Možda će neko u ovom tekstu pronaći nostalgični zavičajni trend posvećen Dalmaciji. Ove godine u Puli, na filmskom festivalu u sklopu manjinskih koprodukcija prikazan je novi film Nikole Ležaića Kako je ovde tako zeleno? koji je u istoimenoj kategoriji poneo Zlatnu arenu. Dojam suzdržane emocije o izgubljenom zavičaju i pripadnosti svetu iz koga se ne može ni otići ni vratiti, ali koji zapravo nestaje. Na RTS-u se upravo emituje debitantski dokumentarni serijal pozorišnog reditelja Nikite Milivojevića o kulturnom nasleđu Srba u Hrvatskoj premijernom edicijom o dalmatinskim Srbima. Iako sam suveren u toj priči, nisam ni slutio da smo u drugoj-trećoj generaciji „zemljaci“ poreklom iz Polače kod Knina.
Motiv za moj putopis indukovan je šumskim požarom nacionalnih strasti koji je ovog leta i čak tri decenije nakon Oluje, Marko Perković Tompson zapalio na prostoru od Zagreba do Sinja. Podstaknut izvanrednim lamentom Ante Tomića u povodu desetogodišnjice smrti Arsena Dedića, o dalmatinskoj Zagori kao dinarskom mentalitetu i zaleđu od Šibenika do Splita, između rečenih Arsena i Tompsona. U perimetru dva rečna izvora, Krke i Cetine, svih toponima spomenutih u Dedićevom Tangu u Đevrskama i Čavoglava, odlučio sam da ovaj put zanemarim mušku porodičnu liniju i pođem putem koji se ređe ide. Da istražim intrigu i zadovoljim znatiželju o očevoj majci, mojoj babi ili baki kako god – Todori Tini Marjanović iz Koljana, zadnja pošta Vrlika, kotar Sinj.
Plavi voz
Kako bi celo putešestvije imalo gradaciju utisaka do konačne kulminacije, s prstohvatom jugonostalgije, krenuo sam auto-vozom preko Bara, spavaćim kolima iz voznog parka Plavog voza koji se pridodaje kompoziciji. Mimo novih kušet vagona, Srbija voz i nema drugi resurs noćenja u singl kupeima i nema tu nikakve ekskluzivnosti nekakvog Orijent ekspresa. Nisam godinama bio u Crnoj Gori, Dubrovniku, nisam nikad u Trebinju i Mostaru, ali najvažnije o Dalmaciji se ne može promišljati niti pisati dok se čovek ne popne na Gornje i Donje Bare Zelengore gde je u bokobranu, Druga dalmatinska brigada vodila presudnu borbu na Sutjesci. Kao i dok se ne pokloni pred srušenim železničkim mostom nad Neretvom u Jablanici, koji je takođe ista jedinica prva premostila sudarivši se potom s Đurišićevim četnicima. Njenu okosnicu u narodnooslobodilačkoj borbi i pokretu oslobođenja Jugoslavije činili su dvadesetogodišnjaci, momci i devojke nalik današnjim studentima koje slavimo, upravo iz gradova, mesta i sela, s početka priče.
Od Jablanice, preko Prozora i Livna spuštam se na Peruću, drugom stranom jezera kroz Podinarje. Granični prostor između Splitsko-dalmatinske i Šibensko-kninske županije, bezgravitaciono područje predaleko od oba administrativna sedišta, užljebljeno u endemski rivalitet Sinja i Knina. Sva sela su mahom naizmenično mešovita, katolička, pravoslavna, pa i unijatska. Hrvatska su bila poharana i prognana tokom SAO perioda Krajine, potom srpska što popaljena što porušena i dan-danas. Ali zapravo najveći broj ih još od pedesetih godina prošlog veka leži na jezerskom dnu veštačke akumulacije, kada je napravljena istoimena brana – hidroelektrana, kontinentalna vodena površina treća po veličini u Hrvatskoj.
