Italijanski baletski superstar Roberto Bole u našu prestonicu stigao je baš u jeku protesta, a nastup održao dan posle najmasovnijeg skupa u istoriji. Predstava Roberto Bole i prijatelji uspela je da za tih sat i po dopola popunjen parter u Sava centru iznese u neke druge sfere, što je veliki uspeh za Beogradski festival igre koji je ipak održao davno zakazani program, a s druge strane prava šteta, jer ostaje čudan utisak da bi daleko više publike videlo predstavu da su neka normalna vremena. Roberto Bole kroz osmeh kaže da nije imao prilike da vidi našu prestonicu, ali da je imao prilike da vidi najmasovniji skup. I to je dosta, rekli bismo.
Mladolikost pokreta
Rođen pre tačno pedeset godina, Bole ostavlja utisak daleko mlađe osobe, kako uživo tako i na sceni. Pun pozitivne energije i širokog osmeha kroz koji odgovara na svako pitanje, ovaj graciozni Italijan ima prepunu biografiju nastupa širom sveta. Bio je prvak Američkog baletskog teatra, zatim Skale, Boljšog baleta, Pariske opere… Pre četvrt veka osmislio je avanturu, kako je sam naziva, pod imenom Roberto Bole i prijatelji, predstavu sastavljenu od niza različitih jednočinki. Uspomene, Karavađo, Dok Kihot, U tvojim crnim očima… samo su neki od deset naslova ovog niza igara, potpuno različitih stilova, doduše nekih i repetativnih.
Na susretu nakon nastupa, pitamo ga da li ih je osmišljavao po naslovima, odnosno zadatim temama: „Zavisi. Ponekad krenemo od muzike i koreografije, a kasnije smislimo naslov. Ne počinjemo uvek od samog naslova. Ali vrlo često sam sebi zapišem o čemu će komad biti, u jednoj reči. Na primer, prvi komad Uspomene odnosi se na ogledala, a može da označava mnogo toga. Prisustvo mnogo ogledala u tom delu predstave označava zapravo mene samog i ono kako se ja ogledam u njima. U njima, vidim različite uloge koje sam igrao u prošlosti“, kaže Bole.
I upravo Uspomene koje izvodi ispred ogledala, kao i završni čin naslovljen Sfera u kome je osobena slika Sizifa, donose najdramatičnije slike, toliko vizuelno i igrački upečatljive da bi bile dovoljne i za samostalni celovečernji događaj: „Ogledala su svuda oko nas. Posebno kod nas igrača, jer moramo da se ogledamo dok vežbamo. Iako smo na to navikli, to može da bude i dobro i loše. Ponekad toliko kontrastrira s onim što želim da vidim, da mi zapravo teško pada da se ogledam. Poželim da više nisu tamo. Ponekad je i teško gledati samog sebe, dok pokušavamo da napravimo nešto što nije lako. Tako da se moja raspoloženja dosta menjaju upravo zbog tog pogleda u ogledalo. Ponekad sam veoma ponosan na ono što vidim. Ponosan sam na to šta sam i kako sam se izgradio. A ponekad želim mnogo toga da izbrišem.“
Čitava predstava je vožnja kroz istoriju igre. Videli smo klasični balet, modernu igru, meditativni ples… Koji je od svih stilova njemu najbliži: „Volim one delove komada koji su lirski i pomalo nostalgični. Naravno da volim da mešam stilove, i naravno da je i Karavađo jedan od mojih omiljenih delova predstave. Volim i deo koji se tiče muških odnosa… Ali svaki deo predstave je ono što mene čini, što sam ja prošao u životu, što sam iskusio i što želim da prenesem i drugima. Kad god biram šta ću da izvedem publici, trudim se da to budu različiti aspekti ljudskih osećanja. I iz mog umetničkog ugla, javnost može da vidi sve moje ličnosti, ali i mogućnost da izvedem različite stilove, da donesem nešto drugačije na scenu.“
Na moj posao veštačka inteligencija ne utiče. Balet je više izvođačka umetnost koja će uvek tražiti umeće izvođača, što je suprotno od onoga što donosi veštačka inteligencija. On se buni i opstaje i tako će ostati u budućnosti
Predstava dosta zavisi i od dostupnosti igrača i zato je teško da ćete dva puta videti istu kombinaciju jednočinki koje čine celinu. Snažan utisak ostavio je i deo preveden kao Ja, iako taj engleski I može da se odnosi i na veštačku inteligenciju (AI), jer u njemu dve androgine pojave pokušavaju da se snađu u „matriksu“: „Na moj posao veštačka inteligencija srećom ne utiče (smeh). Balet je nešto potpuno drugačije i više je izvođačka umetnost koja će uvek tražiti umeće izvođača, što je suprotno od onoga što donosi veštačka inteligencija. Balet se buni i opstaje i verovatno će tako ostati u budućnosti, jer ne možete da rekreirate igru pomoću veštačke inteligencije. Igra je nešto dragoceno, naročito ovih dana, u svetu digitalnih veza, uređaja i medija, svega što nas okružuje. Igra nudi mogućnost da osetite nešto s umetnikom na sceni, da vam prenese svoju emociju. I mi radimo ovaj posao jer upravo volimo tu emociju i zahvalni smo što je možemo iskazati na ovaj način. Ona uvek odražava vrednosti potpunim, a veštačka inteligencija do toga ne može da dopre.“
Priznaje i sam da ga potpuna predanost igri održava mladalačkim i u tako savršenoj formi. Za njega je balet jedan dug, isceljujući proces: „Siguran sam u to. Uvek sam osećao da je umetnost bolji deo ljudskog bića, nešto što uzdiže i nas i naše duše. Umetnici igraju ključnu ulogu u društvu. Umetnost stvara bolje igralište za sve nas, bolji svet u kome se nalazimo. Umetnost je i važna i dragocena, i život bez umetnosti odlazi u veoma mračne kutke sveta.“
I baš je tako i izgledalo u nedelju veče. U jednom mračnom kutku sveta, delovi velike celine u kojima je nastupio Roberto Bole, bili su istinska svetlost.
