Zašto je serija Maleni irvas (Baby Reindeer; autor Ričard Gad; Netfliks) verovatno najveći hit tekuće televizijske sezone? Pri čemu bismo prilog „verovatno“ mogli i da izuzmemo, ukoliko nam kao kriterijum posluži i faktor iznenađenja, tj. marketinški mrak iz kojeg je pristigla do gledalaca. Za početak, ispunjava osnovni kriterijum zarazne gledljivosti. Epizode su kratke, scene dijaloški ekonomične, čime idu niz dlaku našoj malograđanskoj potrebi da budemo zabavljeni bez neophodnog podizanja tolerancije na spori ritam ili predugačke upitanosti glede smisla pripovedačkih linija. Suprotni primer bi, recimo, bile serije Nikolasa Vindinga Refna Kopenhagen kauboj i, posebno, Too Young to Die – vrhunske i bez dvoumljenja vredne prisustva na spiskovima najboljih televizijskih radova godine, ali drsko naporne za konzumiranje, što im je i jedna od poenti.
Opet, zašto je Mali irvas, u nedostatku zdravije odrednice, zabavan? Da li zato što je napadno određen kao zasnovan na istinitoj priči, i to tako što nam autor otkriva svoju intimu na gotovo besraman način, pri čemu „besraman“ znači da je odlučio da je sramota deo njegove stvaralačke ličnosti, te da je postalo neizbežno da se prestane sa skrivanjem razloga za istu? Ili zato što je možda najeklatantniji dramski rezultat naše od pojave društvenih mreža hranjene sklonosti da vreme provodimo u ispraznom plesu egzibicionizma bez osuđujuće stigme i dozvoljenog voajerizma (sa virenjem iz žbuna u parku kao reliktom bolje prošlosti)?
Junak serije Doni Dan (Ričard Gad) i dalje je mladi stendap komičar koji radi kao barmen u jednom od bezbrojnih londonskih pabova. Nastupa na amaterskim večerima, sa „setom“ kojem jedinu definisanost daje upotreba apsurdnih rekvizita, celog kofera „zezalica“ i igračaka što služe da povežu namerno neduhovite polušale. Njegov stil naoko otkriva mladalački greh poznat svakom ko iz ličnog iskustva zna kako izgledaju umetnički počeci – tek se zagrebalo s poznavanjem određene forme a već imate želju da je dekonstruišete. Suština problema je pak kompleksnija i destruktivnija, što postaje jasno kada saznamo da Doni kod kolega u pabu svoj komičarski identitet čuva kao tajnu.
Nesigurnost kao primarna definicija njegovog karaktera očekivano zagađuje i ostale segmente života. Doni živi s majkom svoje bivše devojke (kao rentijer s povlašćenom kirijom), dok se na transseksualskim dejting aplikacijama predstavlja kao građevinski radnik Toni i na etički katastrofalan način započinje na propast osuđenu vezu.
Seriju valja pogledati, ako ni zbog čega drugog onda da biste postavili sebe u poziciju učesnika u razgovoru
Postavljenih pitanja ima mnogo, ublaženih pomenutom prijemčivošću pripovednog ritma i dijaloga (naratorski segmenti, kao i izbor objektiva kamere asociraju na Trejnspoting, samim tim i na devedesete, što dodatno objašnjava popularnost serije kod kasnih „iksera“ i ranih milenijalaca). Konačno, pitanje svih pitanja pristiže u formi Marte Skot (Džesika Ganing), desetak godina starije žene s viškom kilograma i licem i glasom devojčice kojoj Deni iz navodnog sažaljenja upućuje par komplimenata, čime u svoj život priziva zver opsednutu davanjem i uzimanjem ljubavi – zapravo, ljubavi kako je tumači i prezentuje osoba s mentalnim poremećajem. Gledaočeva neprijatnost nalazi se i u shvatanju da nekakvog telesnog odnosa između Donija i Marte neće biti ne toliko iz razloga njegove prikrivene i njene otvorene poremećenosti, već prevashodno zato što ona vizuelno ne pripada ljudima s kojima je uobičajeno seksualno opštiti. Jako neugodno i politički nekorektno.
No, Marta je korisna na druge načine, pogotovo kada svojim upadicama oživi Donijev komičarski nastup. Donijevi slojevi opterećujuće samozaštite bivaju uklonjeni, budući da biva usmeren ka komunikaciji, prvo s njom, zatim sa ostalom, do tada sasvim nezainteresovanom publikom (koju je on sam držao na distanci). Uspostavlja se uznemirujući model koji Gad tokom serije istražuje: ponekad je upravo nova trauma neophodna da bismo započeli da razotkrivamo i rešavamo stare, naročito ako iz paničnog straha od samih sebe nismo bili spremni da na vreme potražimo stručnu pomoć. Naravno, Gadu je u potpunosti jasno da nagomilavanje trauma može dovesti do kraha ličnosti mnogo lakše nego do izlečenja, te da tako nešto ne bi trebalo pokušavati kod kuće.
Kako je Maleni irvas, na koncu, namenjen što široj publici, Gad na polovini serije „spušta rampu“ na putu pitanja i počinje s osvetljavanjem ili direktnih odgovora ili događaja iz prošlosti koji nas navode da ih sami bez previše napora pronađemo. Taj prelaz je istovremeno neophodni i uništiteljski trenutak serije, jer, ukoliko prvu polovinu radnje određuje efekat zagonetnosti, drugu tvori didaktičnost, i to od vrste na kakvu smo u poslednje vreme naterani da se naviknemo. Detalje neću navoditi, budući da bi se time pokvarilo zadovoljstvo gledanja Malenog irvasa. A valja ga pogledati, ako ni zbog čega drugog onda da biste postavili sebe u poziciju učesnika u razgovoru. Nezgodan je to motiv, i zna da povede labilne osobe poput Donija Dana u pravcu brisanja identiteta kako bi se postalo delom zajednice. Kada se oljušti par zavodljivih slojeva, kada intenzivnu pojavu Marte Skot uspemo da sklonimo na stranu, tema cene koja prati nagon za uspehom i prihvaćenošću ukazuje se kao baza i najvredniji aspekt serije.