U Koljanima se nekoć nalazio manastir Dragović uz Krku i Krupu, treći najznačajniji srpski pravoslavni u Dalmaciji. Prvobitna građevina podignuta je krajem 14. veka, nakon smrti kralja Tvrtka i seobe Srba, pod najezdom Turaka iz Bosne u mletačku Dalmaciju. Ime je dobio po Dragi, jednom od tri brata iz narodnog predanja. Po drugom Vuki, kao Vukovićev, naimenovan je lučni kameni most preko reke Cetine, kao i sva okolna groblja koja ponekad pri niskom vodostaju izviru ispod površine, očuvan možda baš zato što je potopljen. Po trećem, nomen est omen, Dobrom ništa se neće nazvati. Kaluđeri Dragovića su pod Turcima zasnovali novi manastir Grabovac u Budimskoj eparhiji, a sam manastir nakon Karlovačkog mira imaće drugi život početkom 18. veka, zbog vlage, izgradnjom novog zdanja van rečnog korita, kada u vremenu vladika Nikodima Busovića i Stefana Ljubibratića, Vrlika postaje sedištem eparhije.
U toj staroj pseudoromaničkoj crkvi, sa zvonikom visokim 30 metara, 1903. krštena je moja baba, znam po ispisu krštenice koji mi je sa par crno-belih fotografija od nje preostao. Kada se našla pod vodom, novi, treći po sreći manastir je sazidan na jezerskom greben uzvišenju, 1958. Danas su u njemu dva monaha i jedan pas čuvar malinoa. Prostim danima najčešće samo on u manastirskoj porti, ali na subotnjoj službi, bogami desetak automobila s registracijama iz Srbije, Sinja i Splita. Inače, kada se ide Livanjskim poljem, naizmenično se smenjuju saobraćajni znaci upozorenja: konji na putu, potom zečevi i napokon stoka, odnosno krave. Ovce više nema ko da čuva, pa tako verovatno jedemo poslednje zalogaje što livanjskog ovčijeg, što dalmatinskog sira iz mešine.
Na uskoj cesti, u daljini, iznad kišnih oblaka dominira masiv Dinare, s leve strane puta relativno mlada borova šuma i modro jezero, na desnoj putokazi zaselaka porodičnih prezimena i monumentalni, kameni i mozaički kako bi to rekao Jurica Pavičić, malomišćanski spomenik lokalnim palim borcima. Iako prostor krvi i tla, ovo je predeo čula vida i mirisa kapara i kalopera, borovih iglica, balege, selena. Moj domaćin na svom OPG-u (obiteljsko poljoprivredno gospodarstvo) poput Nojeve barke drži deset magaraca i 20 mačaka, lovačkog psa i rogatog jarca. Hrvatska država inače daje podsticaj (300 evra) za držanje magaradi, ali zaista ne postoji bolja terapeutska antistres aktivnost od hranjenja puladi (mladunče od magarca) iako mi je na raspolaganju i kajak za veslanje po jezeru. Pas je zlopamtilo, laje na magarce jer pamti da kad je bio štene, tovar mu je stao na rep. Na celoj ovoj trasi povremene usputne komunikacije, ljudi me sažaljivo pitaju šta i kako dalje će biti u Srbiji, kako se nosimo sa svakodnevicom magnovenja. Nadalje u malom Vinaliću gde se Cetina uliva u jezero, kao nov stoji stari kameni most. Obnovljen je pre neku godinu, kada se zaprepaštenim meštanima javila firma iz Austrije da javi da je istekla stogodišnja garancija gradnje.
