Olja Petronić prevodila je s francuskog jezika Anrija Bergsona, Mišela Fukoa, Bruna Latura, Feliksa Gatarija, Alena Badijua, Franca Fanona, Žaka Ransijera, Lejlu Slimani, Ani Erno, Pjera Lemetra… No, nakon što je dobila nagradu Branko Jelić, u kategoriji „otkrića“, za prevod stripa Iznogud Renea Gosinija i Žana Tabarija, u izdanju Čarobne knjige, pitali smo je kako je radila na tih deset albuma.
Pretpostavljam da se prevođenje stripa razlikuje od svakog drugog prevođenja. Junaci govore samo koliko može da stane „iznad glave“, ništa preko toga?
Da, to je osnovna razlika. Ponekad se morate mnogo dovijati da biste ono što junak kaže smestili u „oblačić”. Osim toga, prostorna ograničenost na „oblačić” i kadar deluje i na autorov izričaj, i on je prinuđen da bude štedljiv u jezičkom smislu, tako da često koristi sintaksičke „prečice” kako bi preneo ono što želi. Budući da se sintakse francuskog i srpskog veoma razlikuju, morate se dodatno truditi da prenesete značenje, a sačuvate autorov stil i sam duh stripa koji prevodite.
Kako za radnim stolom izgleda taj proces? Gledate album, zapisujete broj stranice, „kaiša“, scene?
Dok sam prevodila stripove za Politikin Zabavnik, oni bi mi dostavili album u koji bih ja potom grafitnom olovkom upisala brojeve strana i oblačića koji će ih voditi prilikom upisivanja teksta. Zbog toga sam morala da im odnesem i sam album, a ne samo da im pošaljem prevod. To je značilo, između ostalog, da moram biti u Beogradu kada dođe rok za predaju prevoda. Sa ostalim izdavačima sa kojima radim, te stvari su mnogo jednostavnije: pošalju mi mejlom PDF originala, a ja u vordu ispisujem tekst nekim logičnim redom, koji je svakom čitaocu stripa poznat. Do sada niko nije imao problema sa upisivanjem teksta, tako da se čini da to funkcioniše.
Onomatopeje su posebna priča i posebna glavolomka za prevodioce. Možda to nekome zvuči kao još jedna prevodilačka mistifikacija, ali verujte mi, francuske onomatopeje ponekad su toliko neprozirne da ne bih imala pojma o čemu je reč da nema slike
U kojoj je meri prevodilac tu jezički ograničen? I „Iznogud” ima rečenice koje ponavlja?
Jezik stripa je specifičan, često se ponavljaju određene slike ili metafore koje su na neki način univerzalne u tom kontekstu, može se čak reći da je u nekim aspektima šablonski. To zaista ograničava prevodioca, ali s druge strane predstavlja i veliki izazov (što pravi prevodioci obožavaju), budući da morate naći način da sve to prenesete u svoj jezik a da ne izgubi vezu sa originalom. Tako da je prevođenje stripa u velikoj meri adaptacija, što nije nimalo lako i prilično zadovoljava prevodilačke apetite (barem moje).
Nenad Brixy bio je legendarni prevodilac „Alana Forda”, čini se da je bio slavan koliko i strip junaci. Kako gledate na takav tip rada? Ima mnogo onih koji će reći da je on i izmišljao rečenice.
Nenad Brixy je prevodio humoristički, satiričan strip. Dakle strip koji i u prevodu mora da bude smešan i satiričan. A verujem da je svima jasno da čak ni ljudima koji govore istim jezikom i pripadaju istoj kulturi nisu smešne iste stvari (tu je dobar primer recepcija tzv. engleskog humora), a kamoli ljudima iz različitih kultura. Imala sam mnogo prilika da se uverim da Francuzima nije nimalo smešno nešto što je smešno nama, i obrnuto (recimo serija Alo, alo). Osim toga, satira, da bi zaista bila satira, mora imati kopču sa stvarnošću govornika jezika prevoda, inače je neće shvatiti. Tako da je Nenad Brixy, po mom mišljenju, do dan-danas ostao nenadmašan na tom polju. Da se razumemo, to ne znači da prevodilac može da „divlja” i dopisuje šta mu padne na pamet. Nenad Brixy je uspeo da nađe pravu meru, njegove intervencije nisu, da tako kažem, „pojele” taj strip, naprotiv. Zbog toga i jeste neprevaziđen do dana današnjeg.
