U društvu u kom se istovremeno događa bukvalno SVE, teško je zadržati pažnju javnosti na bukvalno SVEMU. Zato se plašim da nam ovih dana, ispod radara, prolaze priče i slučajevi koji bi u mirnijem vremenu zasluživali svu našu pažnju. Usled previše glavnih vesti, previše spinova, previše poruka i javnih obraćanja, pojedinačni slučajevi cenzure i targetiranja prolaze skoro neprimećeno.
Cenzura je tako normalizovana. Više nije meka, ni prikrivena, niti je stihijski slučajna: svuda je, uvek je, znamo se godinama, pa nam se čini da je uobičajena… Sem toga: koliko god da je prisutna, cenzura u Srbiji nije regulisana: ne postoji zakon koji zvanično određuje gde su granice slobode umetničkog stvaralaštva i izražavanja. Granice su tamo gde ih, na dnevnom nivou, postavi Srpska napredna stranka.
Targetiranje, vređanje i javno linčovanje pojedinaca – prakse su s kojima već dugo živimo, pa nema više iznenađenja, nema šoka i nema čuđenja. Zbog toga, bojim se, nema više ni empatije za one ljude koje režimski tabloidi provlače kroz svoju, sve dublju i sve prljaviju, kanalizaciju.
To je tako, kažemo. Pa, da, pa šta – kažemo, iznervirano.
IMAMO MI I MNOGO VEĆIH PROBLEMA, PA IH ISTO TAKO NE REŠAVAMO!
Zbog toga osećam potrebu da se oglasim, kao bliska saradnica, ali pre svega: kao prijateljica Stevana Filipovića, reditelja čiji se film Pored nas ovih dana prikazuje u bioskopima širom Srbije. Tačnije: trebalo bi da se prikazuje, ali je svakog dana sve veći broj gradova u kojima nije prikazan.
Tako je Stevan Filipović – „agresivac s problemom identiteta“. Odranije označen kao „eko-terorista“ – pri čemu Javno tužilaštvo smatra da ga ova etiketa „nikako ne ugrožava“ – Stevan Filipović je sada postao „lažni reditelj“, to jest: montažer koji se „lažno predstavlja kao reditelj“
U Gornjem Milanovcu, na primer, projekcija je prekinuta paljenjem protivpožarnog alarma, nakon čega je publika zamoljena da se hitno evakuiše iz sale. Nikakvog objašnjenja za ovaj incident nije bilo. Isto tako, film Pored nas više se nikada nije vratio na repertoar lokalnog bioskopa.
U Vranju, gde se filmske projekcije održavaju u Pozorištu „Bora Stanković“, film nije ni stigao do repertoara, a objašnjenje za ovaj fenomen, kao autori filma, dobili smo iz nekoliko nezvaničnih, privatnih pisama naših kolega, zaposlenih u ovom pozorištu. Ukratko: direktor je zabranio, nakon instrukcije iz stranke… Ne bi on sam, dobar je čovek, pravnik je i nema on pojma o repertoaru… ali kad je već zaposlen na mestu direktora najznačajnije ustanove kulture u svom gradu, nije u poziciji da odbije stranački nalog… razumete? Razumemo.
A razumemo i da su se slične stvari desile u Novom Sadu, Subotici, Smederevu, Boru i Jagodini.
Kad smo kod Jagodine, tamo je direktorka Centra za kulturu „Svetozar Marković“ izvesna gospođa Stojinović, čija radna biografija nije „odranije poznata Googlu“… Funkcionerka Stojinović imala je privilegiju da joj autor filma, lično, uputi zvanično pismo, u kome traži odgovor na pitanje: zbog čega film Pored nas nije prikazan u ustanovi kulture čija je zakonska zastupnica?
Funkcionerka nije odgovorila na dopis poslat instituciji koju vodi, ali je zato odgovorila na Instagramu, u porukama sa privatnog naloga @aurora_borealis031. FUN FACT: AURORA – tako se zove i njena privatna, preduzetnička agencija za „ostale delatnosti u okviru izvođačke umetnosti“. To kaže sajt Agencije za privredne registre, što je ujedno i jedini biografski podatak koji se, o ovoj funkcionerki, može pronaći na relevantnom delu interneta.
„Nikada vam neću odgovoriti na mail, jer je vaš FILM LOŠ, a to ću vam dokazati informacijom od poverenika koliki je bio ukupan broj gledalaca ovog filma u Srbiji.“
Za neupućene, Stevan Filipović reditelj je nekoliko filmova koji su imali rekordnu gledanost u bioskopima, one godine kada su prikazivani. Njegov film Šišanje iz 2010. imao je 80.000 gledalaca u bioskopima, i oko dva miliona na TV premijeri. Isto tako, film Pored mene iz 2015, u bioskope je doveo 81.000 ljudi, a na različitim internet platformama sadržaji iz ovog filma premašili su šest miliona pregleda.