Kao na filmu
Naposletku Vrlika. Njen trivijatriger je da je ona mesto radnje opere Ero s onog svijeta. Libretista Milan Begović, rođen ovde, i čuveni Jakov Gotovac, tridesetih godina prošlog veka, napisali su i komponovali najpopularniju i najizvođeniju domaću operu – takoreći prvi mjuzikl. Njena praizvedba bila je u HNK u Zagrebu 1935, premijera u Narodnom pozorištu u Beogradu 1937, potom do danas od SNP u Novom Sadu do poslednje zagrebačke postavke Krešimira Dolenčića sa skoro 1.000 neprekidnih izvođenja. Ona na komični način govori o onome što je sukus podneblja, sudar patrijarhalnog mentaliteta i matrijarhata, pre no srpsko-hrvatski klinč kako se uvreženo misli. Što na nebu sja visoko je zbor završnog vrličkog kola. Štaviše, Zagora između Svilaje, Promine, Kozjaka i Dinare je dramaturški i scenografski najčešće filmovana lokacija jugoslovenske kinematografije. Od Lisica Krsta Papića i Hamleta u selu Mrduša Donja, tu su i Vlak bez voznog reda Veljka Bulajića te Mećava Antuna Vrdoljaka, Devojka i Hrast, Bakonja fra Brne, a ne samo Vučari Gornje i Donje Polače, Braća po materi Zdravka Šotre, Virdžina Srđana Karanovića i Vreme čuda Gorana Paskaljevića. Sve do novijih hrvatskih ostvarenja Zvizdan, Što je muškarac bez brkova, Oprosti za kung-fu, serije Patrola na cesti i Ležaića s početka teksta.
Vrlika je po popisu 1931. imala 10.000 stanovnika, pre poslednjeg rata logičnom migracijom kojekude, upola manje, danas samo 2.000, u samom mestu ili posmatrajmo ga gradom, ne više od 1.000. Jer da, urbana sredina koja poseduje dve crkve, katoličku Gospe Ružarice iz 19. i pravoslavnu Svetog Nikole iz 17. veka, dve naspramne kafane, višespratnicu, pijacu, trg s javnim časovnikom, iako npr. nema sud ili poresku upravu, jeste grad. Dok s domorocima sedim na nedeljnoj jutarnjoj kafi, jedem lokalni specijalitet – uštipak, osećam se kao u vremenskoj mašini i antropologiji poput Zvonka Lepetića i Ilije Ivezića u filmu Ludi dani (1977).
A nad Vrlikom visoko iznad, izdiže se utvrda – donžon Prozor iz 1406, nalik Magliću u dolini Ibra, kao takva jedna od najočuvanijih u Hrvatskoj. Vrličani su na nju ponosni, ali još više na katedralnu crkvu Svetog Spasa na izvoru Cetine koju je u 9. veku podigao knez Branimir. I to je točka, kako bi Hrvati rekli, prijepora, odnosno spora jer činjenicom da stoji na viševekovnom mešovitom groblju, Srbi je drže zadužbinom kralja Tvrtka s konca 14. veka. Znameniti srpski arheolog Miloje Vasić ju je locirao u 12. vek. Bilo kako bilo, novo vreme instagraminfluensera i dron foto-aparata, donelo je globalnu slavu obližnjeg izvora Cetine – Veliko vrilo najverovatnije istražene dubine od 115 metara. Ovaj izvor i crkva iako na periferiji Vrlike, sada se nalaze u drugoj županiji, opštini Civljani pri Kninu, pa njegov parkovski potencijal ne svrbi, niti češe Šibenik povrh Kornata i slapova Krke.
Moja baba doselila se nakon Prvog svetskog rata u Vojvodinu u kolonističko selo Lipar kraj Kule. Udala se za mog dedu iz obližnje pomenute Polače. Kao i sve Dalmatinke, iako teško bremenita porodičnim tragedijama, živela je dugo. Kako je čitala novine i slušala radio, na njenu sreću neznanja tik do balvan revolucije i rata iz devedesetih na prostoru Hrvatske i Krajine. Ako vas put nosi na Jadransko more, unatoč benignom tzv. folklornom ustašluku, ne strepite od sinjskog kraja, i ne propustite ovaj zemaljski raj od Perkovića do Knina, od Bukovice i Zrmanje do Vrlike i Peruće.
