Malo je reći da je Sergej Loznica jedna od najspecifičnijih pojava na svetskoj filmskoj sceni. Rođen u Sovjetskom Savezu, u delu koji danas pripada Belorusiji, odrastao i školovan u Ukrajini, gde se najpre posvećivao izučavanju matematike i egzaktnih nauka, preko prevođenja sa japanskog jezika sve do početka studija filma na čuvenom Ruskom državnom institutu u Moskvi, nakon čega se potpuno fokusira na film. Aktivan isprva na polju dokumentaristike, već prvih godina svoje karijere realizuje niz provokativnih ostvarenja, koja na potpuno osoben način bacaju nova svetla na dramatičnu istoriju nekada velikog Sovjetskog Saveza, što ujedno postaje i paradigma razvoja nasilja u društvu u načelu. Kasnije, isti princip primenjivaće i u svojim igranim filmovima – od Moje radosti, koja donosi priču o čitavoj spirali nasilja ispričanu iz ugla jednog običnog kamiondžije, preko U magli, Nežne žene i Donbasa, gde je što kroz adaptacije romana (U magli, Nežna žena) što kroz adaptacije stvarnih događaja (Donbas), uvek postavljao pojedinca u ekstremno opasnu situaciju, iz koje, uprkos gledaočevoj želji da bude drugačije, izlazi tragično…
Slično je i u novom ostvarenju, prikazanom u takmičarskom programu 32. Festivala evropskog filma na Paliću. Film Dva tužioca rađen je po romanu Georgija Demidova, političkog aktiviste, zarobljenika i pisca, čija su dela bila skrivena od vlasti sve do pre koju godinu. Priča nas vraća u zemlju pod Staljinovim terorom, gde pratimo jednog mladog tužioca, koji na početku karijeru, u svom prvom slučaju, naivno veruje da je u totalitarnom režimu moguće sprovesti pravdu…
Sem filma, Loznici je na Paliću uručena i nagrada „Aleksandar Lifka“, za izuzetan doprinos evropskom filmu. I zaista, retko koji autor tako često ima film za koji se onda utrkuju svi najveći festivali oko njegovog premijernog prikazivanja. Dodatno, njegove izjave s početka rata u Ukrajini ostale su upamćene po tome što je, tražeći nezavisnu poziciju pre svega umetnika u zoni konflikta, uspeo da se zameri obema stranama. Ali i dalje, sam Loznica se deklariše kao kosmopolita.
„Ja nisam menjao svoja određenja otkad sam rođen“, kaže za Radar nakon jednog od nekoliko naših susreta sa njim, tokom festivala. „Pitanje određivanja meni je zaista strano. Mi prirodno imamo različite identitete. Ali kako da odgovorim ko sam ja, kada sam povezan sa toliko nacija koje su usko živele i činile jednu veliku i moćnu celinu. Bilo mi je čudno kada sam dobio slično pitanje u Kanu tada čim je počeo rat. Ja prosto ne znam kome pripadam.“
Snimili ste nekoliko filmova o konfliktu između Ukrajine i Rusije još pre zvaničnog početka rata pre tri i po godine. Da li planirate da nastavite?
Tako je. To je moja tema. Ali moram da vas ispravim, to je i pre 2022. godine bio rat, a ne konflikt. Naravno, moj prvi film bio je Majdan o čuvenom prevratu u Kijevu, drugi je bio igrani film Donbas sastavljen od priča o sukobu u tom delu zemlje, a treći je Invazija, dokumentarni film iz prošle godine, koji je sniman baš na frontu. I siguran sam da ću nastaviti. U svakom od ovih filmova, fiksirao sam trenutak vremena. Zanimalo me je šta se zapravo dešava i u kom pravcu se rat razvija. A razvijao se veoma brzo. Invaziju sam snimao na početku rata, 2022. i 2023. godine. A kada bih sada izašao na front da snimam film, sve bi bilo potpuno drugačije.
Na koji način?
Sve je postalo veće i strašnije. I mnogo okrutnije. Jer rat čini ljude agresivnim…
Ali i vlade su sve agresivnije. Kako vam izgledaju Vladimir Putin i Volodimir Zelenski?
