Nažalost, mi Srbi imamo i previše svojih izbeglica, svoje muke, svoje patnje, da bi uopšte mogli (čitaj: imali vremena, snage, živaca) da se bavimo tuđim problemima.
Poput svih ostalih naroda, ništa više i ništa manje, i mi treba da gajimo kulturu sećanja. Naravno, pre svega imajući u vidu svoju narod i svoju zemlju.
I dalja i bliža prošlost su nam omeđene stradanjima. Više od 5 vekova turske okupacije i najmučnijeg robovanja pod Osmanlijama. Potom Prvi i Drugi srpski ustanak, herojska borba jednog malog naroda protiv moćne carevine (bez ičije pomoći, slično kao i danas). Potom Berlinski kongres i podmukla okupacija Bosne i Hercegovine, ali sada od strane jedne druge carevine odnosno Habsburške monarhije. Zatim Prvi i Drugi balkanski rat, pa Prvi i Drugi svetski rat. Ne zna se koji je odneo više srpskih života i doneo nam više patnje, a koristi nikakve. Sve tekovine oslobodilačkih ratova Srbije 1912. – 1918. su poništene, naša država je danas malenea i naš junački narod je prezren. Pored toga, i prva i druga Jugoslavija su počivale isključivo na srpskim kostima, ali su Srbi bili potpuno obespravljeni u obe zajedničke države.
I na kraju, raspad SFRJ i građanski ratovi, iz uobičajeno nerazumevanje i nezainteresovanost velikih sila za našu sudbinu. Srbi su, ponovo, morali da bezglavo napuštaju Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu itd. Od Srba su stvorene nove nacije – Crnogorci i Makedonci. Srbima su, pored toga, oduzeti Kosovo i Metohija. Uz novi masovni egzodus naših sunarodnika.
Da li još treba da nabrajam ili je ovo dovoljno!?
Grci pažljivo neguju sećanje npr. na izgon iz Male Azije i okupaciju severa Kipra. Jevreji ne dozvoljavaju da se preda zaboravu holokaust.
Poput ta dva ponosna naroda, i mi treba da se sećamo i Bitke na Marici i Kosovske bitke, i Karađorđa i Miloša, i Kumanovske i Bregalničke bitke, i Cera i Kolubare, i svih naših proslavljenih vojvoda, i Krfa i ostrva Vido i Solunskog fronta, i ubistva kralja Aleksandra i Marseju, i NDH i Jasenovca, i Vlade narodnog spasa i Milana Nedića, i Tita i Rankovića i Đilasa i Kardelja, i 6 YU republika i 2 autonomne pokrajine (samo) u Srbiji, i ustava iz 1974. godine, i Tuđmana i Miloševića, i Markala i Dobrovoljačke ulice i Račka, i oružane šiptarske pobune i NATO bombardovanja. Zaista i previše materijala, te nema potrebe da virimo u tuđe dvorište radi potrage za nekim potresnim scenama.
E, aj nam nabrajaj još malo.
Bedna komunistička propaganda radi Psihološkog rata i dozvoljavanja tihe okupacije belih zemalja „migrantima“. Onda, kada dođu – nasilja prema belcima i Hrišćanima, zabranjene zone gde policija tipa ulazi jedino sa oklopnim vozilima, paralelni šerijatski sudovi (zakoni domaće zemlje više ne važe), ubistva, silovanja, bacanja kiseline ženama u lice na ulici – sve „radosti“ multikulta… Komunizam je rak i mentalna bolest. Samo što mentalne bolesti ne postoje. Osim komunizma.
Leći se, paranoja je opaka bolest.
Uvek je predivno gledati tu bednu nemoć drugova koji nikako ne mogu da odgovore na činjenice pa se bave niskostima jer ih istina pogađa. Je l’ boli mnogo? Je l’ toplo u Partiji? Komunisti su najgori izdajnici.
Nažalost, mi Srbi imamo i previše svojih izbeglica, svoje muke, svoje patnje, da bi uopšte mogli (čitaj: imali vremena, snage, živaca) da se bavimo tuđim problemima.
Poput svih ostalih naroda, ništa više i ništa manje, i mi treba da gajimo kulturu sećanja. Naravno, pre svega imajući u vidu svoju narod i svoju zemlju.
I dalja i bliža prošlost su nam omeđene stradanjima. Više od 5 vekova turske okupacije i najmučnijeg robovanja pod Osmanlijama. Potom Prvi i Drugi srpski ustanak, herojska borba jednog malog naroda protiv moćne carevine (bez ičije pomoći, slično kao i danas). Potom Berlinski kongres i podmukla okupacija Bosne i Hercegovine, ali sada od strane jedne druge carevine odnosno Habsburške monarhije. Zatim Prvi i Drugi balkanski rat, pa Prvi i Drugi svetski rat. Ne zna se koji je odneo više srpskih života i doneo nam više patnje, a koristi nikakve. Sve tekovine oslobodilačkih ratova Srbije 1912. – 1918. su poništene, naša država je danas malenea i naš junački narod je prezren. Pored toga, i prva i druga Jugoslavija su počivale isključivo na srpskim kostima, ali su Srbi bili potpuno obespravljeni u obe zajedničke države.
I na kraju, raspad SFRJ i građanski ratovi, iz uobičajeno nerazumevanje i nezainteresovanost velikih sila za našu sudbinu. Srbi su, ponovo, morali da bezglavo napuštaju Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu itd. Od Srba su stvorene nove nacije – Crnogorci i Makedonci. Srbima su, pored toga, oduzeti Kosovo i Metohija. Uz novi masovni egzodus naših sunarodnika.
Da li još treba da nabrajam ili je ovo dovoljno!?
Grci pažljivo neguju sećanje npr. na izgon iz Male Azije i okupaciju severa Kipra. Jevreji ne dozvoljavaju da se preda zaboravu holokaust.
Poput ta dva ponosna naroda, i mi treba da se sećamo i Bitke na Marici i Kosovske bitke, i Karađorđa i Miloša, i Kumanovske i Bregalničke bitke, i Cera i Kolubare, i svih naših proslavljenih vojvoda, i Krfa i ostrva Vido i Solunskog fronta, i ubistva kralja Aleksandra i Marseju, i NDH i Jasenovca, i Vlade narodnog spasa i Milana Nedića, i Tita i Rankovića i Đilasa i Kardelja, i 6 YU republika i 2 autonomne pokrajine (samo) u Srbiji, i ustava iz 1974. godine, i Tuđmana i Miloševića, i Markala i Dobrovoljačke ulice i Račka, i oružane šiptarske pobune i NATO bombardovanja. Zaista i previše materijala, te nema potrebe da virimo u tuđe dvorište radi potrage za nekim potresnim scenama.
E, aj nam nabrajaj još malo.
Bedna komunistička propaganda radi Psihološkog rata i dozvoljavanja tihe okupacije belih zemalja „migrantima“. Onda, kada dođu – nasilja prema belcima i Hrišćanima, zabranjene zone gde policija tipa ulazi jedino sa oklopnim vozilima, paralelni šerijatski sudovi (zakoni domaće zemlje više ne važe), ubistva, silovanja, bacanja kiseline ženama u lice na ulici – sve „radosti“ multikulta… Komunizam je rak i mentalna bolest. Samo što mentalne bolesti ne postoje. Osim komunizma.
Leći se, paranoja je opaka bolest.
Uvek je predivno gledati tu bednu nemoć drugova koji nikako ne mogu da odgovore na činjenice pa se bave niskostima jer ih istina pogađa. Je l’ boli mnogo? Je l’ toplo u Partiji? Komunisti su najgori izdajnici.