Posle 18 godina Beldocs je izrastao u jedan od najvećih dokumentarnih festivala na Balkanu i jugoistočnoj Evropi, vešto praveći balans između umetničkih filmova i komercijalnijih hitova iz domaće i svetske produkcije. Selektori se trude da istražuju granice formi u novom dokumentarnom filmu u kojima se autori distanciraju od uspostavljenih stereotipa. Obrađujući intrigantne teme posmatraju junake iz nesvakidašnjih uglova dajući tako filmovima potpuno novu dimenziju. Umetnički direktor festivala Marko Grba Sing ističe da „kakvu god formu oni imali i u svojoj punoj raznovrsnosti, uvek ih prate autorska hrabrost, bunt i beskompromisnost“.
Publika će tako ove godine moći da vidi 84 filma iz celog sveta raspoređenih u čak 18 kategorija, selekcija, koji će biti prikazani na deset lokacija u Beogradu od 21. do 27. maja. Tematski raspon je širok, od biografskih svedočenja, muzičkih dokumentaraca, aktuelnih izveštaja sa ratnih područja u Palestini i Ukrajini, odnosa prirode i čoveka, do onih koji se bavi ličnim i kolektivnim odnosom prema prošlosti.
Odnos prema prošlosti
Filmovi koji će otvoriti i zatvoriti festival su upravo vezani za odnos prema prošlosti i dolaze od ostvarenih, potvrđenih regionalnih autora. Otvoriće ga Restitucija, ili, san i java stare garde reditelja Želimira Žilnika o životu starog muzičara Stevana Arsina koji se, posle šest decenija života u Nemačkoj, vraća u Srbiju. Suočavajući se s porodicom, prijateljima i nizom pravnih izazova, pokušava da sprovede proces restitucije porodičnog imanja – plodne zemlje i stare vile. Hrvatski autor Igor Bezinović, pobednik festivala u Roterdamu sa doku-fikcijom Fiume O Morte!, u prevodu Rijeka ili smrt, o kome smo detaljno pisali u Radaru nakon tada osvojene nagrade Tigar, zatvoriće festival.
Publika je već tradicionalno zainteresovana za biografske filmove a posebno muzičke dokumentarce. Maja Uzelac, poznata po kultnoj emisiji „Kulturni nokaut“ emitovanoj na TV B92, posle video-triptiha za pevačicu Konstraktu, na Beldocs-u će predstaviti tek završeni dokumentarac Ej, salaši o Zvonku Bogdanu. Kroz pesme sa tamburašima svedočićemo putovanju fijakerom, vozom, biciklom kroz vojvođanske ravnice sećanjem na boemštine, lagan život i jedno vreme koje nestaje. O boljim vremenima svedoči i novi kratki, jednim delom animirani film Marka Đorđevića Iza osmeha o poznatom muzičaru Vladi Divljanu. Deset godina posle njegove smrti porodica ga je angažovala da izmontira i ukomponuje snimke koje je Divljan napravio video-kamerom o porodici, bendu i pravljenju muzike. Od inostranih naslova posvećenih ranijim vremenima izdvaja se muzički portret američkog avangardnog rok benda The Residents, Lajanje u mraku, čiji članovi skriveni iza svoje anonimnosti i kostima više od 50 godina i dalje predstavljaju senzaciju.
Retka su biografska svedočanstva o domaćim sineastima. Posle prošlogodišnjeg Film je promenio svet o reditelju i scenaristi Milošu Miši Radivojeviću, koji je zatvorio Beldocs, ove godine stiže nastavak projekta Film davne budućnosti o Đorđu Kadijeviću čiji su autori u oba slučaja Darko Bajić i Siniša Cvetić. Koncept koji su uspostavili Bajić i Cvetić – profesor i njegov student, ima za cilj da sačuva iskustvo reditelja koji su obeležili kinematografiju Srbije.
Značajan segment programa posvećen je eksperimentalnim radovima autora, dokumentarnim fikcijama, art filmovima bez dijaloga sve do vizuelnih impresija prirode suprotstavljenih malim pojedincima lokalne zajednice.
