Početak ovog meseca u pozorišnom životu prestonice obeležile su jedna premijera u zemunskom Madlenijanumu i jedno gostovanje u Narodnom pozorištu.
Proslavljeni komad Tenesija Vilijamsa, tačno na osamdesetogodišnjicu svoje premijere u Čikagu, stigao je i na malu scenu Opere i pozorišta Madlenijanum u Zemunu, a u režiji Ivane Vujić. Staklena menažerija je prvi veliki uspeh Tenesija Vilijamsa, tekst s izrazitim autobiografskim elementima i prvi od takozvanih memory play komada. Pored toga što je imao nekoliko filmskih adaptacija (sve su ocenjene kao neuspešne), komad se i danas redovno s velikim uspehom postavlja širom sveta.
Iz perspektive današnjeg gledaoca sam komad deluje pomalo preopterećen pojednostavljenom psihologizacijom te ne mnogo suptilnom simbolikom, ali snolika atmosfera obojena finom, fatalističkom melanholijom i dalje zavodi. Poput mnogih američkih komada iz tog perioda, dosta prostora ostavljeno je za glumačke bravure, za prave numere ekspresivnog prikaza emocionalnih stanja junaka, koje danas deluju, ako se primene bez odmaka, prilično staromodno. Upravo za takav pristup odlučila se rediteljka komada u Madlenijanumu, prateći dosledno zaplet, svodeći svoje intervencije na mizanscen ili podizanje tonusa glumačke igre na video koji se povremeno „vrti“. Scenografija (Ivana Vujić) je svedena do toga da izgleda improvizovana u poslednjem trenutku, video je dobro izabran ali je prisutan toliko dugo da se njegov efekat gotovo gubi, a završetak uz numeru iz mjuzikla Kosa ostaje prilično nejasan i gotovo parodičan. Jedan od problema predstave je i neujednačenost glumačke igre (Borjanka Ljumović, Tamara Aleksić, Ognjen Malušić, Nikola Rakočević), te se tek povremeno stvori jedinstvo i saglasje na sceni. Najbolje se u svemu snašla Tamara Aleksić koja je pronašla pravu meru kako da komplikovani lik Lore donese bez patetike, uz rafinirane znake o bogatstvu unutrašnjeg života ove povučene devojke.
Jedan od problema Staklene menažerije je i neujednačenost glumačke igre, te se tek povremeno stvori jedinstvo i saglasje na sceni
Gostovanje vranjske predstave Ništa nećemo zaboraviti u Narodnom pozorištu je s druge strane svakako jedan od događaja sezone. Ova odlična, zahtevna i ambiciozna predstava bavi se na temeljan način jednom od najmračnijih epizoda iz jugoslovenske prošlosti – golootočkom golgotom. Nastala na osnovu priča Vranjanke Vere Cenić, koja je s devetnaest godina završila u ovom užasnom kazamatu, predstava prati u svom prvom, dužem delu (sama predstava traje gotovo tri i po sata) sam proces prolaska kroz jedan razrađen sistem kažnjavanja stvoren kako bi se ljudska jedinka slomila i konačno pokorila određenoj ideologiji. Drugi deo predstave smešta Goli otok u širi kontekst istorije ovih prostora, raskrinkava mehanizme i ciljeve torture i najzad daje jasan i čvrsto utemeljen stav da zaborav zločina uvek dovodi do njegovog ponavljanja.
Nastala na osnovu priča Vranjanke Vere Cenić, koja je s devetnaest godina završila u kazamatu, predstava Ništa nećemo zaboraviti prati proces prolaska kroz jedan razrađen sistem kažnjavanja
Dramatizacija Tijane Grumić je vešta i precizna, pronađen je pravi balans između didaskalija i dijaloga, visoke stilizacije, verbatima i predstave predavanja. Režija Juga Đorđevića je efikasna i znakovno jasna, dinamična i prepuna originalnih, maštovitih i elegantno izvedenih rešenja. Scenografija (Andreja Rondović) i kostimografija (Velimirka Damjanović) svojom preciznošću u potpunosti prate ambicije postavke, dok odličan ansambl (Radmila Đorđević, Žetica Dejanović, Milena Stošić, Jelena Filipović, Anica Petrović, Anđela Vlajković, Bojan Jovanović, Marko Petričević, Marko Nikolić, Nikola Stojanović) s lakoćom i velikim entuzijazmom ostvaruje potpuno saglasje u svojoj igri. Još jedna vrednost ove predstave svakako je i zaokružen ženski pogled, to jest jedno potpuno žensko iskustvo istorijskih događaja koje gotovo nikad nemamo prilike da vidimo na domaćim scenama. Nadajmo se da ovo neće biti jedino gostovanje ove odlične predstave u Beogradu.
