Čast da zatvori ovogodišnji Fest pripala je filmu Ruski konzul, reditelja Miroslava Lekića. Nastao po istoimenom romanu Vuka Draškovića, Ruski konzul je nakon filma Nož (1999) novo Lekićevo oslanjanje (traženje narativne sigurnosti) na Draškovićevu prozu. Čini se da je Drašković Lekićev najomiljeniji pisac iz najmanje dva bitna razloga. Zato što u prvom redu najviše odgovara njegovoj potrebi da pravi transparentno srpski film, sa svom imanentno nacionalnom problematikom, i da proza Vuka Draškovića najpre pogoduje Lekićevoj ideji angažmana filmskog stvaraoca.Tačnije: srpskog filmskog stvaraoca.
Ruski konzul je film u kojem Miroslav Lekić dosledno ostaje na ovoj liniji reditelja srpske teme. Okosnica dešavanja je rekapitulacija zbivanja na Kosovu 1973. godine, koja se u kosovskoj separatističkoj političkoj drami pokazuje kao prelomna… Neuropsihijatar Ilija Jugović (simboličkog li prezimena!), kojeg igra izvanredni Nebojša Dugalić i nosi čitav film, nakon jedne dijagnostičke brljotine u karijeri, po kazni biva degradiran i premešten u Prizren. Tu, u okruženju bujanja nacionalističkih albanskih tenzija, spletki i ispada, upoznaje poremećenog Srbina Ljuba Božovića (Žarko Laušević u svojoj jednoj od poslednjih, veoma dobroj filmskoj ulozi). Ovaj samozvani ruski konzul je potpuno opsednut identifikacijom s ruskim konzulom koji je živeo i delovao krajem devetnaestog veka…
Ruski konzul je neujednačen film. Podelimo li ga na dva uslovna dela, a ovih narativnih celina i mogućih podela je više, prvi deo traje do suđenja Iliji Jugoviću za ubistvo Ljuba Božovića, koje su perfidno izveli albanski separatisti, na inicijativu pokrajinskog moćnika Beriše (zapažena uloga Visara Viške). Drugi deo pokriva razdoblje Ilijinog tamnovanja u Zabeli, sa završnicom koju čine njegovo venčanje sa Ljubovom udovicom (Paulina Manov), povratak u Prizren te pokušaj prodaje porodične kuće.
Ruski konzul de fakto nije podžanrovski izdanak filmova o zatvorima, ali poseduje nešto od ove ikonografske privlačnosti
Prvi deo Ruskog konzula je primer filma s tezom. Pun je tendencioznih dijaloga, a njegova teza se najpre manifestuje defunkcionalizacijom likova u korist pamfletsko-plakatskih potreba. Realno, u prvom delu, u prikazu jedne izolovane, mešovite zajednice, nema nikakvih drugih sadržaja, sem albanskih pritisaka, insinuacija i stvaranja situacija koje pogoduju sve kriminalizovanijim potezima albanskih separatista. Ne postoje, doslovno, nijedan dijalog niti scena koji se bave svakodnevicom ili ma kojim benignijim egzistencijalnim sadržajima.
Sve je podređeno albanskim napadima, pritiscima, smicalicama i pretnjama i kulminira ubistvom Ljuba Božovića. Ovakva tematska zgusnutost, prirodno, stvara jedno iritacijsko polje, u kojem je gledalac u potpuno podređenom položaju, jer mu se politička i etička arbitrarnost nameće, a ne ostavlja na prosudbu. Srećom, Ruski konzul kao film prodiše u drugom delu. To je već milje i svet u kojem se Lekić bavi ljudima i ljudskim relacijama, mimo dokazivanja „kosovske teoreme“. Dijalozi postaju manje pretenciozni, film dobija na ubrzanju i ritmu, a pre svega zanimljivosti. Ruski konzul de fakto nije podžanrovski izdanak filmova o zatvorima, ali poseduje nešto od ove ikonografske privlačnosti.
Odnos Ilije i albanskog zatvorenika, po svoj prilici glavnog među albanskim zatvorenicima, najlepši je deo filma. On je, uz to, sigurno i najubedljiviji činjenicom da su reprezenti suprotstavljenih strana u permanentnom dijalogu, koji se pre svega pokazuje kao moguć. Takođe, Ilijin odnos s albanskim zatvorenikom je jedan od dva odnosa u filmu koji se grade (drugi je emocionalna privrženost Ljuboj udovici) i koji se razvijaju. Upravo ovaj razvoj ima transformativna svojstva i on, kao u nekoj tradiciji „bildungsromana“ doprinosi junakovom sazrevanju, učenju strpljenju i sticanju mudrosti. Uostalom, najveći paradoks Ruskog konzula je da što su dijaloške tenzije između Ilije i albanskog zatvorenika veće, tim film deluje opuštenije! Prirodu ovih tenzija, bolje reći dijametralno suprotnih stavova o statusu Kosova, Ilija ironijski sažima rečenicom: „Ti si ovde jer si hteo da odvojiš Kosovo, a ja da ga zadržim!“ Drugi deo filma, što je etički mnogo važnije, upravo kroz Ilijin odnos sa Albancem daje albanskoj strani ravnopravan dijaloški tretman. Njihov glas sada dopire do nas. Uistinu kao glas a ne kao politički poklič shvaćen kao detonacija… Etička linija ovog filma je ta koja se sledi i koja je bolji deo ovog filma. Tamo gde Ilija deluje prevashodno kao ljudsko biće, spasavajući život albanskom zatvoreniku u smrtnoj opasnosti, tamo film i odnosi ubedljivu pobedu nad političkom ostrašćenošću. Na planu filmske strukture, drugi deo filma naprosto anulira prvi. Dve paralelne sahrane, srpskog i albanskog mladića na kraju filma, tu su da nas u to uvere. Uostalom, ne ukazuju li se u poslednjem, podeljenom kadru filma, krst i minaret kao organski deo istog pejzaža? I definitivno: reč suicid nije bila u jezičkoj upotrebi 1973. godine.
