Nekoliko dana pred pisanje ovog teksta, potpisnik je sreo svoju poznanicu koja se upravo vratila iz Njujorka. Na pitanje kako je bilo u Njujorku, dobio je odgovor da je „bilo dobro i da u Njujorku gledaju od filmova isto što i mi“. Ma koliko bila inverzna priroda ove rečenice, ona ipak ne zamagljuje suštinu.
A suština je da filmski Beograd, bar jednim delom svoje filmske ponude korespondira s Njujorkom. To nije ni toliko netačno ni toliko neverovatno koliko na prvi pogled zvuči. Beograd ili Njujork, danas su samo globalni filmski pandani. U čitavom zapadnom krugu bioskopska, pa i manje-više festivalska ponuda prilično je unificirana i dopušta vrlo malo odstupanja, a odstupanja su u svakoj zemlji domaći filmovi.
U uslovima u kojima bitno drugačije izgledaju samo filmska tržišta Nigerije ili Indije, biti deo jednog prikazivačkog stereotipa nije ni tako malo. To nas bar privileguje da vidimo one velike stvari a da za deficitom malih slabo marimo (što je pogrešno!). Ovu jako dobru filmsku umreženost Beograda, ne nažalost i cele Srbije, omogućuju pre svega filmski festivali. Beograd ih ima nekoliko izvanrednih. U godini za nama festivalska ponuda sveukupno možda je bila najbolja u ovoj dekadi. Ovome su najpre doprineli Festival autorskog filma, koji slavi jubilej – čak trideset godina postojanja, Slobodna zona, takođe u jubilarnom, dvadesetom izdanju, a ako imamo u vidu Fest, Beldocs, Festival dokumentarnog filma Dok, ove godine bolji i bogatiji nego ikad dosad, ili Sedam veličanstvenih, ne možemo a da ne kažemo, bez ikakvih mistifikacija, da je Beograd veoma prestižno filmsko mesto. Kultivisanje publike i njena primarna uloga u perspektivi razvoja ovih festivala predstavljaju za ove festivale veliki plus.
Čovek koji vidi MTS dvoranu dupke punu na projekciji indijskog filma (!!!) Sve što zamišljamo kao svetlost mora svakako imati poštovanja za radoznalost, širinu i interesovanja takve publike. Ali, festivali otvaraju, istovremeno, jedno drugo problemsko polje, a to je prisustvo publike uopšte. Filmske dvorane su nam pune a bioskopi prazni! Tako se potpisniku dva puta ovoga leta dešavalo da na projekcijama filmova (reč je o bioskopu Ada mol) bude sam u sali! Ovaj nesrazmer između bioskopa, koji i dalje ostaje suštinsko jezgro kinematografije, i festivala koji pre svega privlače svojim ekskluzivitetom, ostavlja prilično prazan prostor u razumevanju ovog paradoksa. Nije iznađen nijedan efikasan način kako privući publiku u bioskope koji su ove godine, generalno, imali vrlo dobru filmsku ponudu.
Ali, 2024. kao i nekoliko godina unazad, najveći problem i istovremeno, naša najveća filmska boljka je srpski film. Ako je Beograd svetski grad u smislu mogućnosti koje mu se nude u komunikaciji sa savremenim svetskim filmom, onda je to, u pogledu globalnog kvaliteta srpskih filmova, teška kulturna (kinematografska) provincija. Da li ćemo ikoga uvrediti ako konstatujemo da su srpski filmovi (čast retkim izuzecima) danas smrtno nezanimljivi i da su oni dno bar evropskog kinematografskog kruga. Bilo bi nedolično ne pozdraviti talenat debitanata kakvi su Emilija Gašić ili David Jovanović, na jednoj strani i ne biti respektabilan prema ostvarenjima veterana, Dragana Bjelogrlića (Čuvari formule), Radoša Bajića (Heroji Halijarda) ili Miroslava Lekića (Ruski konzul) na drugoj, ali je neprihvatljivo da nam estetički marker za kinematografski identitet bude film kakav je Nedelja. Srpski filmovi ne samo da ne nailaze na odziv važnijih svetskih filmskih festivala, oni su poražavajuće neprivlačni najpre za vlastitu publiku. Neke od novijih srpskih filmova video je dvocifreni broj gledalaca…
Možda i ima osnova za izgovor kako je manjak novca glavni razlog ovog dramatičnog pada kvaliteta, ali jedini nije svakako. Nešto je valjda i do imaginacije, kompetencije, kultivisanog producentskog, rediteljskog i glumačkog potpisa… Navikli smo da kao društvo živimo u prevarama, pa nam jedna više, kinematografska, ionako neće biti naodmet.
Top 5
- Okupirani grad, reditelj: Stiv Mekvin (Ujedinjeno Kraljevstvo, Holandija)
- Crni čaj, r: Abderahmane Sisako (Mauritanija, Francuska, Luksemburg…)
- Eureka, r: Lisandro Alonso (Argentina, Meksiko, Francuska, Portugal)
- Zelena granica, r: Agnješka Holand (Poljska, Francuska, Belgija)
- Vijet i Nam, r: Min Ćai Trong (Vijetnam, Filipini, Singapur, Francuska…)
