Za razliku od prethodnih izdanja i prakse većine festivala koji počinju petkom i traju do vikenda naredne nedelje, 71. Pulski filmski festival otvoren je u četvrtak 11. i formalno trajao do četvrtka 18. jula, dok je svečana dodela nagrada obavljena dan pre, u renoviranom INK-u – Istarskom narodnom kazalištu, prekoputa novoproklamovanog Festivalskog centra.
Međutim, PFF imao je i prolog i epilog. Pored počasti nedavno preminulom velikanu jugoslovenskog i hrvatskog filma Veljku Bulajiću, 71. Pulski festival s ponosom je isticao da je ove godine i pedeset godina od prvog pojavljivanja Rajka Grlića na Festivalu s njegovim razigranim debijem Kud puklo da puklo.
Svemu dođe kraj
„Bila je 1964. godina prošlog stoljeća. Većina vas nije se ni rodila, a jedan klinac, filmski amater, imao je strašnu sreću da je dobio nagradu na nekom festivalu. Nagrada je bila sedam dana boravka u Puli. Taj klinac je ušao u Arenu u kojoj su te godine igrali veliki filmovi. To je bila možda jedna od najuspješnijih filmskih godina. Bio je Krsto Papić, bio je Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Žika Pavlović, bio je Vatroslav Mimica, Puriša Đorđević… i taj klinac se zarazio filmom ovdje. Taj klinac je pred vama, u malo starijem obliku“, rekao je Rajko Grlić pred svetsku premijeru svog „četvrtog zadnjeg filma“ Svemu dođe kraj po scenariju Ante Tomića, koji je daleko od razigranog, veselog pogleda na savremenu svakodnevicu, već je priča o surovosti, korumpiranosti, bahatosti, priča satkana od prizora koji isijavaju gorčinu, nemoć i očaj stanjem stvari života koji živimo u selektivnom liberalnom konformizmu rezervisanom samo za izabrane.
Nikome nije lako dignuti se iz skoro mrtvih, no Festival je u tome uspeo i sada vodi jedan novi, pristojan život. Ipak, ima onih koji ga osuđuju zbog ranih 90-ih i ne sviđa im se njegov posleratni put. Do kada ćemo zbog toga lamentirati
Nagrada „Fabijan Šovagović“, Društva hrvatskih filmskih autora i producenata, svečano je uručena jednom drugom mladiću koji je 1972, kao dvanaestogodišnjak debitovao u Puli u filmu Vuk samotnjak Obrada Gluščevića. Slavko Štimac dočekan je u Areni na način na koji je publika pozdravljala Ljubišu Samardžića – aplauzima i oduševljenjem. U emotivnom obraćanju, Slavko Štimac je izrekao jednostavnu tajnu dobre glume – onome čemu ga je naučio Obrad Gluščević: „Nemoj tu da mi koračaš kao Džon Vejn, hodaj kako hodaš.“
Ovogodišnja Pula završena je projekcijom filma Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića, u produkciji umetničkog direktora Pulskog festivala Danijela Peka i partnera iz nekoliko zemalja, kome je pripalo najveće priznanje Zlatna palma za kratkometražni film u Kanu, i filma Tuesday Daine Oniunas Pusić, nastalog uz podršku u svetu prestižnog studija nezavisnog filma A24. Oba su prikazana u Areni na završetku Festivala, po dodeli nagrada.
Zombi, živi, zdravi
Dvanaest hrvatskih većinskih i dvanaest koprodukcija u kojima su hrvatski producenti manjinski partneri prikazano je tokom sedam festivalskih dana u Areni i INK-u. Publika je najbolje reagovala na komedije Živi i zdravi Ivana Marinovića, kao jedinu hrvatsku manjinsku koproduciju prikazanu u Areni i na made in Croatia zombi film Šalša Dražena Žarkovića.
Živi i zdravi je „velika mrsna crnogorska svadba“ s pucanjem i pevanjem, film koji se na romantičan a duhovit način bavi mentalitetom, tradicijom, religijom i pratećim elementima, učaurenošću, a ponajviše vladavinom žena. Neke junakinje Marinovićevog filma u nastojanju da pronađu put slobode, uz buku padaju kao žrtve, naivno verujući da drže stvari pod kontrolom, dok druge mudro drže jezik za zubima i sve pod „nečujnom“ kontrolom. Šalša se događa na ostrvu Glava koje je tokom decenija bilo zatvoreno za posetioce, mesto gde je u vreme Jugoslavije bila smeštena laboratorija za kontrolu gena nacionalizma. Sve republike nekadašnje domovine imale su takav program, ali je hrvatski antidot, uredno flaširan, završio u podrumu usamljene udovice koja gaji paradajz, povremeno ga zalivajući magičnim „gnojivom“. A onda se sve otme kontroli i počinje zombi karusel sličan onom u filmu Konačni rez Mišela Azanavisijusa.