Nikako. Snimio sam svojevremeno film kojim sam hteo da sugerišem vlastima u Ukrajini kako je moguće izbeći konflikt i sukob većih razmera. Želeo sam da sve prođe bez mnogo krvi i žrtava. Ali naravno, to nisu gledali oni koji je trebalo da gledaju. A i da jesu, već je bilo prekasno. Ali možda i nije bilo moguće izbeći sukob s takvim tipom ljudi. Meni lično, veoma je bolno sve što se desilo u Ukrajini. To je bila moja zemlja, tu su bili moji gradovi, moji ljudi koje mnogo dobro poznajem. I sve je urađeno pogrešno. Sve, sa svih strana. Mislim da je Zelenski izgubio mogućnost da reši taj sukob još ranije, i to na političkom nivou. Uvek ću misliti da su oni koji su odgovorni za živote ljude u Ukrajini, morali da reaguju drugačije.
Pitanje određivanja meni je zaista strano. Mi prirodno imamo različite identitete. Ali kako da odgovorim ko sam ja, kada sam povezan sa toliko nacija koje su usko živele i činile jednu veliku i moćnu celinu
U filmu Dva tužioca vidimo korene totalitarnog režima. Ali čini se da su totalitarne vlasti još gore, da su evoluirale. Da li je to glavni razlog što ste uradili ovaj film?
Da li znate koliko filmova je snimljeno o Staljinovom teroru? Nije mnogo. Mogao bih da se setim nekoliko naslova… Ali ne više od pet, sigurno. A to je jedna od najvećih trauma i tragedija koje su se desile u Sovjetskom Savezu. Ta tragedija pogodila je sve nacije i sve etničke grupe. Neke od njih su bile velikim delom uništene, poput Nemaca, Tatara, Turaka… Ali o tome ne postoje filmovi! To je jedna vrsta skrivenih tajni naše kulture, nešto prećutano, skrajnuto. Krenuo sam od toga, i shvatio da moramo da uradimo film o tome, kao i da tom pričom iz prošlosti postavimo jasnu vezu s današnjicom. S druge strane, ovaj film je logičan nastavak mojih prethodnih filmova, prosto se naslonio na njih. Voleo sam da otkrivam te tajne i u mojim dokumentarnim filmovima, i da objasnim najpre sebi šta se tu zapravo dogodilo, a onda da prepustim i publici na pravi svoje analogije. Uradiću još jedan film koji sada pripremam, takođe posvećen i toj temi i tom periodu.
Da li ćete ponovo raditi po romanu istog autora? Kakav je njegov stil, gledajući film čini se da je nešto između Dostojevskog i Kafke?
S obzirom na to da je sam proveo mnogo godina u zatvoru kao politički disident, mislim da nije mnogo razmišljao ni o Dostojevskom a ni o Kafki (smeh). On je pisao o onome što je video. Zato je sve tako potresno. Ali slažem se s vama da se mogu povući neke analogije, jer su vrlo slične strukture njegovih romana sa Kafkom i Dostojevskim.
Gledajući vaš film, sve deluje kao da nikada nećemo izaći iz mraka tog totalitarnog sistema?
Razlog za to je razumljiv. Jer sve što vidite u filmu čija se radnja dešava 1937. možete da prepoznate i danas. Međutim, glavno je pitanje – zašto? Zašto se to događa i nama, nakon toliko godina? Zašto nismo preduzeli ništa da to promenimo? Zašto? I ako se dublje zapitate, videćete da nemamo odgovor. I sve ovo što se dešava u Ukrajini, u Izraelu… sve je isto. Različite vojske uzimaju isto oružje, kako bi uništavale živote. E to je neobjašnjivo. Zašto se to ponavlja, zašto ljudi uvek uzimaju oružja i pucaju u druge? Kako to da objasnimo?
Kako ste dizajnirali sve te prostore u kojima se radnja filma dešava? Vidimo mračne zatvorene hodnike zatvora, pa i vozova, hodnike, prostore… sve je tako autentično.
