Knjige o filmu najčešće nas razočaraju – kada postoje! Verovatno i jesu retke zato što su uglavnom osrednjeg kvaliteta. U najboljem slučaju, predstavljaju nekakve zbirke sećanja, anegdota, doživljaja i pošalica koje je valjano uobličio neko drugi, a ne onaj koji se svega toga priseća. U najgorem slučaju, predstavljaju isto to, samo bez uživanja u čitanju, jer hiperbole i superlativi sve pokvare (memoari Čarlija Čaplina zaslužili bi mesto u antologiji takvih neuspeha: ja, ja, ja i ostali). No, postoji i nekoliko izuzetaka koji potvrđuju pravilo.
Kao jedan takav primer najčešće se navodi Hičkok/Trifo, odlična knjiga intervjua, ali nažalost objavljena još 1966. Edicija Ramsay Poche Cinema, posvećena filmu, koju je izdavač Žan-Pjer Ramse pokrenuo sredinom 80-ih, zadovoljila je želje ljubitelje filma. Od tada, bezmalo jedino izdavačka kuća Capricci objavljuje najvažnije stvari u ovoj oblasti, i ističe se intelektualnim ambicijama i istorijskom širinom. Iako ne uspeva uvek da izbegne pomenute zamke, knjiga Avanture scenariste u Holivudu (Les Aventures d’un scénariste à Hollywood – Which Lie Did I Tell? More Adventures in the Screen Trade, preveo s engleskog Žan Ruslo, 395 strana, 23 evra, izdavačka kuća Capricci) privukla mi je pažnju imenom autora, naravno, čijoj se veštini divio Žan-Patrik Manšet, koji visoko ceni dobre tehnike pisanja.
Naime, filmovi kao što su Buč Kasidi i Sandens Kid, Svi predsednikovi ljudi, Maratonac, Put u svemir, Operacija Market garden, Mizeri, Apsolutna moć, između ostalih, počivaju na scenarističkim tekstovima Vilijama Goldmana. Scenarista obično radi po narudžbini, bilo da je reč o originalnoj ideji ili adaptaciji knjige. Goldman priznaje da na početku ne zna gotovo ništa o temi ni o glavnim likovima. Svakako, osim ako ne živi kao pustinjak na nekom ostrvu sasvim odsečenom od sveta, svaki Amerikanac je čuo za Votergejt; ali Goldman je bio jedan od onih kojima nisu ništa značila imena Boba Vudvorda i Karla Bernstina, dvojice novinara Vašington posta koji su razotkrili taj skandal. Što zapravo i nije bilo loše, jer mu je obezbedilo izvesnu čistotu perspektive u razumevanju tog slučaja, onaj neophodan odstup i distancu koja omogućava novi pogled na davno poznato pitanje.
Tako, prvo što je scenaristi palo u oči kad je pregledao dosijee bila je nesposobnost provalnika koji su upali u sedište Demokratske stranke, i na tome je insistirao. Film je manje-više pratio scenario i bio je uspešan; ali da je to trebalo ponovo da uradi, Goldman se nikako ne bi poslužio knjigom Svi predsednikovi ljudi. Jer i Robert Redford, koji je apsolutno želeo da ubaci tri ljubavne scene, i Alan Pakula, koji je bio sasvim neodlučan, naterali su ga da napiše mnoge scene koje su na kraju ostale neiskorišćene i ostale su mu u sećanju kao noćna mora, mada to nikad ne bi pomislio. U Operaciji Market garden, ratnom filmu o oslobađanju Evrope 1944-1945, iz perspektive jednog strateški važnog mosta u Holandiji, sve je verno i skrupulozno poštovano; ali bilo je toliko činjenica, događaja, priča koje je trebalo ispričati… U suštini, to je priča o konjici koja stiže da spase sve, ali ne stigne na vreme i ostane zaglavljena kilometar dalje. Ukratko, doživljava neuspeh, kao i sam film. Međutim, faktografski je bio izuzetno tačan. Dakle?
Bili smo previše stvarni da bismo bili istiniti.
Što se tiče filma Mizeri, priče o piscu koji leži s povređenom nogom nepokretan u krevetu, u izolovanoj seoskoj kući, gde ga muči prilično sadistička domaćica (ovde smo na teritoriji Stivena Kinga, sve se završava hemoglobinskom orgijom), glavni problem je bio izbor glavnog glumca. Niko nije želeo tu ulogu: ni Paćino, ni Hofman, ni Drajfus, ni De Niro, ni Hekman, ni Redford, ni Biti, ni… Sve dok je Džejms Kan nije prihvatio s neprikrivenim oduševljenjem. Uprkos uspehu filma, iz ove perspektive, scenarista je uveren da bi Ričard Gir bio najbolji izbor za tu ulogu. Ostaje misterija zašto nikome nije palo na pamet da mu je ponudi.
