Pre prepuštanja seriji Gospodari neba (Masters of the Air; autori Džon Šiban i Džon Orlof, Apple TV+), o dve ratne godine u životima pripadnika američke 100. bombarderske grupe koja je operisala po ciljevima u Francuskoj i Nemačkoj, te služila i kao mamac u dugotrajnoj akciji uništenja Luftvafea pred Dan D, nije zgoreg podsetiti se pretposlednje sekvence kvantitativno i kvalitativno velikog filma Najbolje godine naših života (The Best Years of Our Lives; r. Vilijem Vajler, 1946). Nišandžija „leteće tvrđave“ Fred (predivno suzdržani nastup Dejne Endrjuza, što spominjem jer čini stilsku sponu s većinom glumačkih izvedbi u Gospodarima neba) nakon serije posleratnih poraza (od začeća pogrešni brak; nezaposlenost koja dolazi iz previše „škole života“ i premalo diploma; nova zaljubljenost bez perspektive) rešava da napusti rodni grad. Na vojnom aerodromu rezerviše prevoz ka istoku SAD, samo zato što taj teretni avion stiže pre onog koji će nastaviti ka zapadu. Dok čeka, šeta se grobljem vojnih letelica, sa stotinama propelernih motora skinutih s krila i uredno poslaganih na travnjak. Radi se, naravno, o metafori u kojoj rđajuće đubre predstavlja upotrebljene pa odbačene ljude poput Freda.
Valja prizvati u sećanje i film Poletanje usred dana (Twelve O’Clock High; r. Henri King, 1949) koji počinje ako ne metaforičnom onda svakako utvarnom posetom napuštenoj lokaciji ratnog aerodroma u Engleskoj, odakle su bombarderi B-17 započinjali svoje ekskurzije sejanja smrti. Završava se, pak, iznenadnim i kompletnim pregorevanjem „ono što te ne ubije učini te jačim“ vojničine u tumačenju Gregorija Peka.
Razlog navođenja ovih primera nalazi se u zaključku da je Holivud i u svojoj „najzlatnijoj“, najsrednjestrujnijoj eri zapravo autorima dopuštao da ispituju granice kako svojih likova tako i dozvoljenih tema, čime su dodirivani slojevi subverzivnosti bez kojih ne može biti vrednog filmskog dela, pogotovo kada se tiče ratne tematike.
Prateći razvoj likova, serija postaje i priča o špijunima i klaustrofobična zatvorenička muka
Nakon neskrivene fikcije i bezbedne linije kojom su hodili u Spasavanju redova Rajana, Stiven Spilberg i Tom Henks su iskoristili produkcionu evoluciju televizije sa kraja XX veka, angažovali nekoliko pametnih scenarista, te uz pomoć Braće po oružju (Band of Brothers; HBO, 2001), jedne od najboljih i najvažnijih serija svih vremena, zagrebali po istini ispod koje se često nalazi uzvišenost neprijatnih pitanja. Devet godina kasnije isti inicijatori su s uglavnom novim izvođačima nastavili proces serijom Pacifik (The Pacific; HBO, 2010). Grebanje je tada probilo tkivo do kostiju, budući da je u poslednjoj epizodi jedan od dvojice glavnih junaka po povratku kući s atola Peleliu uzviknuo „Je l’ znate za šta sam se ja tamo borio? Za televizore!“, dok su njegovi ratni sapatnici sa železničkih stanica stupali na ulice američkih provincijskih gradova poput neželjenih svedoka apsolutnog užasa.
Prvih nekoliko epizoda Gospodara neba (potpisao ih je Keri Đodži Fukunaga, da bi u kasnijim i slojevitijim epizodama, rediteljske dužnosti preuzela manje poznata imena) mogu nas zavarati prenaglašenom vizijom herojstva. Dvojac glavnih, ili pre prvih među jednakim junacima, smerni su i avanturistički nastrojeni momci (Ostin Batler i Kalum Tarner) koji kao da su jedva čekali priliku da izlože svoje živote na oltaru otadžbine. Po dolasku u Englesku okruženi su sebi sličnima, što jeste stvaran presek američkog uniformisanog ljudstva na početku Drugog svetskog rata. Toksična mešavina osećaja dužnosti i mladalačkog uzbuđenja činila je savršeno „topovsko meso“ koje je do kraja globalnog sukoba konačno shvatilo u šta se upustilo, a sledeća generacija tek nekoliko decenija kasnije, oko sredine rata u Vijetnamu, počela da postavlja pitanja o mogućoj nedobronamernosti sopstvene vladajuće klase.
Gospodari neba suptilno i postepeno ciljaju taj trenutak spoznaje, nalazeći ga kada bombarderskoj jedinici biva pokazana mapa sa sledećom metom – fabrikom koja se nalazi u centru nemačkog grada. „Napašćemo u nedelju ujutru, a katedrala je odmah pored. Zamisli koliko će žena i dece da nastrada“, kaže jedan pobožan momak, da bi mu lik prema kojem smo usmereni da imamo identifikaciju odgovorio: „Svi su oni deo problema. Ovo je rat, i bolje da sa tim počnemo odmah nego kada svako ko je ikada u kasarni bio u krevetu do tvog bude mrtav ili izgubljen.“ Ostrvski glumac Kalum Tarner – i većina drugih nisu iz Amerike; vredi istaći jedinstvenog i uvek tačnog Irca Berija Kiogana – tokom navedene replike emituje nepatvoreno zlo koje je u saglasju s akcijom koja sledi. Gospodari neba na par minuta prelaze u žanr horora, sa jedinim preživelim avionom oko kojeg lelulaju delovi ostalih letelica iz jedinice – vizuelni je to simbol etičkog košmara što je zavladao planetom.
Mora se naglasiti da serija, prirodno prateći puteve likova, ima i žanrovski očekivanija prestrojavanja, te postaje priča o špijunima ili klaustrofobična zatvorenička muka na tragu Vajlderovog Stalaga 17. Ipak, to je površinski nivo, dok na elementarnom tvorci serije vazduh dodaju zemlji (Braća po oružju) i vodi (Pacifik). Poslednjim od tri monumentalna projekta završen je jedan veliki dramski put, dok će se ratovi u stvarnosti takođe okončati, pre ili kasnije. Zajedno sa ljudskim rodom.
