U zlatno vreme muzičkog pozorišta, brodvejske predstave su inspirisale ili su adaptirane u danas klasične holivudske filmove. Već nekoliko decenija unazad, taj trend je postepeno potpuno preuzeo suprotan pravac, te ako pogledate repertoar muzičkih predstava danas na Brodveju ili londonskom Vest Endu videćete da je on uglavnom sastavljen od adaptacija manje ili više poznatih filmova (poslednji hit je na primer Đavo nosi Pradu na muziku Eltona Džona). Računica je tu jasna – publika voli da zna za šta daje novac i šta može da očekuje, popularni film već sa sobom nosi određeni emotivni kapital, a o nostalgiji da i ne govorimo. Rizici se smanjuju, dok u moru ponuda projekat se lako ističe.
Film Balkan ekspres (režija Branko Baletić, 1983) sigurno je odličan izbor da takav trend i ovde započne. Reč je o jednom od najvoljenijih jugoslovenskih filmova koji je do danas sačuvao svoj neprikosnoveni kultni status, te postao apsolutna referenca. Sam film je u vreme kad je nastao bio ogromno osveženje, ponudio je kroz formu lake i inteligentne komedije jedan potpuno nov pogled po pitanju tretmana Drugog svetskog rata u tadašnjoj jugoslovenskoj kinematografiji, zadržavajući gotovo sve ideološke postulate, kombinujući ih s holivudskim pristupom i efikasnošću. Svi sastojci su bili tu – i dobra priča prepuna šarma i mentalitetskog humora našeg najpoznatijeg scenariste Gordana Mihića, angažman vrha tadašnjeg glumišta u zenitu svojih karijera, te najzad možda ponajbolji score proslavljenog i plodnog kompozitora Zorana Simjanovića. Film je imao i svoj nastavak, zatim mini TV seriju, strip, a i pozorišnu adaptaciju koju je Mihić sam napisao. Upravo ta pozorišna adaptacija osnov je ambicioznog mjuzikla Pozorišta na Terazijama (adaptacija Milena Depolo) koje je na ovom projektu angažovalo gotovo sve svoje resurse.
Predstava se igra bez pauze, što možda i nije najbolja odluka, jer bi se s pauzom značajna promena tona u zapletu percipirala kao manje nagla, inercija komike ublažila, tragičan vrhunac bolje i emotivnije ovaplotio
Sama predstava naravno prati zaplet filma (to jest njegove pozorišne adaptacije), i tu nema bitnijih iznenađenja. Dramaturški dobro postavljena lako i efikasno napreduje, ostavljajući podosta prostora za glumačke showstopper momente. Muzičke numere su pak predstavljale mnogo zanimljiviji izazov koji pokazuje izvesnu neodlučnost u pristupu. S jedne strane imamo poznate Simjanovićeve songove koji, sem donekle songa Poslednji tango, predstavljaju i po svojoj formi i po sadržaju pastiše na šlagere epohe i nemaju nikakve veze s radnjom. Autorski „dodatak“ Aleksandra Sedlara (opet na tekstove Milene Depolo) pokazuje mnogo više ambicija u tom smislu i po svojoj formi ti songovi su mnogo bliži klasičnom mjuziklu, nisu pauza u radnji već njen sastavni deo. S takvim pristupom dobijamo dva muzička plana, koji čak ni stilski nisu previše bliski. Najbolji momenti u tom pridodatom planu svakako su odličan, vrlo duhovit song Intendanta koji kao da je izašao iz nekog mjuzikla Eba i Kandera, te Lein song koji koristi jevrejski folklor (i priziva naravno Violinistu na krovu).
Darijan Mihajlović je reditelj koji očigledno voli i poznaje mjuzikl, njegova Mamma mia je još uvek jedna od najpopularnijih predstava Pozorišta na Terazijama. Razigran mizanscen, maštovita rešenja, brze promene, dosta slepstika i prostor za glumačke improvizacije odlike su njegovog pristupa koji je i ovde primenjen. Ponekad ta (pre)velika želja da se izazove smeh kod publike zna da zasmeta ili da „padne na ravno tlo“, što bi Amerikanci rekli, ali najčešće zaista proigra. Posebno se u tom crowdpleaser pristupu ističu sjajna Dušica Novaković u ulozi tetke i šarmantni Arsenije Tubić u ulozi Pika (reč je o premijernoj postavci). Anja Mit u ulozi Lili pokazuje solidan komičarski dar koji je, uz upečatljivu scensku pojavu i prijatan glas, predodređuju za moguću buduću zvezdu muzičkog pozorišta. Efektne baletske numere su dobro ukomponovane u predstavu (koreografija Igor Barberić), a funkcionalna scenografija Aleksandra Denića, te precizni kostimi Lane Cvijanović dobro zaokružuju i te aspekte ovog ambicioznog projekta.
Predstava se igra bez pauze koja je svojstvena klasičnim mjuziklima, što možda i nije najbolja odluka, jer bi se s pauzom značajna promena tona u zapletu percipirala kao manje nagla, inercija komike ublažila (posebno u smislu očekivanja publike), te melodramski, tragičan vrhunac bolje i emotivnije ovaplotio. U svakom slučaju projekat koji ima sve šanse da postane dugogodišnji hit Pozorišta na Terazijama.
