Skalpirani, Sudija Dred, Konan, Đango, samo su neki od naslova devete umetnosti iza kojih stoji Rajko Milošević Gera, strip autor i umetnik, koji je nakon decenija rada profilisao sebe i svoj stil kao nezaobilaznu tačku ove scene u svetskim razmerama. Gera je u Srbiji ovih dana promovisao i knjigu Đango, rađenu po scenariju Kventina Tarantina, po kome je pre 12 godina snimljen i uspešni film. Njegov izdavač Igor Marković ispred kuće System comics daje nam i roman U sedlu sa đavolom Danijela Vudrela, po kome je pak Ang Li snimio svoje delo 1999. godine, a čije je sveže knjiško izdanje na srpskom jeziku ilustrovao upravo Gera u izdanju Lokomotive. Između promocija u Kragujevcu i Nišu minulog vikenda a pre povratka u Barselonu, gde živi i stvara od početka devedesetih, susreli smo se sa Gerom kako bismo razgovarali o stripovima, filmovima, vesternu, savremenim junacima. Dodatno, specijalno za čitaoce našeg lista, ilustrovao je očas lik Đanga. Zapravo, čitav taj susret bio je čist eskapizam od ove sumorne stvarnosti.
Kako je uopšte došlo do saradnje s Kventinom Tarantinom na ilustrovanju grafičke novele Đango?
Svojevremeno, Roj Robinson, urednik Plejboja zvao me je da uradim Kventinovu scenu iz Prokletnika koja nije ušla u film. A do toga je došlo tako što je glumac Semjuel El Džekson izjavio da čita Skalpirane koje sam ja radio za Amerikance. Na njegovu preporuku, Kventin Tarantino je tražio da uradim tu scenu za Plejboj. I ja prihvatim posao, ali odlučim da promenim neke režijske stvari u stripu. To je njih u Plejboju mnogo uznemirilo, jer su smatrali da Kventinov scenario ne sme da se dira. Odlučim tako da uradim lejaute na desetak strana, čisto da umirim duhove i da vide kako bi izgledao moj koncept. Pošalju oni to Kventinu, a on se oduševi! I par meseci kasnije, dobijem ponudu da uradim čitavu knjigu po scenariju za Đanga. Što je još bitnije, mogao sam da radim šta god sam hteo. Jedini problem bio je u tome što je ovaj strip jelo vreme. Jer kad dobijem scenario, sedim s mojim timom u četiri zida i radimo. Međutim, u slučaju Đanga, non-stop su stizali neki mejlovi i obaveštenja, zabrinutosti od producenata, što nam je zaista pojelo vreme, a scenario je bio obiman. Zato smo morali da angažujemo dodatne crtače. Prvobitna ideja je bila da knjiga ima 126 strana, a ispala je na 270!
I kako je izgledao proces adaptiranja Đanga u strip?
Njegov scenario je sav u monolozima, a njih je trebalo skraćivati. I Kventin je toga svestan, međutim on to očigledno radi na samom snimanju, s ekipom i glumcima. Stalno su mu predugi scenariji, i u njima se mnogo priča. Tako da sam prilikom adaptiranja isto radio i ja, s tom razlikom što sam ja sve – i reditelj i glumac i sve ostalo. Ako se nema osećaj, teško je režirati dobar strip. Često pričam da naš posao nije ilustrovanje stripova, već izražavanje. Ja moram da izrazim ono što je napisano u scenariju.
Ja sam Divlju hordu sigurno gledao preko sto puta. Sem Pekinpo je dosta studirao Vilijama Šekspira i Tenesija Vilijamsa, i vidi se uticaj tog dubokog zadiranja u ljudsku dušu
Da li ste uz scenario dobili i knjigu snimanja ili storibord?
Ne, moj uslov da radim tu knjigu bio je čak da ne gledam ni film. Poslali su mi mnogo fotografija sa snimanja i iz samog filma, te sam prema njima improvizovao onoliko koliko je meni bilo potrebno da se osećam komotno. To je moj sistem rada. Na opšte zadovoljstvo, ispalo je sve okej.