Tako u tri filma sa različitom tematikom nailazimo na eksperimentalno poigravanje odnosa slike i zvuka. U crno-belom filmu bez jasne teme, Epilog Svetislava Dragomirovića, u jednom berlinskom stanu prijatelji se druže uz piće i neobavezan razgovor. Teme se smenjuju sve dok ne stignu do izraelsko-palestinskog sukoba. Zbog nedovoljno izoštrenih kadrova ne vidimo njihova lica već samo pojedine delove, a kamera je fokusirana na okolne detalje i na konzumiranje hrane, gde smo na neki način prepušteni opštoj ravnodušnosti prema svemu onome što nam se dešava.
Sjajan eksperiment Temo Re, gruzijskog autora Anka Gujibadze, govori o siromašnom mladom glumcu koji je prinuđen da raznosi hranu kako bi preživeo. Rađen u crno-beloj tehnici, kombinuje fotografije i frame-by-frame kadrove da bi dočarao sivilo opustošenog Tbilisija i opšte beznađe sa kojim je suočen glavni junak. Vizuelnoj strukturi se suprotstavljaju njegova razmišljanja, koja čujemo iz off-a, duhovitog prizvuka i sa dozom nonšalancije, gde on priča o sebi i svojoj situaciji.
Citatom Endija Vorhola „Najlepša stvar u vezi sa životom je biti mrtav“ započinje srednjometražni film bez dijaloga Sleep #2 uvek nepredvidivog rumunskog reditelja Radu Žudea, prikazanog prošle godine u Lokarnu. Reditelj je Vorholov grob u Pitsburgu snimao veb-kamerom kao podsećanje na prvi njegov film, San iz 1963, gde punih pet sati gledamo čoveka dok spava. Tako nas Žude podseća na Vorholovo razumevanje slave prikazujući posthumnu slavu samog umetnika preko institucije njegovog groba.
Za publiku sklonu klasičnijoj filmskoj formi izdvajaju se dva naslova koja su obišla vodeće svetske festivale i oba prikazuju nadmoć prirode nad ljudima, gde su očaravajući pejzaži prirode u sukobu sa unutrašnjim doživljajem likova. Pejzaž i bes švajcarske rediteljke Nikole Vogele trijumfovao je na Visions du Réel festivalu i bavi se putovanjem migranata zaglavljenih na bosansko-hrvatskoj granici gde pokušavaju da uđu u Evropsku uniju. Njihova tragedija povezana je sa lokalnim stanovnicima koji su prošli kroz ratove devedesetih i velikodušno im pružaju pomoć sećajući se svojih muka i patnji. Tako je ljudska empatija lokalnih stanovnika mesta Ravnice u Bosni nadvijena divljim šumskim brdovitim predelima u besprekorno izbalansiranom filmskom ritmu (tokom 138 minuta trajanja) sa često dugim kadrovima ispunjenim iščekivanjem. U takvoj lepoti mešaju se strah, nada, upornost i urođeni instinkt sa preživljavanjem migranata suprotstavljenih prekomernom nasilju granične policije. Sa druge strane prikazani su svakodnevni poslovi i život meštana kao neka vrsta utočišta i medijatora između nametnutih krajnosti – migranata i policije.
Umetnost, pojedinac i priroda
U dugometražnom filmskom epu u srpsko-bosanskoj koprodukciji Ko će pokucati na vrata mog doma Maje Novaković, pobednika prošlogodišnjeg festivala u Šefildu, videćemo potpuno drugačiji kontekst između pojedinca i ovoga puta još surovije prirode. Pratimo osedelog, umornog starca i njegovog konja – jedinog mu prijatelja, koji obavlja teške poslove u obližnjim šumama. Monotoni ritam takvog usamljeničkog života krije duboku ranu. Svaki dan ovog smirenog čoveka blage naravi je isti, ispunjen prazninom i setom za nečim što je izgubio. Smešten u surovom a opet idiličnom pejzažu planina u okolini Srebrenice i Bratunca u Bosni i Hercegovini, otkriva nam unutrašnje prostore i proživljeno iskustvo kroz strpljivo posmatranje okoline. Nemamo nikakvih činjenica i podataka o njemu već samo izloženost surovoj prirodi koja uz zvuke hladne zime prenosi jak emotivni naboj. Predeo je univerzalan i slike magičnih pejzaža mogu da korespondiraju sa bilo kojim krajem sveta i svako će moći da ih razume. Film nema klasičnu narativnu strukturu već je atmosferičan, vrhunske fotografije uz montažu i produkciju potpisuje Maja Novaković.
