana koji su prethodnih meseci podržavali i obezbeđivali studentske proteste. Po prvim svedočenjima, tukli su ih bejzbol palicama, pendrecima, drškama pištolja, a sat vremena pre nego što su napadnuti navodno su imali verbalni sukob sa pripadnicima Kobri. Informacije su sveže pa se mogu smatrati neproverenim, i iako su prenete na kredibilnim medijima izvor im je diskutabilan, ali… kako se beše završila ona vrlo nediskutabilna i proverena italijanska priča o „partijskoj vojsci koju plaća država“? Valjalo bi iz romana i serije M: Sin veka izvesti određene empirijske zaključke.
