Čekajući premijeru filma Pored nas zakazanu za 23. decembar, koja je ujedno i treći deo trilogije započete filmom Pored mene (2015), a nastavljene prošle godine filmom Pored tebe, zapitali smo reditelja, scenaristu, producenta i po vokaciji montažera Stevana Filipovića, da nam otkrije ključne detalje novog ostvarenja, koje već po trejleru obećava jednu sasvim drugačiju „vožnju“ u odnosu na prethodna dva. Posebno sada, kada se vratio s Novog Zelanda, gde je film pretpremijerno prikazan, i gde su ga pogledali autoriteti savremene svetske kinematografije. Između novozelandske i beogradske premijere, Stevan Filipović priča kako je došlo do kompletiranja trilogije, ali i kako je film prihvaćen nakon prve projekcije u samom „svetilištu“ filmske industrije.
TRILOGIJA
Zanimljiva je priča o redosledu. Mi smo napisali Pored nas još 2016. godine, dakle brzo pošto je izašao prvi deo, s idejom da se napravi direktni nastavak priče Pored mene iz 2015. Onda je usledila agonija, ona klasična srpska, s fondovima, obezbeđivanjem sredstava, itd. Tako da nismo dobili sredstva sve do 2019, i taman kad smo krenuli u pripreme, buknula je korona. Kad je proglašena pandemija, prosto nismo hteli da prekidamo taj kreativni proces koji smo već započeli, i zato smo smislili Pored tebe, što je postao drugi deo trilogije. I to je bio neki naš izlaz, da se umetnošću borimo protiv ludila i klaustrofobije lokdauna. Tako je nastao taj „među-deo“, koji je samo tangencijalno povezan s ovom glavnom pričom. Ali zapravo, film Pored nas oduvek je bio direktan nastavak filma Pored mene iz 2015, kraj trilogije, koji fino završava i zaokružuje priču.
Današnji Vučić je Neron u doba propasti Rimskog carstva. Ovo više nije država. Država je okupirana od strane Vučićeve mafije. Polako gubimo i društvo, koje se dezintegriše po šavovima
Šta može da se očekuje? Pa mislim da ništa ne može da vas pripremi za ovakav film, jer nije stvaran po bilo kakvoj oprobanoj formuli. Imali smo jake biografije likova i samo smo ih odveli najdalje što smo mogli, u svakom smislu. Glavna referenca bila je knjiga Gospodar muva. I ta vrsta socijalnog eksperimenta, šta se dešava s ljudima kad ih odsečeš od civilizacije. I onda je nastavljena šira tema odsecanja koja varira s repeticijama kroz sva tri filma, kao lajtmotiv u muzici. U prvom imamo zaključavanje u učionici, u drugom imamo situaciju u kojoj smo svi bili zaključani i zatvoreni s tim ekranima u vreme pandemije. I sad imamo to odvajanje protagonista od civilizacije i ogoljavanje koje to odvajanje nosi sa sobom.
EMANCIPACIJA
Dosta drugačija osoba je pisala i radila Pored mene, ipak je decenija prošla. Taj film je mlađem meni bio i neki pokušaj da kroz umetnost artikulišem probleme koji su me mučili, pre svega priznavanje sebi da sam gej, da sam čovek koji nezdravo potiskuje mnogo stvari na svoju štetu. Mislim sam se kroz taj film, kroz taj proces, na kraju zaista emancipovao. Porastao i sazreo, i današnji Stevan je daleko stabilnija, srećnija i odraslija osoba. Dokaz da umetnost ima tu moć. A emancipacija je bila posledica otvaranja i velikog rada s divnim mladim ljudima, uzajamnog učenja i davanja. Oni su počeli kao studenti ili kao srednjoškolci, a do trećeg dela su se razvili u ljude, i na neke sam baš ponosan.
Svako od nas ima teret koji nosi i probleme koje mora da reši u procesu odrastanja. Svi ti problemi su različiti. Neki od njih su izrasli u sjajne ljude. Paralelno, izgradili su svoje karijere, i sad su to već glumci srednje generacije, s mnogo uloga, nagrada, filmova, serija i predstava. Veću satisfakciju trener/mentor/profesor ne može da ima. Mi smo zapravo i morali da rastemo, ljudski i umetnički, jer filmovi su postajali sve kompleksniji i sve zahtevniji.