Čini se da bismo imali prava da tražimo odgovore, ali – od koga? Kako?… Gde stanuju ti mistični poverenici, koji paralelno sa producentima i distributerima vode evidenciju o gledanosti domaćih filmova… i na koju adresu može da im se piše
Ipak, film Pored nas o kome funkcionerka Stojinović govori, počeo je svoje bioskopsko prikazivanje nekoliko dana ranije, pri čemu činjenica da je cenzurisan u više gradova svakako nije dobro uticala na gledanost. I mada bi se moglo očekivati da ove podatke, pre svega, imaju producenti i distributeri filma, funkcionerka Stojinović poziva se na drugi, čini se: relevantniji izvor. To je POVERENIK – koji, za šta?!
Državni ili patrijski?… Nije nam poznato, a nije ni objašnjeno.
Postoji, dakle, nekakav mistični POVERENIK koji za potrebe jagodinskog doma kulture prikuplja i obrađuje podatke o gledanosti domaćih filmova koji se prikazuju u bioskopima.
Sem toga, funkcionerka Stojinović zna da je FILM LOŠ. Toliko LOŠ, da ne zaslužuje ni šansu kod nadaleko čuvene jagodinske publike, čiji je istančan ukus izgradio lokalni centar za kulturu, poznat po pažljivo probranom bioskopskom repertoaru, na kom se mogu naći isključivo vrhunski dometi svetske kinematografije!
Da je Ingmar Bergman kojim slučajem živ, svetske premijere bi zakazivao u Jagodini, ali izgleda da je i on podelio sudbinu Betovena i Mocarta, koji u svojim bogatim muzičkim karijerama jedino nisu stigli da nastupe na bunga-bunga žurkama u organizaciji pokojnog oblasnog gospodara.
Gospođa Stojinović, vlasnica preduzetničke agencije „Aurora“ za „ostale delatnosti u okviru izvođačke umetnosti“, procenila je da je film – LOŠ, mada njen sud ne deli preko dve stotine umetnika, umetnica, filmskih radnika i profesionalaca, koji su potpisani na špici ovog filma. To mišljenje ne dele ni komisije koje su filmu dodelile sredstva, niti privilegovana publika koja je imala priliku da film i pogleda… Ali, to svakako nije prosvećena jagodinska publika! Kako stvari stoje, ovaj trend odnosi se i na filmsku publiku u Smederevu i Boru.
U sledećoj poruci na Instagramu, javna funkcionerka piše: „A što se vaše druge informacije o političkim razlozima ne prikazivanja vašeg filma tiče, sramota me je na vaš red. Vaš film je LOŠ, nema nikakve, osim gej kvalitete, tako da, nećemo to prikazivati!“ Poruku javne funkcionerke citiramo u integralnoj verziji, bez ispravljanja pravopisnih grešaka, jer čak i kada bi sve očigledne greške bile ispravljene, ne bi bilo lako razumeti šta je funkcionerka htela da kaže.
„Sramota me je na vaš red“ – to verovatno znači da funkcionerka zbog našeg filma doživljava „transfer blama“… iako priznaje da naš grozni film ima izvesne kvalitete: GEJ KVALITETE.
Šta to u stvari znači?!
DA – ovaj film, u jednom delu, bavi se poblemima prihvatanja homoseksualnosti u patrijarhalnom društvu… DA, ovaj film to čini u pokušaju da osnaži pripadnike i pripadnice LGBTIQ+ zajednica, kao i sve ostale ljude, da budu tolerantniji, otvoreniji i inkluzivniji prema osetljivim grupama. Diskriminacija osoba zbog ličnih svojstava zabranjena je zakonima Republike Srbije, pa se ne bi moglo reći da je ovaj deo priče, u nekom smislu, sporan ili nedozvoljen. Ipak, funkcionerka Stojinović smatra da jedan nesporni kvalitet našeg filma nije dovoljan da bi se ovako loš film prikazao na programu nadaleko čuvenog Centra za kulturu „Svetozar Marković“, u kome redovno zaseda svemirska komisija kontrole kinematografskog kvaliteta.
Sve ove polujavne prepiske sa predstavnicima „kulture na lokalu“, mogle bi čak da budu i zabavne… kao deo cenzorskog folklora i lokalnih običaja… da nisu praćene „nacionalnom kampanjom“ režimskih tabloida, koji su autoru ovog filma odavno iscrtali metu na čelu. Ta meta sada je podebljana, a opseg ludila u tabloidnim napisima donosi bitnu novost: nema više ni pokušaja da se targetiranje spakuje u logičnu, uzročno-posledično organizovanu priču, koja se barem delimično oslanja na neke (kao) činjenice.
Nema više nimalo sumnje da u čitalačkoj publici režimskih tabloida postoji neko čije je mentalno zdravlje i rasuđivanje barem delimično očuvano, pa nema ni pokušaja da fiktivne priče koje se pišu zvuče logično ili bar utemeljeno u realnosti.