Svaki film detaljno pripremam sa celim mojim kreativnim timom. Razgovaramo o stilu, o kretanju kamere, gde počinje a gde se završava kadar. Ali takođe, razgovaramo i o bojama, kao i o formatu slike u koji ćemo smestiti našu filmsku priču. A u slučaju filma Dva tužioca, format slike je kvadrat – kao u starim filmovima.
Društvo je takvo da traži da se analiziraju najopasniji kutci u kojima se neke stvari odvijaju. Društva su opasna. I nisam siguran šta se sa društvima može sve desiti u budućnosti
Zbog čega je kvadrat?
Zato što je zatvor kvadrat sam po sebi. Zatvor je jedan veliki crni kvadrat. I to na mnogo nivoa. Jeste li nekada bili u zatvoru?
Ne, nisam još…
Hvala bogu (smeh). Zatvor čine zidovi, ključevi, stepenice, koridori. I naravno sama ćelija. I u tim okolnostima, vi ste onesposobljeni da se krećete. Zavisite od tog prostora. Ako vi ne možete da se krećete, ni kamera ne može da se kreće. Ona odjednom dobija svoja ograničenja. Takođe, ne postoje boje. Niko u zatvoru ne vidi boje. Zato smo izbacivali boje iz filmske slike. Sve životne boje su odstranjene. Nema žute, ne vidi se nebo, aktivna crvena ne postoji, samo crvena boja krvi. Čitav dizajn produkcije svodi se na to. Moj dizajner Kiril Šuvalov, koji inače živi u Srbiji, i s kojim radim svaki film kao i sa svim ostalim ljudima iz tima koje ne menjam, napravio je paletu boja koje ćemo koristiti u filmu, i kojom ćemo bojiti sliku. Redukovali smo boje i izbacivali iz slike, ukoliko se pojave. Takođe, jako smo vodili računa o teksturama. Kad kamera priđe bliže i ako izbliza pogledate kostime, možete da osetite duh tog vremena. Svi kostimi pravljeni su u Poljskoj, od originalnih materijala koji su bili korišćeni tridesetih godina prošlog veka. I zato, naravno, sve izgleda autentično.
Dodatnu autentičnost donosi sama glumačka podela…
Bila su mi veoma važna sva lica u filmu. Ona su takođe izraz tog vremena. Dakle ne samo glumaca, već i statista, onih koji rade u zatvoru. I zato sam uzimao prave likove. Dakle, stražare glume pravi stražari. Zatvorenike pravi zatvorenici. Mislio sam da to ne može da se odglumi.
Vaš prvi igrani film, Moja radost, od pre petnaest godina, bio je stilizovani film o nasilju u savremenom društvu. Šta je vas pomerilo da progovorite o tome?
Društvo samo. Društvo je bilo takvo da je tražilo da se analiziraju najopasniji kutci u kojima se neke stvari odvijaju. Društva su opasna. I nisam siguran šta se sa društvima može sve desiti u budućnosti.
Da li film može da utiče i promeni društvo?
Nisam siguran u to. I nisam siguran da iko misli da nakon snimanja filma može nešto da se desi (smeh). To bi bila iluzija da se stvari tako dešavaju. Ali postepeno, kultura će uraditi svoje. Vidite, mi sedimo ovde usred Palića. Na terasi smo koja je izgrađena u vremenu Austrougarske i Franca Jozefa. Izgradili su je, kao i park i rezort, ljudi da bi uživali u ovome. I mi vidimo ovo kao neki raj. I dolazimo u raj da bismo uživali. I pod ovom divnom arhitekturom, koju je napravila ljudska ruka, možete da osetite energiju. Vidite drvo i kamen spojene zajedno. To je lepota. Najdivniji period za život bio je krajem 19. i početkom 20. veka, kada su ljudi gradili sebi život. To su bili ljudi koji nisu živeli u koncentracionim kampovima, koji su bili manje-više slobodni. Kasnije su došli oni koji su taj život uništavali. Ali mi ovu arhitekturu koristimo i danas. I srećni smo zbog toga. I to tako funkcioniše. Ako neko pomisli da može sve uništiti, i dalje verujem da će ljudi biti protiv toga. I zato verujem u ljude. I dalje. Verujem u njihovu snagu i moć razuma.
