Tri motovunska propelera impresivno otvaraju horizont prema Snežniku, Kamniško-savinjskim slovenačkim Alpima, čak se i Triglav nazire u dubini. Kad posetilac spusti pogled sa zelenog, belog i crvenog propelera ka zelenoj padini koja je pod snegom skijaška staza, uoči pupoljke malih šatora koje su zaposeli entuzijasti, posetioci prvog Cinehill filmskog festivala, preobraćenog Motovunskog festivala, koji je našao novo stanište tri stotine metara iznad Delnica, gradića koji se pruža na sedam stotina metara iznad nivoa Jadranskog mora, u blizini.
Nameće se pitanje da li će ovaj transfer s trista metara visokog motovunskog brda na vrh planine od hiljadu metara biti trostruko uspešniji festivalski poduhvat. Po onome što je ponuđeno ove godine, čini se kao garancija da je arhitekta projekta Cinehill Igor Mirković, zajedno sa saradnicima, u potpunosti uspeo.
Kao jedan od osnivača Motovunskog festivala, na otvaranju prvog Cinehill festivala podsetio je na film Vernera Hercoga Fickaraldo, o Brajanu Svini Ficdžeraldu, nemirnom duhu nezaustavljivog i upornog entuzijaste koji mašta da u najdubljoj amazonskoj džungli sagradi operu. Klaus Kinski, kao Fickaraldo, plovi mirnom rekom uzvodno i suočava se s „pasivnim“ otporom prirode – kaskadnim brzacima. Preko njih treba preneti parobrod!
Svojevremeno u Motovunu, kada je stala kiša koja je pomerila otvaranje Festivala, Igor Mirković je s mikrofonom u jednoj i krpom u drugoj ruci pozvao publiku da mu se pridruže i prebrišu nakvašene stolice. Taj gest zahtevao je daleko manje snage od one potrebne za prenošenje parobroda preko amazonskih brzaka, ali je kao naznaka ostala garancija da ne treba oklevati, da treba zasukati rukave.
Preseljenje iz urbanog srednjovekovnog u iskonsko prirodno, u humanizovan pejzaž, brigu o prirodi, divljim zverima i pitomim životinjama, sa sloganom za očuvanje prirode „posle nas ni papirić neće ostati“, glasovima publike za najbolji film koji se čini ubacivanjem opušaka u velike tegle sa nazivima filmova, obuci za planinarenje koju sprovodi Hrvatsko planinarsko društvo Delnice Petehovac, predstavljanje Stipe Božića, alpiniste, reditelja i pisca koji je osvojio sedam najviših vrhova na svim kontinentima i Mont Everest nekoliko puta, radionica o zaštiti risova, retke zveri koja nastanjuje Gorski kotar, u društvu sa vukovima, medvedima, uz razne varijante bambija i jelenova, upoznavanje s pticama grabljivicama, paljenje festivalske vatre svake večeri na Trgu Krešimira Golika, ispred planinarskog doma Petehovac, muzički događaji – samo su deo propratnih sadržaja koje krase Cinehill festival.
Svojevremeno centar turističke gravitacije Istre bio je gradić Grožnjan, poznat po impresivnoj arhitekturi i letnjoj muzičkoj koloniji. Pre dvadesetak godina, kada su Pulski i drugi festivali u Hrvatskoj bili u svojevrsnoj stvaralačkoj i društvenoj stagnaciji, Rajko Grlić, Boris T. Matić, Olinka Vištica i Igor Mirković osnovali su 1999. Motovunski filmski festival sa nagradom „Propeler Motovuna“, u čast Jozefa Resela, pronalazača propelera, nekadašnjeg stanovnika ovog grada.
Zahvaljujući vitalnosti, izuzetnom programu, probranim gostima, Motovunski festival je energično pomerao težište interesa s Grožnjana i ubrzo postao najslavnije mesto u Istri. Legenda o tartufima i njihova dostupnost i novopokrenute vinarije jačale su seksepil Motovuna. U određenom momentu aktivnosti kulturnog života potisnute su mehanizmima diskretno, pa sve intenzivnije, elementima masovnog turizma vrste „Diznilenda na poljima tartufa“. Ta transformacija kulturnog središta u park tartufa podstakla je Igora Mirkovića i kolege da razmotre kako i kuda dalje. Nudile su se druge jadranske opcije, ali za Mirkovića – Brajana Svini Ficdžeralda to nije bio izazov. Repetitio mater studiorum est – da, ali ne i za njega.
Tako je stvoren Cinehill koncept zelenog festivala usredsređenog na zaštitu i očuvanje prirode i ponudu savršenog sadržaja skrojenog po visokim standardima, uz značajne filmove i goste. Misija Cinehill nije prosvetiteljska, ali je hedonistička – uživanje u prirodi i odličnim filmovima pažljivo odabranim, koje predstavljaju Milena Zajović i Jurica Pavičić. Premijere su poželjne, ali je mnogo bitnija svrsishodnost prikazivanja dobrih filmova (Zelena granica, Anješke Holand, Zona interesa, Džonatana Glejzera, Bakurau, Klebera Mendonsa Filhia, Čuvari formule, Dragana Bjelogrlića, Kad svane dan, Runara Runarsona…)
Cinehill je dodelio nagradu „50 godina“ Bogdanu Dikliću, gostu prvog festivala u Motovunu, glumcu „koji pola stoleća doprinosi stvaranju filmskih čarolija“. Nagradu Maverick – „priznanje autorima koji individualnošću, slobodnim duhom i inovativnošću šire granice filmskog izraza“ Cinehill je dodelio Džulijenu Templu, reditelju koji je ranije predstavljao svoje filmove na Festivalu, koji se proslavio video-spotovima od Seks Pistolsa do Rolingstonsa, i uvek bio mamac za mladu publiku.
Na programu su bila tri filma s nedavno završenog festivala u Kanu – Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića koji je prikazan u paru sa filmom Moj stan Zvonimira Berkovića iz 1962, kada je u Kanu osvojio nagradu za najbolji kratkometražni film, te Priča o Eduardu Limonovu Kirila Serebrenikova i Motel Destino Karima Ajnuza, reditelja koji je u dve uzastopne godine imao dva igrana filma u konkurenciji Festivala u Kanu, ovde prikazan kao perjanica fokusa na kinematografiju Brazila.
Prisustvo Karima Ajnuza, uz Džulijana Templa, Ješim Ustaolgu i Stipe Božića, najsvetliji su momenti Cinehilla. Reditelji koji se bave istraživanjem istine, vrhova, merenjem pulsa mladih energičnih generacija i karakterima s ruba, na način duboko izbrušen u iskustvima prethodnika i svojevrsnim autorskim obeležjem, isijavaju optimizam koji urbanu publiku u netaknutoj prirodi očekuje u narednim izdanjima Cinehill festivala.
Cinehill je zatvoren u nedelju 28. jula, 3D projekcijom filma Vampirica mekog srca traži suicidarnu osobu Ariane Luiz-Seiz kada se, posle četiri vrela sunčana dana, kao naručena, spustila magla na Petehovac da „unapredi“ recepciju filma o vampirima.
