U našem pozorištu nije običaj da se na poklonu posle premijere pojavi i autorska ekipa. Ona se, međutim, pojavila po završetku nove postavke Sirana de Beržeraka Edmona Rostana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i to bi bio samo vrlo lep presedan, da reditelj Gorčin Stojanović nije napravio čudan gest. Njegovo mahanje bilo je usmereno nekuda isuviše visoko da bi bilo pozdrav tehnici, što je takođe raširen i lep gest u nekim evropskim teatarskim kulturama. Imajući u vidu ono što se bojažljivo pomaljalo kao koncept predstave u prethodna tri sata, kladim se da je reditelj pozdravljao seni mrtvih velikana ovog, a možda i svih pozorišta.
Tema pozorišta je jedna od bitnijih u Siranu de Beržeraku, a ako bi se proširila na odnos stvarnosti i iluzija onda se može reći da je i glavna. Osim što se ceo prvi čin dešava na predstavi u Burgonjskoj palati, jednom od vodećih pariskih teatara 17. veka (kada se i dešava radnja ove drame, inače napisane dva veka kasnije), ova se tema, u pomenutom, proširenom obliku svodi na glavni problem Sirana i Sirana. On pati zato što, zbog prevelikog nosa koji mu ruži lice, nema hrabrosti da prizna Roksani da je voli. U svakom drugom pogledu, Sirano je najhrabriji čovek svog doba, bori se ne samo protiv mrtvačkog teatra, nego i s najvećim „dušmanima“ s kojima se, ne samo u onom društvu, suočava slobodan čovek. Prema listi samog Sirana, to su glupost, predrasuda, podlost, kukavičluk… Zbog ružne stvarnosti, on pravi iluziju i, pomoću pisama, svoju uzvišenu, plemenitu i pesničku dušu poklanja kadetu Kristijanu, na osnovu čega ovaj osvaja Roksanu. Sirano se osmeli da Roksani kaže istinu kad je za sve već kasno, Kristijan ubijen u ratu, ona zamonašena, a on na samrti, jer ga je, kukavički, ubio jedan od „dušmana“.
Predstava JDP-a, prema adaptaciji drame koju potpisuje sam Stojanović, počinje ovim poslednjim susretom, prvom polovinom petog čina, da bi se završila drugom polovinom, te je takvim, sasvim prirodnim i uverljivim uokvirenjem ostvarila dramaturgiju flešbeka. Međutim, za izoštravanje „posvete pozorištu“ kao glavnoj temi i konceptu predstave, značajna su druga rediteljeva rešenja. Za razliku od komada, jedan građanin (tumači ga Slobodan Tešić) i njegov sin ne dive se umetnosti pozorišta samo na predstavi u Burgonjskoj palati, nego to rade tokom cele predstave, a postepeno osavremenjivanje njihovih kostima (autorka Lana Cvijanović) je jasan znak da reditelj produžava pohvalu pozorištu sve do naših dana i završava je baš tu gde se nalazimo, u velikoj sali JDP-a. Tom utisku doprinose druga rediteljska rešenja, od kojih se neka mogu shvatiti kao referisanje na slavne predstave upravo ovog pozorišta. Recimo, scenski prostor uokviruje niz portala koji se gubi u perspektivi (kao i adaptaciju, scenografiju takođe potpisuje reditelj), što je prepoznatljiv potpis Miodraga Tabačkog, koji je ovaj veliki scenograf ostavio u mnogim svojim radovima, između ostalog i u čuvenoj postavci Pozorišnih iluzija Pjera Korneja, slavnog francuskog tragičara iz 17. veka koji se i pominje na početku Sirana!
Reditelj namerno gura na stranputicu kritičare da „dešifruju“ zašto glavnog negativca, De Giša, igra žena
Međutim, reditelju nisu bili dovoljni svi ovi, sasvim jasni dramaturški, scenografski, kostimski i ostali znakovi, već ih je umnožavao i tako, kao što se često dešava s pleonazmima, nenamerno stvorio efekat preterivanja, pa i kiča. Recimo, ne može se zamisliti konvencionalnije rešenje (pa time i više kič) za koncept pohvale pozorištu od dva Pjeroa koji prate Sirana i izvode blamantno stereotipnu, kao tužno-smešnu koreografiju (autorka Milica Cerović).
Ovakva rešenja ukazuju i na jedan problem koji izlazi van okvira naslućenog koncepta posvete teatru, a to je prevaga zastarele, „postmoderne“ scenske atrakcije u vidu citatnosti (kao što smi videli, neretko vrlo sumnjivog ukusa) nad scenskom akcijom. Neka od tih „atraktivnih“ rešenja ostaju i znakovno nemušta, kao što je pojava dve Roksane u jednoj od ključnih scena, mlade i zrele, čije je naslućeno značenje (mlada se priklanja telu, pojavnosti i iluziji, zrela duši, suštini i istini) istovremeno razgrađeno mnogim nejasnim postupcima. Takođe, možda reditelj namerno gura na stranputicu kritičare da „dešifruju“ zašto glavnog negativca, De Giša, igra žena, dok je on samo hteo vrhunskog glumca/cu za tu ulogu, što je argument kojim je i Egon Savin branio istu dilemu u vezi s Draganom Mićanovićem kao Porcijom u njegovoj postavci Mletačkog trgovca na istoj ovoj sceni! Mi o vuku… Dragan Mićanović je važan glumac, kao i Anita Mančić koja igra De Giša, ali su oboma bile vezane ruke u ovakvom, „formalističkom“ konceptu, pa nisu mogli da pokažu više od veštine, mada su njome i uništili neke poetične i uzbudljive scene, kao Mićanović Siranov početni monolog o nosu. Paradoksalno ili ne, glumac s mnogo manje iskustva, te i veštine, izoštravanjem dva-tri dramska punkta ostvario je neke od retkih trenutaka umetničke istine u predstavi: Joakim Tasić u ulozi Kristijana.
Dragan Mićanović je važan glumac, kao i Anita Mančić, ali su oboma bile vezane ruke u „formalističkom“ konceptu
S okretanjem ogledala prema publici, reflektorima koji biju u nju u sceni trijumfa zlog De Giša, kao i Siranovim završnim ubodima u njenom pravcu, reditelj kao da je hteo da nas „poduči“ da je pozorište uzvišenije, hrabrije i moralnije od nas, gledalaca i srpskog društva generalno. To je ovaj reditelj na istoj sceni pokazao pre trideset godina predstavom Poslednji dani čovečanstava, možda i najhrabrijom u istoriji savremenog srpskog teatra, ali izvesno ne i Siranom, kao ni mnogim drugim koje su izvedene u JDP-u u njegovom mandatu umetničkog direktora…. Neka onda ono mahanje s početka bude „zbogom“ mrtvačkom teatru.
