Poslednji Molijerov komad, Uobraženi bolesnik, spada u jedan, iz današnje vizure, apartni komički podžanr, ali u njegovo vreme, u 17. veku, izuzetno popularan (čak trećina komediografovog opusa pripada tom žanru): komediju-balet. Specifičnost ovog podžanra su intermeca s plesom i instrumentalnom muzičkom pratnjom koja nisu imala sižejnu i narativnu kopču s glavnom pričom drame, mada se Molijer trudio da pruži nekakvo obrazloženje ovim digresijama, da im podari, u duhu klasicizma, bar nekakvu verovatnost, da ih poveže s glavnom pričom. Dodatna apartnost Uobraženog bolesnika jeste ta što komad počinje prologom u vidu ekloge, popularnih lirskih dijaloga još iz renesanse, iz kojih će se razviti dramski žanr pastorale, a u kojima se pastiri i pastirice nadmeću u sastavljanju stihova. U Uobraženom bolesniku ti su stihovi apologija kralju Luju XIV, a koji je višestruko zadužio Molijera, pre svega štiteći ga od moćnih neprijatelja tokom „afere Tartif“.
U savremenim režijama Uobraženog bolesnika po pravilu se izbacuje prolog-ekloga, a sličnu sudbinu često doživljavaju i intermeca. U predstavi Narodnog pozorišta, postavljenoj na Sceni „Raša Plaović“, reditelj Nikola Zavišić, u saradnji s dramaturgom Perišom Perišićem, napravio je, dakle, neuobičajeni izbor zadržavši i jedno i drugo. Čim se iznese ova teza, mora odmah da se napravi i ograda: sadržaj intermeca sasvim je drugačiji od onog u originalnom tekstu. U predstavi intermeca nemaju govorni tekst, ali ni ono što je za njih najkarakterističnije: balete s muzičkom pratnjom. Na početku smo obavešteni da je ovo, navodno, rekonstrukcija četvrtog igranja Uobraženog bolesnika, od 17. februara 1673, ona tokom koje će teško bolesni Molijer igrajući, ironije li sudbine, hipohondra Argana, dobiti napad, biti u scenskom kostimu i na stolici iz predstave prebačen kući, gde će ubrzo izdahnuti.
Zbog toga su intermeca u predstavi sve samo ne vesela i zabavna: umesto pesme i igre pratimo iscrpljenog Molijera-Argana kako pokušava da se odmori, ostale glumce iz njegove trupe kako uznemireno obavljaju backstage poslove, a sve to u vizuelnom kontekstu drastično izmenjenom u odnosu na onaj u kojem se igra glavna priča komada. Reditelj i scenografkinja Jelena Radović, a uz podršku dizajnera svetla Milana Kolarevića, postavili su da se ova turobna intermeca igraju u polumraku, pod svetlom neonki, u hladno-srebrnkastim tonovima i jednoj, generalno, makabričnoj atmosferi. Ta je ista scenografija, konkretno neki ogromni panoi, pod drugim svetlom, a u glavnom toku priče, bleštala u zlatnim tonovima, što, međutim, baš i nije najrazgovetniji scenski znak. Verujem da ga ne treba tumačiti kao oznaku Arganovog velikog bogatstva, već kao bleštavilo samog žanra komedije i pozorišne igre kao takve. Nisu znakovno razgovetna ni velika ogledala stavljena ispred tih panoa koje glumci pomeraju, reorganizujući prostor igre, i samo se nadam da nije trebalo da budu bezbroj puta rabljena metafora kritičkog ogledala okrenutog publici.
Na samom kraju, metateatarski momenat s pozorištem u pozorištu, a koji se uspostavlja u intermecima, dobija još jedan značenjski akord
Glavna priča predstave je ista kao i u originalnoj verziji komedije, osim što je pretrpela korisna skraćenja. Arganova kći Anželika ima probleme u ostvarivanju ljubavne veze sa svojim izabranikom Kleontom, jer ju je otac-hipohondar, kako bi stalno imao medicinsku pomoć u kući, obećao tupavom sinu, takođe lekaru, jednog od sina mu ne mnogo stručnijeg doktora, a što će se rasplesti onda kad se Argan konačno prizove pameti, uviđajući licemerje svoje žene, te, u nedostatku drugih lekara u kući naredi Kleontu da on izuči ovu znanost. Priča se, dakle, može ispratiti i u predstavi, mada ju je reditelj u celosti prekrio, te je tako, na određeni način, i „razgradio“, vrlo naglašenom komičkom stilizacijom. Ova idiosinkratična komika je lucidna i efektna, naročito u igri Ivana Bosiljčića kao Argana i Anastasije Mandić kao Toanete, pametne i prpošne služavke, glavne Anželikine saveznice u borbi s njenim mahnitim ocem. Ovakva, izvesno bravurozna komika, ipak ostaje, i u njihovoj i u igri drugih glumaca, sama sebi svrha, što na momente izaziva i efekat dosade… Kao što se iz prethodne analize može da zaključi, u intermecima više ne dominiraju ples i muzika, ali zato muzika, čiji je autor Jovan Stamatović-Karić (on je uživo i izvodi, na klaviru), ima ulogu u glavnoj priči jer, posebno na početku, ulazi u lucidan ironičan dijalog s dramskom radnjom.
Na samom kraju, metateatarski momenat s pozorištem u pozorištu, a koji se uspostavlja u intermecima, dobija još jedan značenjski akord. To što je umirući Molijer nastavio da nastupa u Uobraženom bolesniku tumači se njegovom brigom za sve zaposlene u trupi, koji sebe i svoje bližnje prehranjuju radom u pozorištu. Dva-tri minuta ovog dopisanog teksta nisu, međutim, ni približno dovoljna da bi se zaključilo kako Zavišić pokreće, između ostalog, i pitanje „rada u kulturi“, uslova u kojima ondašnji, ali i sadašnji umetnici rade i žive (uzgred, to preispitivanje profesionalnog položaja samih umetnika jeste jedna tema koja se provlači kroz našu aktuelnu produkciju). Predstava tako ostaje punokrvna, lucidna i originalna komedija, čega malo ima na našim repertoarima, posveta samom pozorištu i igri, ali koja je, ipak, potpuno samodovoljna.
