Poređani po dramskoj hijerarhiji, gitarista Dilan (Emdžej Entoni), basistkinja i pevačica Džordi (Kjara Aurelija) i bubnjar Spad (Kezi Kertis) čine gimnazijski bend Death Krunch, osovinu oko koje se okreće radnja serije Histerija! (Hysteria!, Peacock; autor Metju Skot Kejn). Kraj je osamdesetih i nalazimo se u provincijskom gradiću američkog srednjeg zapada. Par godina ranije, Di Snajder (Twisted Sister), Frenk Zapa i Džon Denver – združenom akcijom stilski različitih umetnika koju bi srpska opozicija trebalo dobro da prouči – branili su slobodu govora i ogolili sav privilegovani idiotizam supruge Ala Gora koja je povela moralističku hajku protiv negativnog uticaja popularne muzike (s naglaskom na hevi metal) na američku omladinu.
Kako to obično biva, pokušaj da se nešto zabrani samo je povećao vidljivost, te Dilan, frustriran nemogućnošću svog već dobro uvežbanog benda da održi makar jedan ljudski javni nastup, dolazi na prevarantsku ideju: hajde da se pretvaramo da smo Satanini sledbenici, malo ozloglašenosti ne može biti loša reklama. Okolnosti su svakako išle naruku i bile okidač. Kvoterbek gimnazijskog tima, momak za uzor, nestao je, na zidu njegove kuće neko je nacrtao pentagram, a iste večeri grad zahvata nešto nalik zemljotresu, mada nezabeleženom na seizmološkim aparatima. I šta onda jedan momak bez identiteta, čiji bend nekim estetskim slučajem svira hevi metal, može da uradi kada ga čirlidersica s poganim mozgom (Džesika Treska, toliko zabavna da joj se lako može desiti da u budućnosti ostane zarobljena u tom tipu lika) u koju je godinama zaljubljen, pita zna li nešto o svemu što se dešava? Na flajeru za najnoviji pokušaj koncerta naći će se mesto i za pentagram, da bi se stvari vrlo brzo otele kontroli. Jer, publika se najzad pojavljuje, čirlidersica zatim traži još grešnog impulsa, i naš bend uz pomoć dramske sekcije i još ponekog frika koji je do tada životario na obodima društva počinje da stvara muzičko-teatarski ugođaj sa satanističkim ritualima i ikonografijom. Linija između podražavanja i stvarnosti postaje sve slabije vidljiva. Džordi (inače, gotičarka kojoj čirlidersica veli da njen imidž nije oklop već kavez) na kraju sledećeg koncerta, gledajući kako fina provincijska deca piju crvenu tečnost za koju im je rečeno da je prava krv, uplašeno kaže bubnjaru Spadu: „Mislim da ovo više nije bend.“ A tako su lepo i čisto počeli, i „flešbek“ scena iz poslednje epizode uspostavlja dirljiv kontrast sa tragičnim rezultatima ambicije sa kojima se na kraju fabule suočavaju:
Dilan: Najbolji debitantski album? Da vas čujem?
Džordi: Joy Division, Unknown Pleasures.
Dilan: Pfff…
Spad: Očekivano.
Džordi: Šta ‘oćeš? Koji je tvoj?
Spad: Hendriks. Are You Experienced.
Dilan: Mislim da je meni Blizzard of Ozz.
Džordi: To se ne računa!
Spad: Ozi je bio u Black Sabbath-u celu deceniju pre toga.
Dilan: Pa šta? Kao da Džimi Hendriks i momci iz Joy Divisiona nisu pre bili u drugim bendovima?
Džordi: Jesu, ali to nisu bili „pravi“ bendovi. To su pre bili… probni pokušaji.
Dilan: Mislite da smo i mi to? Ono… jesmo li mi bend, ili smo bend pre „pravog“ benda? Zato što mislim da se ne bih bavio ovim bez vas dvoje.
Histerija! ima tri linije priče koje autori na za razmišljanje plodan ali dramski donekle splašnjavajući način (sličan problem nedavno smo imali u odličnoj seriji Disclaimer) sažimaju u zanatski „pismen“ rasplet. Triler se nalazi u nestanku kvoterbeka i istrazi šefa policije (Brus Kembel kao najnormalnija osoba u seriji). Taj segment nas vraća ka gorepomenutoj Tiper Gor (tj. tom tipu ličnosti), iznova nas podsećajući da se istinski mrak krije iza maske bogougodnosti. Dodatno, policajac, dok proganja uobičajene sumnjivce, u jednom solilokviju daje preciznu definiciju straha od nepoznatog: „Kriminalac koji živi na obodu grada? To je nešto s čim mogu da se nosim. Ako uspemo da dokažemo da je to čovek koga tražimo, posle ćemo moći da se vratimo u normalno stanje. A ako se odgovor zaista nalazi tamo gde mi deluje, ako nekakva satanistička sekta vršlja po našem gradu i ispira mozgove tinejdžerima… odatle nema povratka“. Trilerski aspekt uključuje i temu reprogramiranja grešnika, obrađenu iz danas očekivanog, sekularnog ugla, ne zalazeći u previše puta viđene predele ponajviše zahvaljujući prisustvu Gareta Dilahanta čije se ime verovatno nalazi na prvom mestu liste glumaca koji se za razuman novac mogu angažovati u cilju prenošenja iskonske jezovitosti skrivene iza tanke opne banalnosti.
Linija fantastike je najranjivija, budući da je serija čvrsto postavljena na uzročno-posledičnim osnovama. Stoga, horor donekle pada kao žrtva logike
Linija fantastike je najranjivija, budući da je serija čvrsto postavljena na uzročno-posledičnim osnovama. Stoga, horor donekle pada kao žrtva logike. No, ostaje nam najinspirativnija linija radnje vezana za bend koja je zapravo detaljna rasprava na temu izvora i razvoja sekte. U toj tački, Histerija! se može tumačiti mnogo šire, a u slučaju srpskih gledalaca nagoni na razmišljanje o parapolitičkoj organizaciji, vladajućoj kriminalnoj grupi, čijem odumiranju svedočimo poslednjih nedelja. Naime, kroz Dilanovu muku se može zaključiti da uspešna, samim tim i opasna sekta inicijalno nastaje iz osnivačeve koristoljubivosti. On, dakle, nije vernik već manipulator. Međutim, ukoliko je inteligentan stvoriće istinske vernike kojima će potom morati da udovoljava ukoliko želi da zadrži moć za kojom je izvorno čeznuo. Kada se približi zatvaranje kruga, osnivač se nalazi u procepu gde izbor nije lak: ili će pokušati da okonča poduhvat koji odavno više ne kontroliše, ili će i sam početi da veruje u svoju harizmatičnost (etimološki – dar Svetog duha). Što bi rekao Homer Simpson, „it works on so many levels“.