Posebna zanimljivost ovogodišnjeg festivala su nekoliko filmova iz različitih krajeva sveta posvećenih životinjama. Park Vorena Elisa, Justin Kurzel o poznatom muzičaru koji je sarađivao sa Nikom Kejvom, osnivaču sumatranskog rezervata za rehabilitaciju prokrijumčarenih životinja; zatim Mačke iz hrama Gokoku reditelja Kazuhiro Soda o šintoističkom svetilištu u Japanu, raju za ljubitelje mačaka koje postaju uzrok svađe i podela u lokalnoj zajednici. Jedan od najzapaženijih i sa najviše osvojenih festivalskih nagrada je Kolektivni monolog britansko-argentinske rediteljke, snimateljke i umetnice Džesike Sare Rinland posvećen radnicima zooloških vrtova Argentine. U svojim ranijim ostvarenjima autorka je bila zainteresovana za „ruke i dodir“ u smislu procesa stvaranja, radnih aktivnosti i alata koji se koriste u radu. U Kolektivnom monologu ona proširuje svoj „fokus dodira“ između radnice zoološkog vrta i životinja u eko-parku Buenos Ajresa. Kroz 16-milimetarske snimke i one uzete sa nadzornih kamera, dobijamo apsurdni uvid u život u zatočeništvu skloništa za životinje koje bi trebalo da im omogući slobodu. Dok svedočimo toplom odnosu životinja i njihovih staratelja, rediteljka se istovremeno dotiče društvenih i istorijskih pitanja kao što su rad, eksploatacija i uticaj kolonijalizma na prirodu.
Kao što istraživanju granica formi u novom dokumentarnom filmu nema kraja, tako bi i nabrajanje autentičnih filmova sa ovogodišnjeg Beldocs-a moglo da traje unedogled… Umetnički direktor festivala Marko Grba Sing preporučio je dva ostvarenja sa obrazloženjem da „uvek postoje filmovi zbog kojih ti iznova bude drago što se baviš poslom selektora, oni koji ti proširuju vidike i daju potpuno novo viđenje sveta“. Jedan od takvih je film Izum (Invention) američke rediteljke Kortni Stivens, koji kroz spoj fikcije i porodičnih arhivskih snimaka istražuje proces tugovanja zbog smrti roditelja, dok istovremeno razotkriva kako u doba postistine i teorije zavere mogu postati utešan okvir za razumevanje gubitka. Drugi film koji selektor izdvaja je Stanje, iz 2012. godine – omaž čuvenom nemačkom reditelju Tomasu Hajzeu koji je preminuo prošle godine a važi za jednog od najvećih evropskih dokumentarista svih vremena. Film na duhovit način prikazuje logistiku i organizaciju državnog aparata Nemačke pri dolasku pape Benedikta XVI u posetu 2011. godine.
Rekonstrukcije u domaćoj produkciji
U srpskoj takmičarskoj selekciji su tri filma koja ispituju identitet, odnos između kolektivnog i ličnog i odnos prema prošlosti. Inventar, Ivana Markovića, obrađuje rekonstrukciju Sava centra, nekadašnjeg simbola napretka Jugoslavije, kroz skidanje delova unutrašnjih konstrukcija i ravnodušnost kao svojevrsnu distancu mladog radnika koji je u njemu prvi put. Biang Biang Express Nikole Stojanovića u koprodukciji Srbije i Kine prati kineske radnike kroz proces pravljenja lokalnog specijaliteta – biang biang nudli. Od polja pšenice, radnika u fabrici, kuvara i na kraju služenja u restoranu, u fokusu filma su ljudi, njihova autentičnost i entuzijazam izmešan sa osećanjima ličnog sveta. Kada je zazvonio telefon Ive Radivojević, u koprodukciji Srbije u SAD, kroz istraživanje sećanja i kreiranja ličnih mitova, prikazuje proleće 1992. godine kada se jedanaestogodišnja devojčica javlja na telefon i dobija vesti iz druge države da joj je deda umro. Decenijama kasnije još uvek je sveže sećanje na taj telefonski poziv koji briše celu njenu zemlju, istoriju i identitet.