Tako je Stevan Filipović – „agresivac s problemom identiteta“. Odranije označen kao „eko-terorista“ – pri čemu Javno tužilaštvo smatra da ga ova etiketa „nikako ne ugrožava“ – Stevan Filipović je sada postao „lažni reditelj“, to jest: montažer koji se „lažno predstavlja kao reditelj“.
Ovde je opet potrebno objašnjenje: Stevan Filipović je po formalnom obrazovanju montažer i profesor filmske montaže na Fakultetu dramskih umetnosti. Kao student katedre na kojoj danas predaje, napisao je i režirao svoj prvi celovečernji film, a za njim su – tokom dvadeset godina Stevanove filmske karijere, usledila još četiri autorska filma, nagrađena najprestižnijim priznanjima. Pet filmskih režija, Zlatna arena u Puli, nagrada na Festu, nagrade na Sarajevo film festivalu i Festivalu filmskog scenarija – ipak nisu dovoljne da bi vam smećarsko glasilo kao što je Informer, priznalo da ste filmski reditelj, a ne „montažer u krizi identiteta“. Pri tome, iz nekog razloga ispada kao da je loše biti montažer i kao da naše koleginice i kolege, koji se školuju za najpraktičniji i najosetljiviji proces u filmskoj produkciji – rade neki manje vredan posao.
Informer, ipak, tvrdi da Stevan Filipović živi kao plaćenik hrvatske obaveštajne službe, pod kontrolom Dragana Bjelogrlića. Ovde je nejasno da li je čitava hrvatska obaveštajna služba pod kontrolom Dragana Bjelogrlića, ili pak „kriza identiteta“ mog druga Stevana potiče od toga što ni sam ne zna ko ga kontroliše
„Sramota me je na vaš red“ što ovo uopšte moram da pišem, ali tehnike, zanat i umetnost filmske montaže ključna su znanja u filmskoj industriji, od kada ova industrija postoji. Sem toga, Stevan Filipović svakako nije osoba koja krije svoje montažersko obrazovanje: naprotiv, od toga živi i kao univerzitetski profesor, ali i kao filmski radnik i umetnik, odnosno: montažer filmova i serija koje nije sam režirao.
Informer, ipak, tvrdi da Stevan Filipović živi kao plaćenik hrvatske obaveštajne službe, pod kontrolom Dragana Bjelogrlića. Ovde je nejasno da li je čitava hrvatska obaveštajna služba pod kontrolom Dragana Bjelogrlića, ili pak „kriza identiteta“ mog druga Stevana potiče od toga što ni sam ne zna ko ga kontroliše: da li hrvatska duboka država ili Dragan Bjelogrlić – reditelj najkomercijalnijih filmova u istoriji Srbije, ali – prateći „Informer logiku“, ipak – glumac… Glumac, koji se „lažno predstavlja kao reditelj“.
Takođe, Informer objavljuje da Stevan Filipović PRETI GLUMCIMA I GLUMICAMA! Pool istraživačkih novinara pod kontrolom D. J. Vučićevića došao je i do EKSKLUZIVNE PRETPOSTAVKE DA STEVAN FILIPOVIĆ POSEDUJE SNIMKE KOJIMA UCENJUJE SVOJE KOLEGE!
Iako ova pretpostavka nema baš nikakav dokaz, EKSKLUZIVNA JE, pa zašto je ne objaviti?!
I dok redakcija Informera, o jednom umetniku i profesoru piše fikciju ravnu halucinaciji, u bioskopima širom Srbije nesmetano se odvija najotvorenija cenzura Stevanovog novog filma.
Sem publike, koja nam piše… i naših kolega zaposlenih u lokalnim ustanovama kulture… kao autori filma, nemamo drugih informacija o tome gde je film uopšte prikazan, gde je projekcija prekinuta, a gde do projekcije nije ni došlo.
Čini se da bismo imali prava da tražimo odgovore, ali – od koga? Kako?… Gde stanuju ti mistični poverenici, koji paralelno sa producentima i distributerima vode evidenciju o gledanosti domaćih filmova… i na koju adresu može da im se piše?!
Na kraju, mnogo me manje brine sudbina ovog filma. Postoje kopije, postoje načini… i ja sam sigurna da će, pre ili kasnije, Srbija gledati film Pored nas. U filmu će videti deo onoga što smo, kao građani i građanke Srbije, odavno normalizovali… Videće nasilje koje je postalo naša svakodnevica. Videće nas, koji smo na to pristali… Videće i razumeti!
Ono što me zaista plaši jeste mogućnost da bi, kao i filmovi sa repertoara lokalnih bioskopa, uskoro mogli da počnu da nestaju i ljudi! Bez zvaničnih objašnjenja i obrazloženja… Jer, oni ljudi o kojima se javno piše da su teroristi, agresivci, strani plaćenici i ucenjivači… da su osobe koje se lažno predstavljaju – nisu baš ljudi… čak ni ako Javno tužilaštvo smatra da ih ove etikete nikako ne ugrožavaju.
ČUVAJTE SE!
