Kako se približava kraj kalendarske godine tako se u beogradskim pozorištima nižu, skoro jedna za drugom, eskapističke i larpurlartističke predstave, za koje najviše može da se kaže da su „posveta igri kao takvoj“: Muška suza, Čarli Čaplin: svetla velegrada, Uobraženi bolesnik. Kakvog li raskoraka između pozorišta i sveta u kom ono nastaje, koji ga okružuje sa svih strana: studenti koji blokiraju preko četrdeset fakulteta u zemlji; građani koji im se pridružuju na ulicama u komemoracijama posvećenim nastradalima na Železničkoj stanici u Novom Sadu; aktivisti koji stalno borave na Starom mostu na Savi i tako ga brane; stručnjaci koji se bore za odbranu Generalštaba… Takva teatarska situacija nas nešto starije podseća na ratne 1992. i 1993. kada su se u beogradskim pozorištima igrali vodvilji, renesansne komedije i simbolističke bajke za odrasle. Bez panike: poređenje je, naravno, preterano, razlozi sadašnje studentske i građanske pobune ne mogu se ni porediti sa ratnim razaranjima iz onog doba, a ni trajanje i obim sadašnje eskapističke tendencije ne može se nikako porediti sa ondašnje skoro dve čitave sezone (ova je toliko kratka, da je pitanje da li je „tendencija“ u punom značenju te reči. Takođe, kada su gore izdvojene predstave ugovarane i osmišljavane, aktuelni studentski i građanski protesti nisu bili ni na vidiku, jer se njihov povod, nesreća u Novom Sadu, desila 1. novembra.
Kada smo kod tendencija, iz spiska pet izabranih vidi se da se i u ovu godinu preneo trend predstava na ženske, ali i, da tako kažem, njima srodne teme: nasilje nad ženama i/ili maloletnica/ima; izazovi majčinstva (ne samo u ljudskom rodu, nego i među svinjama); izazovi ženskog rada u pozorištu; potiskivanih ličnih trauma, ali i kolektivnih (iz ratnih devedesetih); lepe i manje lepe uspomene iz detinjstva, takođe prožete i sećanjima na te iste ratove. Pritom je veoma značajno istaći da ni u jednoj od ovih predstava neki aktivistički aspekt ne odnosi prevagu nad umetničkim razlozima i vrednostima. Podjednako je bitno, ako ne i bitnije, da sve ove predstave odlikuje i složena, elaborirana, visokometaforična, konceptualna i minuciozno realizovana rediteljska poetika. Ne želim da se razbacujem tvrdnjama da je reč o nekakvom „ženskom rediteljskom pismu“, jer četiri od pet predstava sa spiska potpisuju žene. Kad smo se već spustili na taj „personalni“ nivo, ono što mi se čini donekle važnijim od pola u artikulaciji ovakve rediteljske poetike je to da tri od četiri rediteljke više rade u inostranstvu nego u Srbiji (Sanja Mitrović, Selma Spahić i Bojana Lazić), dok je i četvrta i najmlađa, Tara Manić, kroz studijske boravke i učestvovanja na stranim festivalima izložena ovakvim, lekovitim svetskim uticajima…
I na kraju jedna rečenica o jedinom muškom reditelju na listi: raduje što se Boris Liješević, posle promenljivih, više spornih nego neospornih rezultata ostvarenih na ogromnim delima domaće i svetske klasike (Lorencaćo, Rat i mir, (Ur)Faust, Besnilo, Mihael Kolhas…), vratio onome što mu je uvek bio glavni adut: dokumentarnim, ličnim, intimističkim pričama.
Top 5
- Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Mirjane Drljević, režija Bojana Lazić (Atelje 212)
- Nestajanje Tomislava Zajeca, režija Sanja Mitrović (Atelje 212)
- Kraj sveta u tri čina Kristine Kegljen, Katje Gorečan i Tijane Grumić, režija Selma Spahić (Beogradsko dramsko pozorište, Zagrebačko kazalište mladih i Borštnikovo srečanje, Maribor)
- Kako sam naučila da vozim Pole Vogel, režija Tara Manić (Hartefakt)
- Tvoje i moje, autorski projekat Borisa Liješevića (Pozorište „Boško Buha“)