I zaista, kad sam čitao strip, primetio sam da režijski nema mnogo veze sa filmom, ali ima sličnosti u smislu upotrebe rakursa, planova i tome slično…
Zato što priča ima svoju logiku. Ja volim da improvizujem. Adaptiram uvek onako kako osetim da scena traži. Gomilu dijaloga ostavio sam nerazrađenim. Moguće je i da se deo dijaloga koje sam ja birao kao bitne, ne poklapaju s njegovim. Sve te razlike nalaze se između nekoliko informacija. Najvažnije je bilo da ja zaboravim na sve drugo i da radim kako mislim da treba. Kad se radi strip, pogotovo s tako velikim brojem strana, bitno je da autor uđe u to i da shvati i doživi ambijent, kako bi mogao da ga gradi dalje.
I kako je izgledalo estetizovati tu priču?
Iskreno, ponosan sam što pripadam novom vesternu. Primera radi, knjiga Skalpirani, koja se srećom pojavila pre filma Nema zemlje za starce, zapravo je vestern prerušen u noar. Ko voli vestern, osetiće to odmah u toj knjizi. I siguran sam da se moj proces rada u tom žanru, koliko vidim, ne dovodi u pitanje. Nemam nikad mnogo odrednica. Trudim se da bude što autorskije, pa kako ispadne. Rastao sam na vesternu, i taj žanr mi je u krvi. I šta god da sam radio, ima karakteristike vesterna.
Šta je to u vesternu što ga izdvaja od drugih žanrova?
Konkretniji je od ostalih. Ono što je u drugim žanrovima manje bitno, u vesternima je mnogo bitno. U drugim žanrovima bitnije je kakav je čovek i čime se bavi. A u vesternu je bitno ko je taj čovek o kome je reč. U suštini, vestern je uvek crno-beo, jer čovek u životu uvek naiđe na crno ili na belo ispred sebe. Sivo nema nikakvu ulogu. Sredina ne postoji. I zato, pojedinac mora da sazna svoju esenciju. To je uvek srž dobrog vesterna. A poslednjih godina, premise su postale toliko sofisticirane da je sve postalo dosadno. Vraća se želja za čistijim i direktnijim razrešenjem zapleta. Jednostavnost je loša onda kada nema dubinu. Tada postaje prosta. A dobar vestern to nije. On je uvek jednostavan a dubok i to su njegove glavne karakteristike. Srećom, poslednjih godina vraća se i dobar vestern.
Kažete da je ideja u tome da je vestern jednostavan, a dubok. Do toga se posebno dolazi sa detaljima. U njima se autori posebno izražavaju. To je posebno vidljivo u Đangu, detalji koje vidimo u drugom i trećem planu. Šta stoji iza svih tih detalja?
Dobar vestern uvek mora da bude ličan. Svi vesterni koji uspeju da ostanu vesterni a da pritom izbegnu klišee, jesu dobri vesterni. Meni je vestern toliko prirodno stanje da čak više ni ne razmišljam o detaljima. Svi ti koltovi, vozovi, sva ta sedla. Sve ih znam „do šivenja“. To mi je pasija. I volim da crtam vesterne, uvek.
Vestern se smatra jednim od najčistijih žanrova. Međutim, pojedine nacije su imale svoje verzije vesterna, pa smo tako dobili špageti vesterne, mačeta vesterne… Šta mislite o njima?
Nikad ih nisam voleo! Istina je da taj visceralni deo mojih crteža jeste zasnovan i inspirisan špageti vesternima koje sam gledao, ali ja ih baš nikad nisam voleo. Iz nekog razloga, oni za mene nikad nisu imali dobru priču. U poređenju sa američkim vesternima, oni su „pop muzika“. Tu su neki zgodni momci s lepim bradama i dobrim koltovima, i ništa drugo. Nisam mogao ni za šta da se vežem. Tek je početkom sedamdesetih godina Serđo Leone snimio jedan film koji je imao smisla, a koji se zvao Za šaku dinamita, s Rodom Stajgerom i Džejmsom Koburnom. To je najzad bila neka priča koja je ličila na vestern. I vrlo često mi se ljudi smeju što navodim taj film, a ne Dobar, loš, zao koji ga je proslavio. Ali ja taj film stvarno ne volim. Jer kad se završi, i dalje ne znam ko su ti likovi. Dok recimo, u filmu Tačno u podne znamo ko je ta osoba i šta mu se dogodilo.
Zar Tarantino ne voli baš špageti vesterne? I Đango je preuzet iz vesterna nastalih u Italiji?