Sve zajedno može da se gleda kao tri čina drame. Prvi čin je ekspozicija, uvođenje likova i problema i to je najlakše napisati, mislim, Pored mene i nema neku priču, to je onaj „mini plot“ kako to zove Robert Meki, tako da tu imamo samo mogućnost da gledamo duše tih likova i ta mikrootvaranja, mikrotalasanja. U drugom delu ulazimo u ono što bi svaki drugi čin trebalo da ima, a to su nijanse sivog, faza u kojoj se likovi suočavaju sa svojim najvećim strahovima, i tu vidimo kontre koje su izuzetno jake, neki ljudi poput protagonistkinje rade grozne stvari, a likovi koje možda doživljavamo kao antagoniste ipak urade poneku dobru stvar. I to nam opet ostavlja neki znak pitanja na kraju, a onda u ovom trećem delu imamo kulminaciju, ali koja je opet celina za sebe, i može da se posmatra potpuno odvojeno od ova dva, iako će biti bogatiji doživljaj nekom ko gleda prvi i treći ili prvi, drugi i treći. Dragoceno iskustvo, i umetnički, i kao socijalni eksperiment i na pomenutom ličnom planu.
ŽANR
Pored nas je blaga fantastika rekao bih, spekulativna fikcija, dakle smeštena u neku blisku budućnost. Tako da je tu ona već žanrovski pomerena na neki način, postoji stilizacija koja takođe pomera od realizma prvog ili drugog dela, ali mislim da se i ovaj film vrlo jasno i direktno bavi političkim trenutkom u kome živimo, možda čak i za nijansu više, i možda međunarodnoj publici razumljivije, nego prva dva dela, ali ne odlazeći u apstrakciju ili metaforu. Što se tiče tog zabavnog elementa, meni je uvek cilj da moji filmovi imaju elemente onoga što je meni apsurdno ili duhovito, jer mislim da je život takav, sastavljen od najmračnijih i najduhovitijih situacija, koje se ponekad dešavaju u isto vreme.
To što se pojavljuje neka nada, i što ljudi nepravedno očekuju magično rešenje od studenata za sranja koja su pravili 12 godina trpeći ovu bagru na vlasti, to ne može da reši probleme koji su se akumulirali tokom tih godina
I u ovom trećem delu, sve dolazi iz likova i odnosa, taj humor ili cinizam su maske iza kojih se likovi kriju, videćete ko i zašto. Ali ceo ton filma se menja, priča počne na jedan način, pa vas onda odvuče u nekom drugačijem smeru. Želim da ljudi dožive spektakl i avanturu, želim da se nasmeju i zabave, ali mi je glavni cilj da gledaoci osete jake emocije, jer je neverovatno koliko je emocija, od strane glumaca prvenstveno, ali i svih ostalih, bilo uloženo u pravljenje ovog filma i kreiranje tih likova i odnosa.
PRETPREMIJERA
Možda najlepša stvar vezana za ovaj film jeste ta da sam tu apsolutnu umetničku satisfakciju, koju čovek može da doživi, zapravo doživeo pre beogradske premijere. Mi smo imali svetsku pretpremijeru na Novom Zelandu, koju je za nas organizovao ser Ričard Tejlor, autor Gospodara prstenova, Narnije, King Konga…, dobitnik pet Oskara, četiri BAFTA nagrade i serije drugih. On je uz Pitera Džeksona praktično jedan od glavnih ljudi koji su kreirali Gospodara prstenova i Hobita. I onda, kada ceo tim Weta Workshop, koji je radio na praktično svakom velikom filmu (radili su na Dini, na novom Osmom putniku, Gladijatoru 2), kada ti ljudi sede u publici i treba da formiraju neko mišljenje i da vam kažu iskreno šta misle o vašem filmu, onda trema može baš ozbiljno da cepa. I lagao bih ako bih rekao da nije bilo treme, zato što je Pored nas ipak film koji ima i tog lokalnog konteksta, plus to veliko pitanje da li (kao treći deo) može da funkcioniše nezavisno od prva dva, koje većina njih nije gledala. I onda je ovo u stvari bio neki najveći test opterećenja koji neki film može da izdrži.
