Gledalačka skepsa prema sadržajima i potencijalu ovogodišnjeg Festa pokazala se neosnovanom. Festival je toliko kasnio s pripremama da su u jednom trenutku glasine prevladale i govorilo da se neće ni održati. Srećom, Fest 2024. u svom pedeset i drugom izdanju izašao je kao pobednik. I ne samo to! Ponudio je bogat i šarolik program koji ga je ponovo učinio privlačnim beogradskoj publici. Ako se nakon Festivala autorskog filma 2023. kao prošlogodišnjim festivalskim vrhuncem i postavljalo pitanje šta je nakon takvog odabira filmova uopšte ostalo za Fest 2024, pokazao se čitav niz programskih mogućnosti. Ponuda ovogodišnjeg Festa je takva da ima mišljenja kako kvalitativno i nadilazi rivalski festival.
Kako god, imamo sadržajan, reprezentativan i iznenađujuće koloritan program. Taj program nije savršen. Upadljivo je odsustvo južnokorejskog, indijskog i filipinskog filma s jedne strane, i meksičkog i brazilskog s druge, nedostaje pregršt filmova argentinskog „buma”… Ali, i kao takav, predstavlja srećno iznađen balans između velikih imena i anonimnih stvaralaca, između velikih i opskurnih filmova, između filmova izabranih „na sigurno” i rizika da se promovišu filmske vrednosti i estetike koje tek dolaze (kakav je slučaj sa izvanrednim malezijskim filmom Pruge tigra). Ako je zastupljenost francuske kinematografije u širokom spektru potez „na sigurno”, onda je za svaku pohvalu gotovo vizionarski i najsadržajniji (ujedno, i najpolemičniji) programski segment Snoliki film koji je grupisao filmove od Danske do Tibeta. Izvanredan odabir, s veoma prefinjenim osećajem za filmske estetike koje, neopravdano, nisu u našem fokusu.
Čast da otvori ovogodišnji, 52. Fest, pripala je filmu Bartonova akademija, Aleksandra Pejna. Sasvim izvesno, bilo je i boljih filmova za otvaranje i sam Pejn u svojoj karijeri ima mnogo boljih ali, s obzirom na njegove oskarovske nominacije, u tom činu ima ubedljive logike. Aleksandar Pejn je, uostalom, u prvom delu festivala, uz Romana Polanskog i Akija Kaurismakija, najveće i najrespektabilnije ime. Opalo lišće Akija Kaurismakija, svakako je njegov najprecenjeniji i u čitavoj rediteljskoj karijeri možda najmanje bitan film, premda je na svim godišnjim listama relevantnih svetskih filmskih časopisa bio u vrhu! Tamo gde zataji kao inovacija, Kaurismaki briljira kao repeticija. Osamdeset minuta dobre zabave gledaoce dodatno imunizuje spram realnosti modernog sveta, natopljene crnilom, odsustvom nade i beznađem, što je suštinsko obeležje sjajnog filma Matea Garonea Ja kapetan. Iako su polazišta i ishodišta ova dva filma suštinski različita, ni Kaurismakijev film nije lišen oporih kritičkih tonova. Permanentno slušanje vesti s ukrajinskih bojišta, učestalo gubljenje posla glavnih junaka, čine u Kaurismakijevom filmu prilično nestabilan i uznemirujući socijalni okvir, a ne samo ambijentalni kontekst u kojem se odigrava njegov film.
Roman Polanski snima Hotel Palas u devedesetoj godini života! To ga svakako ne amnestira za katastrofalni promašaj koji ovaj film jeste, ali su njegova istrajnost i energija za divljenje i poštovanje. Hotel Palas je sirov, povremeno vulgaran i haotičan film, u kome je hotelski sadržaj viđen priličan broj puta i predstavlja ćorsokak i kao tema i kao realizacija.