Šta je sa onomatopejama?
Dobro pitanje. Onomatopeje su posebna priča i posebna glavolomka za prevodioce. Možda to nekome zvuči kao još jedna prevodilačka mistifikacija, ali verujte mi, francuske onomatopeje (ili pak onomatopeje koje je izmislio sam autor) ponekad su toliko neprozirne da ne bih imala pojma o čemu je reč da nema slike. Dodatni problem je to što u nekoj epopeji o borbi za vlast na nekom dvoru ne možete napisati „zavesl, zavesl” ili „zagaz, zagaz”. Malo karikiram, ali verujem da shvatate šta hoću da kažem. A onomatopeje su važan začin stripa, pa se rešenje mora pronaći. I uvek se nekako nađe.
Ponekad se morate mnogo dovijati da biste ono što junak kaže smestili u „oblačić”. Osim toga, prostorna ograničenost na „oblačić” i kadar deluje i na autorov izričaj, i on je prinuđen da bude štedljiv u jezičkom smislu, tako da često koristi sintaksičke „prečice” kako bi preneo ono što želi
Ime Iznoguda prevodili su i kao – Al Podvali. Dopada vam se to?
U ovom konkretnom slučaju ne. Najpre zato što ne odgovara „stanju na terenu”: ime asocira na nekoga ko uspeva da podvaljuje, što, kao što znamo, nije Iznogudov slučaj. A onda i zato što je njegovo ime engleskog porekla (Is No Good, je li, ako ima još nekoga ko to nije shvatio), samo je prilagođeno francuskom pravopisu, i mislim da tako treba da funkcioniše i pri prevodu na druge jezike, pogotovu zato što zaista opisuje njegovu prirodu. Stoga nije slučajno što naredni prevodioci (a to su dva zaista velika imena) nisu zadržali Al Podvali nego su se opredelili za Iznogud.
Sećam se da mi je 2010. pisac i muzičar Marko Šelić Marčelo pričao kako adaptira prevod stripa Dilan Dog; kako se „bavi celokupnim tekstom i stilskim pikanterijama, onom tvrdoglavom cepidlačkom metodom nekoga ko je tu najpre obožavalac i dugogodišnji čitalac“. Takođe, da je jezik Dilana Doga jasno izbrušen. „Recimo, nikada neće govoriti u žargonu ili opsovati, kao što neće ni prestati da uzvikuje: Stotinu mi vampira!“ Kako biste novom čitaocu ukratko opisali jezik Iznoguda?
Leksički bogat, prepun igara reči i kalambura, sa mnogo aluzija i metafora.
Šta vi najviše volite u ovim albumima? Postoji u „Iznogudovim noćnim morama (3)“ scena kad podiže moral narodu pevajući: „Kad si srećan, lupi tada dlan o dlan…“
Ha-ha, ovo je dobar primer za ono o čemu sam govorila u odgovoru na pitanje o Nenadu Brixyju. U originalu on tu peva neku francusku pesmicu (pošto je to namenjeno francuskom čitaocu), koja našem čitaocu ne bi značila ništa, čak i kad bih prevela njen tekst, što se inače ne radi. I zato „Kad si srećan…” Kao čitateljki, najviše mi se dopada to što nam Iznogud, i pored svih svojih loših osobina (a teško da ima ijednu dobru), ipak biva simpatičan pa nam bude pomalo žao kad na kraju ne uspe u svom večitom naumu da postane kalif umesto kalifa.
