U skladu s faktom da je tokom 64 godine postojanja Oktobarskog salona ta najprestižnija beogradska vizuelna smotra doživela sijaset uspona i padova, i bila i hvaljena i kuđena povodom koncepcijskih promena i ponuđenog sadržaja, osećanja likovne publike i dalje su podeljena. Jedni od ove priredbe uvek nešto vanredno očekuju, drugi imaju averziju „na osnovu iskustva“, a treći strepe da neće domašiti efekte izdanja početkom trećeg milenijuma, kad se domaća savremena umetnost (ponovo) budila. I tada prvi put bila u prilici da se uporedi s inostranom produkcijom, jer Oktobarac je 2004. postao međunarodna manifestacija.
Napredovao je on i u drugim pogledima, osnivajući Kolekciju OS, začetu poklonom čuvenog Jana Fabrea, 2012. I nadalje su neki izlagači svoja dela ustupali zbirci, ali se pristupilo i polugi otkupa, što bi značilo da je Salon poboljšao finansijski položaj (bar „svojih“) umetnika. I doneo im vidljivost, budući da su za kuratore birana velika svetska imena, od Renea Bloka do Dejvida Eliota. I ovdašnji kustosi dostizali su visok nivo prezentacije savremenog stvaralaštva, a neretko i premašivali učinak inostranih „zvezda“.
Pokretao je Oktobarac mnoge važne društvene teme, ali i talasanje po kuloarima da su domaći umetnici uniženi u odnosu na strane, (znatno) bolje plaćene i bolje predstavljene. Spočitavala se i ogromna prevlast video-radova u odnosu na klasičnija dela, kao i enorman broj sati potreban za gledanje često i čitavih filmova.
„Curili“ su i podaci o astronomskim honorarima, predviđenim za kuratore iz inostranstva. Širio se i odijum povodom izbora izlagača, „jednih te istih, ‘nečijih’ miljenika“, kako se govorkalo (i još se raspreda) u umetničkim krugovima.
Politika „cenzurisala“ smotru
Svedočio je Salon i političkim prevratima, i posledičnoj promeni dinamike, pa se od 2014. on odvija bijenalno (izuzev vanrednog izdanja 2023), po odluci osnivača, Skupštine grada. Time je ondašnji gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević nastojao da „vrati ugled priredbi“, a uspeo da je potpuno otuđi od publike, urušivši kontinuitet i okrenuvši kurs ka merkantilnom.
Kuburio je Oktobarac i sa prostorom, seleći se po različitim lokacijama, što je i postalo zaštitni znak priredbe. Ponekad bi to donosilo udivljenje auditorijuma, kao kad je prvi put nastupao u zdanju bivše Vojne akademije u Resavskoj, ili zalazio u ateljee beogradskih stvaralaca. Drugi put posetioci bi bivali sluđeni, tabanajući od mesta do mesta održavanja manifestacije, te neretko i gubeći volju da je celu obiđu.
I nakon sve te silne istorije, Oktobarski salon dalje traga za sopstvenim identitetom, kako je Zorana Đaković Miniti, članica Odbora OS i programska direktorka Kulturnog centra Beograda, kao organizatora Oktobarca, još zimus najavljivala 60. izdanje i dalje prestižne priredbe (možda što drugu reprezentativnu ni nemamo).
Pošavši od zaključaka stručnih skupova o budućnosti smotre, KCB je uputio poziv „relevantnim stranim kustosima“ da sačine svoje koncepte i izaberu saradnike među srpskim kolegama, a ovi delegiraju stručne asistente, da bi se što sveobuhvatnije analizirali nedostaci lokalne, ali i globalne scene, kao i same priredbe.
Mnogo „babica“
U tom duhu mnoštva kuratorskih rukopisa, u nedelju, 20. oktobra, na dan oslobođenja Beograda od fašizma, otvoren je jubilarni saziv, pod nazivom Šta ostaje? / What’s left?. Njime su obuhvaćena pitanja – ima li nečeg značajnog što velike izložbe ostavljaju lokalnoj zajednici nakon što se završe, može li umetnost da opstane u klimi korporativnih eksploatatorskih tendencija, kolika je transformativna moć umetničkih susreta i razmene po posmatrače i umetnike ponaosob, i druga.
Saziv od četrdesetak što stranih, što naših autora, kreiran je od strane tri kustoska tima, koja čine Lorenco Balbi, direktor Muzeja moderne umetnosti u Bolonji – MAMbo i Dobrila Denegri, istoričarka umetnosti i kustoskinja, zatim Matju Lelijevr, kustos Muzeja savremene umetnosti u Lionu i Maja Kolarić, direktorka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, i najzad – Lina Džuverović, viši predavač i rukovoditeljka studijskog master programa Kustoski rad i kolekcije na Čelsi koledžu za umetnosti Univerziteta umetnosti u Londonu, čija su veza sa srži srpske prestonice Emilija Epštajn i Ana Knežević, kustoskinje Muzeja afričke umetnosti u Beogradu, kao i Rafaela Dražić, autorka vizuelnog identiteta postavke.