Ono što je divno i meni dirljivo i neverovatno jeste da smo dočekani bukvalno kao porodica. Meni je ovo već četvrti put na Novom Zelandu, ali prvi put da na ovaj način ekipa bude prihvaćena i dočekana. Dobili smo turu Wete, videli stvari o kojima ne bih smeo da pričam a koje oni upravo rade, videli smo koliko su porasli u međuvremenu. Sada su otišli u domen robotike i nekih stvari koje meni izgledaju kao san, kao neka naučna fantastika. S te strane, bio je sudar s nekim svetom koji kao da je druga dimenzija u odnosu na ovu ludnicu u kojoj mi živimo. To je transfuzija pozitivne energije i te nade da zapravo može i drugačije, da odgovore ne treba tražiti u našoj stvarnosti. Tamo postoje ljudi koji, u nekim uslovima za koje su se krvavo izborili, rade neverovatne stvari, i imaju svu slobodu da ta kreativnost buja, a nisu opterećeni našim pričama iz kaljuge – ko je kome uzeo pare na konkursu, ko snima samo zato što podržava vlast, tim ludostima koje uništavaju i kreativno i duhovno ovde i kolege i kinematografiju. To je bio taj hard reset koji nam je bio potreban, a onda se desila ta premijera i reakcija na film, što nas je dovelo do suza.
To da čovek takvog renomea i cela ekipa koja je radila na svim tim filmovima bude toliko pod utiskom posle gledanja Pored nas i da razgovor posle projekcije potraje sat i po vremena, bukvalno dok nas nisu izbacili iz bioskopa. Emocije su ih pukle u potpunosti, više nego što sam mogao da zamislim. Drugo, potpuno su razumeli o čemu film priča, suštinski, što nije možda tako jednostavno, ali pomogla je činjenica da je ono što se Srbiji dešava poslednjih 12 godina sad prešlo kao epidemija, neka zarazna bolest, na nivo sveta. I onda taj politički aspekt, koji je srce filma, postaje univerzalno razumljiv. Zato što su fenomen Vučića i fenomen Trampa vrlo slični fenomeni.
S jedne strane su ljudi u divljini, uplašeni i ranjivi, a s druge populizam i pokušaji uspostavljanja vlasti i diktature prevarom, lažima, manipulacijom
Srž toga je pitanje kako se manipuliše ljudima strahom, i šta znači politika u tim uslovima džungle. Da li je to američko, rusko ili srpsko društvo, svejedno. Oni imaju sreću da žive na Novom Zelandu, imaju sreću da žive u jednoj predivnoj državi koja je uređena, koja poštuje i svoje tradicije i poštuje prirodu pre svega na jedan stvarno neverovatan način. Tako da je celo to iskustvo bilo nestvarno, ostvarenje svih snova koje umetnik odrastao na njegovom radu može da ima. Ali meni je to pogonsko gorivo da pomislim „aha, okej, možda sam ipak dobro izabrao karijeru“ i možda treba da nastavim da se bavim ovim, u nekim drugim okvirima.
ANEGDOTA
Komentar Ričarda Tejlora da je Pored nas „Gospodar muva ukršten fenomenom Trampa“ zapravo je oštro oko jednog renesansno obrazovanog, genijalnog čoveka, koji je odmah „pročitao“ i razumeo srž ovog filma. S jedne strane ti ljudi koji su u divljini, uplašeni i ranjivi, a s druge strane populizam i pokušaji uspostavljanja vlasti i diktature prevarom, lažima, manipulacijom. Mislim da je to dokaz do koje je mere Tejlor razumeo sve što sam hteo da kažem. Zanimljiva anegdota – meni su upravo slične reči pisale na prvom dokumentu koji sam sebi napravio pre nego što sam počeo da radim na filmu: „Gospodar muva, sile empatije protiv sila sebičnosti, demokratija protiv populizma.“ I dalje čuvam taj dokument, rediteljsku eksplikaciju. I onda kad čovek koji je dobio pet Oskara izgovori bukvalno istu rečenicu pošto ga pitate šta misli o filmu, možda je najveći kompliment koji sam dobio u životu.