Istina. On ih obožava. I ne samo on. Scenarista Džejson Aron, koji je pisao Skalpirane, takođe obožava špageti vesterne i ne može da veruje da ih ja ne volim. Kao što rekoh, koristim taj stil u visceralnom delu svojih crteža, ali u slučaju filmova zaista sam voleo nešto drugo, dok Aron voli baš to što u američkom vesternu nije postojalo. Ali ako mene pitate, najveći vestern i jedan od najznačajnijih filmova je Divlja horda Sema Pekinpoa. Martin Skorseze je isto rekao da je taj film značajan za istoriju koliko i Građanin Kejn. Divlja horda je izvršila i ogroman uticaj na druge. Od tog filmanaovamo sve je izmenjeno. Svi akcioni filmovi kopirali su kasnije Divlju hordu. A Sem Pekinpo je, što se mene tiče, i dan-danas neprevaziđen.
I pretpostavljam da je on izvršio najveći uticaj na vas?
Definitivno. Ima još autora, ali on je bio i ostao najveći. Ja sam Divlju hordu sigurno gledao preko sto puta. Neverovatno kako je on uradio da sve izgleda tako prirodno. Ti glumci, u svim njegovim filmovima, zapravo glume njegovu dušu. Pekinpo je dosta studirao Vilijama Šekspira i Tenesija Vilijamsa, i vidi se uticaj tog dubokog zadiranja u ljudsku dušu. Nadalje, ako pričamo o uticajima, od Italijana volim De Siku i Felinija, čitav taj neorealizam. Žika Pavlović je za mene „na Olimpu“.
Karakter je danas izgubio na ceni. Sve je površno, jer je važnije šta ko ume, a ne šta ko nosi u sebi. Izgubio se osećaj za pravo junaštvo. A pravo junaštvo su iskrenost i dominacija nad samim sobom
Vestern se smatrao muškim žanrom, a imali smo pokušaje i ženskog vesterna?
Nema potrebe za tim. Ima dobrih ženskih likova i nema potreba da žene budu muškarci da bi bile karakterne. Sve to stavljam pod loš kliše vesterna. Uvek se setim Keti Hurado, i njene uloge u Pet Geret i Bili Kid koja traje svega šest-sedam minuta, ali nosi sasvim dovoljnu emociju. Tu ulogu ne može da ostvari muški lik, jednostavno prirodno pripada ženi a ne gubi od karaktera. U dobrom vesternu karakter je najvažniji. A karakter je danas izgubio na ceni. Sve je površno, jer je mnogo važnije šta ko ume, nego šta ko nosi u sebi. Izgubio se osećaj za pravo junaštvo. A pravo junaštvo su iskrenost i dominacija nad samim sobom, kad čovek sebe pobedi i uradi nešto veliko. I zato mi strašno smeta što polako nestaju karakteri, posebno u filmovima. Mene jedino može da „pomeri s mesta“ karakter koji ima dubinu. Da li je to žena, crnac ili Kinez – potpuno je svejedno.
Šta možemo reći o hiperprodukciji stripa danas?
Uvek je isto. Tih pet do sedam posto svih generacija i talenata spasavaju sve ostalo. Ali inače nisam oduševljen onim što se danas događa, jer nema karaktera, sve je postalo uniformisano i već viđeno. Dosadno. Ne volim te škole „lako ćete naučiti da crtate“. Ne, ne radi se to tako. Ne dolazi ništa lako. Uvek treba vremena da se nešto savlada, ako iskreno želiš time da se baviš. Sve što je lako ne valja. Ja recimo ništa nisam naučio od svojih dobrih crteža, nego samo od loših. Ima dobrih autora, i svi se na daljinu obožavamo. I svaka kriza je pozitivna, jer će vas ona ojačati. Uvek nešto moramo da pobedimo. Recimo, ne bih bio toliko aktivan, da nemam taj strah i da ne osećam da moram da dajem više od sebe.
Kako bismo žanrovski odredili ovaj naš život danas?
Krizno. Kao da dolazi neko biblijsko vreme. Porok je postao toliko prihvatljiv, da umanjuje značaj karaktera. Smeta mi ta plitka ekspresija. Sve je postalo instant i jeftino. Došlo je doba gde ljudska formacija nije dovoljna za količinu informacija koje primamo. Ljudi imaju toliko informacija, a nisu formirani kako da ih razumeju. I gube se u njima. I zato smo u stanju konstantne panike. Melanholija gubi na ceni. Od inteligencije i pameti do mudrosti ima samo jedna stvar koja fali – a to je patnja. Bez patnje nema ništa. Možeš da budeš pametan, ali nećeš da budeš mudar ako nisi prošao nešto ozbiljno i važno. I to je ono što gradi dobru rečenicu od pametne.