U emotivnom obraćanju, Slavko Štimac je izrekao jednostavnu tajnu dobre glume – onome čemu ga je naučio Obrad Gluščević: „Nemoj tu da mi koračaš kao Džon Vejn, hodaj kako hodaš.“
Od tri prikazana filma na slavonske teme najupečatljiviji je Sveta obitelj Vlatke Vorkapić. Na prvi pogled Sveta obitelj je reminiscencija filma Breza Ante Babaje, visoko estetizovan, odlično interpretiran, vermerovskih kostima i svetla, ali ipak ne doseže nijedan od navedenih predložaka, jer ga opterećuje teg televizičnog mišljenja. Slatka Simona Igora Mirkovića je film o usamljenosti, nastojanju da se neko nedostižan, možda iz mašte, dodirne. Mogućnost-nemogućnost dodira, težišni je momenat svojevrsnog „vrta sa stazama koje se račvaju“, filigranskog filma u kome se prepliću suva stvarnost i sočna mašta, bez povređivanja dobrog ukusa.
Nevio Marasović predstavio je u Puli Šlager, jednostavan film koji se bavi nemogućnošću održanja ljubavi (engleski naziv filma Nije pesma o ljubavi) i komplikacijama koje nastaju kada se privatno i poslovno do zamršenosti prepliću. Snimljen u hotelu „Toplice“ na Bledu, sa samo dva junaka (briljantni duo – Janko Popović Volarić i Lana Barić, kojoj je pripala nagrada Zlatna Arena za glavnu žensku ulogu), Šlager je „dijalog“ između filmova Hong Sang-sua i „elevated home movie“ Moj Marčelo Kristofa Onorea.
Božji gnev
Ovogodišnji Festival u Puli bitno je bio depolitizovan – izaslanik predsednika Republike i ministarka kulture bili su uvaženi gosti koji se nisu obraćali publici u Areni. Svojevrsnu aberaciju od politike karakteriše i četvrti film Kristijana Milića koji se uglavnom bavi poslednjim ratom i događajima u Bosni i Hercegovini. Od prvenca Živi i mrtvi, Milić suvereno vlada koreografijom rata, nasilja, zla u akciji. Božji gnjev je vestern sa belom ladom niva koja se kreće trideset na sat po slikovitom pejzažu, kao metafora za istragu o smrti devetorice vojnika nestalih na tajnom zadatku. Na površini, Božji gnjev nije politički film. To je film o korupciji, o mitu, fetišu koji je u srži svake politike.
Festival u Puli zakoračio je u osmu deceniju uz nezaobilazne kontroverze u vezi sa statusom i značajem. U predvečerje Festivala, direktorka Tanja Miličić dala je opsežan intervju glasilu Istra 24. „Festival je malo prije nego je proslavio 38-godišnjicu 1991. godine, izgubio identitet. Jedva je preživio i par godina poslije, 1994. pao je u komu, nije davao nikakve znakova života. No s godinama je stabiliziran i život mu više nije ugrožen. Bilo je svega, raznih uspona i padova, eksperimentiranja. Nikome se nije lako dignuti iz skoro mrtvih, no Festival je u tome uspio i sada vodi jedan novi, pristojan život. Ipak, ima onih, malo, ali ih ima, koji ga osuđuju zbog problema tijekom ranih 90-ih godina i ne sviđa im se njegov poslijeratni put. Do kada ćemo zbog toga lamentirati? Nije Festival kriv što su se u njegovo ime, u nekim trenucima njegove povijesti, donosile, za njega, ne baš najbolje odluke.
Prošlost (je) ono što je bilo, a (…) sadašnjost (je) ono što jest; nekada smo i mi sami bili slatke male i neodoljive bebice. Nikad ništa nije i ne može biti isto.“
Konačni rez: Pobednici i dobitnici
Lost Country Vladimira Perišića, Radnička klasa ide u pakao Mladena Đorđevića, Sunce mamino Koste Đorđevića, kao i Svemu dođe kraj Rajka Grlića, Sveta obitelj Vlatke Vorkapić, Domaćinstvo za početnike Gorana Stolevskog, Ekskurzija Une Gunjak i Živi i zdravi Ivana Marinovića, bili su srpski većinski i manjinski filmovi prikazani u programu Pule, od kojih je većina i nagrađena.
Boris Isaković nagrađen je Zlatnom Arenom za sporednu mušku ulogu Dinka Horvata u fimu Svemu dođe kraj Rajka Grlića.
Zlatna Arena za glavnu mušku ulogu u hrvatskoj manjinskoj koprodukciji pripala je Leonu Lučevu za ulogu Mije u filmu Radnička klasa ide u pakao Mladena Đorđevića. Žiri je dodelio posebno priznanje za sporednu mušku ulogu u hrvatskoj manjinskoj koprodukciji, posthumno Dušku Valentiću, za ulogu Tileta u filmu Lost Country Vladimira Perišića.
Aleksandar Pavlović, snimatelj filma Proslava Bruna Ankovića, dobio je Zlatnu Arenu za fotografiju u filmu koji je osvojio najveći boj Zlatnih Arena (Velika Zlatna Arena za najbolji film, Bernard Tomić, Zlatna Arena za najbolju glavnu mušku ulogu i Jelena Piljan, Zlatna Arena za scenario). Filmski centar Srbije i Srpski kulturni centar u Puli priredili su tradicionalni prijem u čast autora i članova filmskih ekipa iz Srbije čiji filmovi su prikazani na Festivalu. Prijem je održan ispred Srpskog kulturnog centra u kome traju rekonstrukcioni radovi kako bi uskoro bio spreman za nove aktivnosti i programe.