KONTEKST
Mnogi filmovi koje sam radio, koji su apsolutno posmatrani kao da nemaju nikakve šanse da budu komercijalni poput Šišanja ili Pored mene su vremenom eksplodirali. Postali su sad već kultni filmovi koji i dalje žive, i koje gledaju hiljade ljudi svakodnevno na onlajn platformama. Zapravo, milioni su pogledali svaki od tih filmova, posle i bioskopske i TV distribucije, samo na Jutjubu za par godina. Pored nas bi u nekom drugom društvenom kontekstu možda bio zicer u smislu bioskopskog potencijala. Ima sve elemente. Ali, s druge strane, kada je Pored mene izašao 2015, mi smo tad imali nekakav pristup medijima s nacionalnim frekvencijama, ipak taj minimum neki iluzije normalnosti, i Vučića iz te prve faze vladavine.
A današnji Vučić, iz 2024. je Neron u doba propasti Rimskog carstva. Dakle, ovo više nije država. Nemamo državu. Država je okupirana od strane njegove mafije. Polako gubimo i društvo koje se dezintegriše po šavovima. Mislim, sad to što se pojavljuje neka nada, i što ljudi nepravedno očekuju magično rešenje od studenata za sranja koja su pravili 12 godina trpeći ovu bagru na vlasti, to ne može da reši probleme koji su se akumulirali tokom 12 godina. I onda, u tom smislu, cela kampanja za film je zapravo neki andergraund.
Dakle, mi smo, ponavljam, bili na Novom Zelandu, gde je čovek koji ima pet Oskara rekao da je film fantastičan, biblijski, šekspirovski i koje već druge termine je koristio. To u Srbiji danas nije vest koja može da se plasira na nacionalnoj televiziji. A mi smo zrno peska u pustinji. Ima daleko strašnijih stvari i važnijih stvari koje se dešavaju, a koje neće moći da se čuju s nacionalnih frekvencija. Tako da ostaje zanimljivo pitanje, koliko u tim uslovima neka grassroots kampanja može da dođe do publike, koliko će uopšte ljudi da čuje da film postoji, u tom prvom talasu. Uvek možemo da se nadamo tome da će ljudi, taj neki broj ljudi koji dođe u bioskop, da krene da preporučuje film drugima, ako im se svidi, pa da to na taj način može da zaživi. Nekako slično je bilo i sa Pored mene, ali opet kažem, potpuno neuporedivi društveni konteksti.
KRAJ
Bilo bi mi teško da biram između dve najlepše stvari koje su se već desile pre premijere. Jedna je ova s Ričardom Tejlorom i Novim Zelandom, a druga stvar je to da sam dobio klip kako studenti gledaju na fakultetu u Nišu moj film. To je stvarno mnogo dirljivo i mnogo lepo, zato što to znači da te priče i dalje žive. Filmovi dođu i prođu, a ako film živi posle 15 godina, onda znam da tu ipak postoji neki zeitgeist koji je uhvaćen i nešto, neka emocija koja je ipak vanvremenska i može da izdrži taj test vremena koje je nemilosrdno, koje melje i neke jako uspešne filmove. Tako da se nadam da će ovaj treći deo da kompletira tu moju „srpsku priču“, autorski, ljudski, kako god. Ja nemam trenutno šta više da kažem, a da nisam rekao s ovim filmovima koje sam uradio. Dakle, mogu samo da odem u nekom potpuno drugom smeru. I to je dobar osećaj, to je neka ozbiljna satisfakcija koju možda malo ko doživi, posebno u ovim godinama. U svakom slučaju, zatvara se jedno veliko poglavlje mog života i moje karijere, po meni na neki najzanimljiviji i najuzbudljiviji način. Mislim da je ovo najbolji film koji sam uradio i najviše što sam znao i mogao da pružim, u smislu emocija, dao sam u ovo.
Tako da jedva čekam da vidim kakve će biti reakcije publike u Srbiji.