Knjiga je puna ovakvih priča koje su poučne ili prijatne za čitanje, ali ne treba tražiti više. Koliko god bio dobar, scenarista je samo scenarista. Kad sam jednog dana razgovarao sa Grejamom Grinom o njegovom scenariju za Trećeg čoveka Kerola Rida, koji je večni klasik, rekao mi je ovo:
„Na početku projekta, sve je na scenaristi, on je najvažniji lik, pazimo ga i mazimo, ne puštamo ga, laskamo mu; na polovini posla ga požurujemo, jer vreme ističe i svako želi da ubaci u tekst ono što sam smatra za potrebno; na kraju, čak ga ne zovemo na pretpremijeru.“
Ne znamo da li je to bio slučaj s Umbertom Kontarelom, scenaristom Velike lepote (prevela s italijanskog Ana Kolao, 200 strana, 21 evro, izdavačka kuća Séguier), nezaboravnog filma Paola Sorentina (da, ima u Italiji i drugih reditelja osim Nanija Moretija). U ovoj knjizi nema govora o dvojnom autorstvu, i to s dobrim razlogom: to je filmski scenario. Ali on spada u onu izuzetnu kategoriju tekstova u kojima uživamo podjednako, iako na različit način, kad ih čitamo i kad ih gledamo. To je mnogo više od prostog uputstvaEnterijer, dan / Eksterijer, noć. Ta knjiga jeveoma dobronapisana, čak iscizelirana, i sa velikim zadovoljstvom ponovo otkrivamo ispade tog zavodnika Đepa Gambardele, dendija koji svoje razočaranje utapa u ludim noćima takozvanog rimskog visokog društva, gastronomskog hroničara koji s bezbrižnom razočaranošću ide sa zabave na zabavu, u okruženju punom neofelinijevskih stvorenja, uz pesmu Far l’amore, autora jedne jedine knjige, koji priznaje da je nemoćan da krene dalje, toliko je zahvaćen vrtlogom lakoće postojanja i uhvaćen u zamku mondenskog života.
Antologijska je scena 29, koja se odigrava na terasi elegantnog stana, dok se služe kokteli. Na nekoliko stranica, on okuplja grupu starih prijatelja koji se prepuštaju užicima ogovaranja kada junak, posle određenog broja džin-tonika, odluči da pritisne kursor i, mirno i izbegavajući svaku grubost (još je strašnije tako, bez imalo agresivnosti), kaže ono što ima Stefaniji, cepidlaki iz stranke ispravnog mišljenja; tenzija raste dok brutalno govori o ispraznosti njenih navodnih političkih obaveza, o njenom haotičnom privatnom životu, o životu njenog muža koji je vara sa drugim muškarcem, o neuspehu njihovih života, na fonu koji čini zveckanje kockica leda u čašama i muzika Arvoa Parta, sve do konačnog razotkrivanja, koje je natera da ode pognute glave, upravo ona, koja je tvrdila da je „žena s jajima”, da bi istakla sopstvenu građansku hrabrost u Italiji tokom tih godina punih nasilja.
Reč je o neizrecivoj surovosti, gorkoj ironiji i razornom humoru. To je dovoljno da poželimo da ponovo pogledamo film, iako smo ga već gledali nekoliko puta. Makar samo zbog njegovih životnih lekcija: nikada ne treba plakati na sahrani prijatelja, jer bi bilo nedelikatno, pa čak i nemoralno u takvim okolnostima privlačiti pažnju na sebe… A šta nas briga, na kraju, što Đep Gambardela nikada nije pronašao Veliku lepotu, iako nas je poveo u potragu za njom…
Molijerovi dani u Beogradu
Pisac, novinar, istoričar i radio hroničar Pjer Asulin, član Akademije Gonkur, objavio je više od trideset knjiga. Autor je desetine romana, dela dokumentarne proze i kapitalnih biografija: Galimara, Eržea, Simenona, Anrija Kartije-Bresona… Pre nego što je postao član Akademije, upravo je njemu 1998. dodeljen prvi „Gonkurov izbor mladih“ van Francuske, u Krakovu, za delo Klijentkinja (izdavač: Albatros plus; prevod: Ivana Hadži-Popović) i nagradu mu je tada uručio Česlav Miloš. U okviru festivala Molijerovi dani, studenti francuskog jezika i književnosti univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu proglasili su svog dobitnika književne nagrade „Gonkurov izbor studenata Srbije”. U konkurenciji su se našla četiri najbolja romana koje je prošle godine u Francuskoj izdvojila Akademija Gonkur. Žan-Batist Andrea: Bdeti nad njom, Gaspar Kenig: Humus, Erik Renar: Sara, Suzan i pisac, te Než Sino: Tužni tigar. Na završnom većanju, naši studenti odabrali su delo Než Sino Tužni tigar; roman zasnovan na istinitoj priči autorke, koja je u najranijem detinjstvu bila žrtva incesta i nasilničkog ponašanja svog očuha. Većanju i proglašenju prisustvovao je francuski pisac Andrej Makin.