Iako Mateo Garone za razliku od pomenutih nije veliko nego samo značajno ime (neophodna distinkcija između velikih i značajnih!), odskočio je u odnosu na svu trojicu i napravio film vredan pamćenja. Ja kapetan je to najpre kao film, ali i kao delo najdubljih humanih poriva u odnosu na surovost i izazove naše sadašnjosti. Garoneov film nije angažman nego krik i on majstorskim potezima radi istovremeno dve stvari: denuncira svekoliku brutalizaciju kojoj su izloženi njegovi senegalski dečaci, ali i oplemenjuje njihov očajnički pothvat da se iz srca Afrike u bedi, domognu srećnih evropskih obala. Garoneov film ne pripada nadi, ne stoga što njegovi akteri zatajuju, nego što zatajuju upravo one obale koje su im se ukazivale kao spas. Onaj zlokobni helikopter na kraju filma Ja kapetan ne govori samo o krahu njihovih iluzija nego su Garoneovo razračunavanje s onom Evropom od čije humanističke deklarativnosti čoveku redovno pozli i biva mu muka od tolike količine bljutave hipokrizije. U prvom festivalskom delu, Garoneov film je svakako jedan od vrhunaca…
Kako god, imamo sadržajan, reprezentativan i iznenađujuće koloritan program. Taj program nije savršen. Upadljivo je odsustvo južnokorejskog, indijskog i filipinskog filma s jedne strane, i meksičkog i brazilskog s druge, nedostaje pregršt filmova argentinskog „buma”…
Za potpisnika ovih redova, dva filma su primer radikalne filmske estetike i apsolutni iskorak iz okvira one filmske skučenosti koju zovemo standardom. Najpre, hipnotičko remek-delo mauritanskog reditelja Abderahmanea Sisaka Crni čaj, te malezijski film Pruge tigra rediteljke Amande Nel Eu. Crni čaj je trijumf one režije koju možemo nazvati aristokratskom, primer one filmske forme u uzmicanju u kojoj estetizacija svakog kadra otvara takav spektar mogućnosti filmske inovativnosti kako je to retko viđeno. Reditelj kultnih filmova Bamako i Timbuktu, otišao je dalje od svih i izmestio svoj film u Guangdžou, Kinu, te se u najvećem delu u njegovom filmu govori mandarinski kineski! Nina Melo, njegova izvrsna crnačka glumica, u potpunosti dominira ovim filmom o emocionalnim lomovima, (ne)razumevanju i delikatnosti kulturoloških razlika. Crni čaj je trijumf one filmske sofisticiranosti kojoj se vidljiv trag ne uočava čak ni u jezgru evropskih filmskih strujanja.
Pruge tigra su, takođe, radikalni film forme, majstorski žanrovski pomak u koncipiranju dela o vršnjačkom nasilju, koji od benignosti socijalnih denuncijacija uranja u horor. Pruge tigra su lišene ma kojih intelektualnih pretenzija uprkos kompleksnosti njegove metafore i govore o tome kako svako kinjenje i svaka represija izazivaјu kontraefekat s drastičnijim posledicama u odnosu na razloge koji su do njih doveli.
Ima još nekoliko filmova vrednih pomena u vrlo zgusnutoj festovskoj ponudi. Kineski film Snežni leopard Peme Cedena pokazuje tehnološku superiornost kineskih filmskih studija da jednu prekrasnu ruralnu priču u srcu Tibeta učini autentičnom, kreirajući zaštićenu vrstu leoparda kao živo, aktivno tkivo filma.
Film iz Tunisa Iz planina reditelja Mohameda Ben Atije uvodi u arapski filmski prostor retko viđenu kreativnu upotrebu tehnologije. Šteta je što ovaj vizuelno impresivan film ostaje nekoherentan, imajući u vidu da započinje kao triler a završava kao magijski realizam. Sećanje, kultnog reditelja Mišela Franka bio je za njegove ljubitelje ne toliko razočaranje koliko iznenađenje, nema gotovo ničeg u njemu što nosi Frankova obeležja koja su njegov filmski potpis činila prepoznatljivim. Artikulacija i kritičko preispitivanje nasilja, koje je, inače, njegov zaštitni znak, ustupa mesto nijansiranoj psihiloškoj igri na način jednog Dejvida Memeta, i to iz one njegove faze koja je izrodila Kuću igara. Najzad, viđeno je nekoliko srpskih filmova. Možda su Jorgovani, novi film Siniše Cvetića, opravdano ili ne, izazvali najviše pažnje. Iako tematski pomak u odnosu na globalne teme srpskog filma (to je film o naličju srpskog kinematografskog ustrojstva), Jorgovani su Cvetićevo regresiranje u odnosu na njegov debitantski film Usekovanje. Izvesna vrsta prenaglašenosti, pre svega u glumačkim izvedbama, uočljiva statičnost koja pre duguje pozorišnom i maltene kabaretskom shvatanju prostora, te jedna degutantna, potpuno nepotrebna scena izbljuvka u završnici, čine od Jorgovana razočaravajući film. Njegova najveća vrednost je gluma Slobode Mićalović, i ne može se ne primetiti sa žaljenjem kako ove sjajne glumice u srpskom filmu nema!
Roman Polanski snima Hotel Palas u devedesetoj godini života! To ga svakako ne amnestira za katastrofalni promašaj koji ovaj film jeste, ali su njegova istrajnost i energija za divljenje i poštovanje
Dobra atmosfera koju je Fest stvorio, pune dvorane, čak i za tako nekomercijalne filmove kakav je Crni čaj, redovi pred blagajnama, govore u prilog Festu. Ono što mu se može ne ozbiljno nego dramatično prigovoriti je tretman novinara i filmskih profesionalaca. Njihove akreditacije i limitiranje njihove upotrebe pokazuju se kao potpuno besmisleni. Vlasnici ovih akreditacija u želji da vide filmove kojih iz neznanja programera nema na novinarskim projekcijama, bivaju toliko šikanirani, omalovažavani i ponižavani od strane festivalskog razvodničkog osoblja na ulazu pojedinih dvorana da to predstavlja svojevrsnu manifestaciju bahatosti. Iz ovoga se izuzimaju dvorane Kulturnog centra i Doma omladine. Radi li se to po nečijoj direktivi?
