Verdijeva opera Simon Bokanegra do sada nije bila na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Samo delo imalo je, u svoje vreme, neobičan put. Komponovano je 1857. godine i bez većeg uspeha premijerno izvedeno u venecijanskom teatru La Feniče. Partitura je više od dve decenije bila izvan pažnje Verdija (ali i publike), da bi je kompozitor, uz pomoć svog bliskog prijatelja i saradnika/libretiste Ariga Boita, značajno preradio. Tek tada, 1881. u Skali u Milanu, Simon Bokanegra doživljava uspeh i nastavlja scenski život.
Neretko čujemo da Simon Bokanegra nije od onih opera koje osvajaju publiku „na prvo slušanje“, pa je možda i to razlog njenog izostanka sa pozornice prestoničkog nacionalnog teatra. Delo, doduše, jeste predstavljeno domaćoj publici, ali ne u Beogradu, već dvema postavkama u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, najpre 1967, potom i 2013 (povodom obeležavanja dva veka od Verdijevog rođenja).
Datum premijere nije najsrećnije izabran. Istog dana (16. maja), na jubilarnom, 25. Gitar artu (MTS dvorana) gostovao je Marsin, u Domu vojske Srbije autorski koncert imao je Miloš Raičković, sa pozornice na Trgu republike odzvanjala je (pre)glasna muzika koja se povremeno čula i za vreme predstave.
Neretko čujemo da Simon Bokanegra nije od onih opera koje osvajaju publiku „na prvo slušanje“, pa je možda i to razlog njenog izostanka sa pozornice prestoničkog nacionalnog teatra
Opet, neveliki auditorijum nije obeshrabrio umetnike, naprotiv, prva (beogradska) inscenacija Simona Bokanegre bila je vanserijski muzički događaj. Dirigent Đorđe Pavlović umešno rukovodi ansamblom, izvanredno vaja partituru, sled složenih zvučnih tekstura. Dragutin Matić, zreo i moćan verdijanski bariton, briljira kao Bokanegra – ovo je možda najuzbudljivije realizovana uloga u kojoj smo ga do sada čuli (izrazitija, čini se, i od Forda iz prošlogodišnjeg Falstafa!). Ivan Tomašev (Fijesko) pleni sigurnošću i iskustvom, Dejan Maksimović predano i sa strašću tumači Adorna; odličan je Stefan Pavlović kao Paolo. Sonja Šarić (Amelija) jeste zvezda postavke. Zapravo, svaki projekat u kome ova mlada umetnica učestvuje jeste vrhunsko iskustvo za slušaoca. Besprekorna je njena identifikacija sa likom koji tumači, prekrasna vokalna i psihološka senčenja.
Režiju potpisuje Mario Pavle del Monako. Ne obraća se publici površnim rešenjima, već insistira na suštinski definisanim situacijama i odnosima. Nemirno je nebo nad Ligurijom: mizanscen intenzivno razvijen, ali ne opterećuje aktere, štaviše, oslobađa ih da ostvare optimalan pevački iskaz. Naročito je zanimljivo to da radnja dela, iako zadržana u izvornom vremenu (na šta upućuju scenografija i kostimi, a što svakako ima opravdanje u pripovesti utemeljenoj na istorijskim događajima i ličnostima), zahvaljujući – na svaki način – funkcionalnoj režiji, deluje kao isečak našeg doba. Del Monako podvlači neka važna Verdijeva promišljanja izložena u Simonu Bokanegri (fenomen društva rastočenog lažima, patološkom žudnjom za moći, izdajama, licemerjem), te poziva publiku da pažljivo oslušne svevremene poruke poslate sa scene: čovečnost i istina su dostižne, valja im stremiti, čak i po cenu velike žrtve.