Sva tri tima imaju sopstvene koncepte, kao što rekosmo, a imenovane sloganima Trag, Estetika(e) susreta i Nada je disciplina. Broj prostora u službi manifestacije iznatprosečan je, obuhvatajući Salon Muzeja grada, Muzej afričke umetnosti, Galerije ULUS, FLU, SULUJ, Klub Akademije, kao i sva tri izložbena prostora Kulturnog centra, ali i izloge Francuskog instituta, Ministarstvo prostora (Kondina 26/3), platoe ispred KCB-a i Paviljona „Cvijeta Zuzorić“. Iskorišćeni su i stakleni paviljončići na Cvetnom trgu, vozila GSP-a, i nekolicina bilborda, sve u cilju da Beograd proslavi umetnost.
Znajući da je čitalac već dobrano zagušen podacima i imenima, nećemo još nabrajati i umetnike, pa mu oni dođu ko potrošna radna snaga (šta pojedini i elaboriraju svojim radovima). Takođe, premda je Oktobarac na nivou presedana objavio svoje postojanje na ogromnom bilbordu na krovu Staklenca (na Trgu republike), pojedinačne postavke nisu ničim eklatantnim naznačene. I samo je pitanje sreće, ili kulturnih potreba i navika, ovde sasečenih u korenu, da li ćete na neki od njih da nabasate.
Dobro došli, ovo je nigde
Ni ponuda u najisturenijim izlagačkim prostorima nije najatraktivnija, bar na prvi pogled. Tako u Galeriji FLU, u Knez Mihailovoj, publika prkosi pozivu u izlogu: Umetnost je u toku, slobodno uđite. Pa umesto da promišljaju pitanja tlačenja, ućutkivanja, prekarijata i drugih tegoba kolektivnog rada, prolaznici hrle na drugu stranu, na bazarske sadržaje ispred šoping-mola Rajićeva.
Na drugom kraju korzoa, na koji izlazi Likovna galerija KCB, „mamac“ bi trebalo da budu viseća vrata na kojima piše Dobro došli, ovo je nigde, i niz drugih hermetično estetizovanih radova (Alfredo Hajn i Marija Ajhorn), pa se za „udicu“ retki hvataju. U izlozima Francuskog instituta, u središtu tog najfrekventnijeg poteza, postavljene su neke parole, podložne momentalnom zaboravu. Sve drugo, privlačnije i oku i mozgu, predmet je arheološkog istraživanja po podugačkom nizu postavki.
U tom poduhvatu, srešćete se sa slavnom prošlošću Kluba FLU, čuvene diskoteke u podrumu ove institucije, alfe i omege noćnog života poslednjih decenija prošlog veka. I kad se tog mita nije setio niko ovdašnji, evocira ga Italijan Frančesko Fonasi, pokrećući ovde Šišmiš radio, koji je svojevremeno etrom širio revolucionarne vibracije (sa umetnikom Miomirom Grujićem Flekom na čelu).
U obližnjoj Galeriji ULUS, premda ničim spoljašnjim nije obaveštena, publika dobija različite nadražaje, i ima mesta za razne preferencije. Bilo da ljubitelj arta ima sklonost ka lokalnom aktivizmu u formi oslikavanja murala u romskom valjevskom naselju Bair, pa ga uveseljavaju prizori iz života muzičara (Dragan Marić), ili je naklonjeniji sofisticiranom humoru pravljenja gipsanih „lajkova“, kao reakciji na one „prave“, digitalne, aplicirane povodom postova o stradanjima migranata (Adrijan Melis Coca), izaći će odatle ispunjen.
Dobiće posetilac svašta nešto i od postavke u Salonu Muzeja grada, jer njen gabarit to i dozvoljava, kao i izvanredni uslovi izlaganja. Voleo više manuelni rad, u vidu pačvorka, veza, dela nastalih šivenjem (što je izgleda u modi, ili u fokusu kuratora) ili visoke tehnologije, i ovde će biti zadovoljan. Bilo plakatskim slikama Randolfa Lamonijera kojim autor na zabavan način apostrofira fenomene današnjice, od AIDS-a do ratova, bilo „sajber-kapsulom“ Marine Marković, gde se ona, na ekranu, tetovira. A zapravo (samo)žigoše logoima institucija gde je izlagala, pa je sad deo njihove svojine.
Bez pravog kontinuiteta
Popularnog veza ima i u Galeriji Artget, gde Milica Dukić ilustruje lice i naličje raznoraznih situacija, „senčeći“ koncem fotografije izrađene na platnu. „Svaka ti čast, kako te nije mrzelo“, komentar je jednog posmatrača, ali i osvrt na površni nivo doživljaja rada, a možda i cele izložbe.
Zašto? Zato što nema kontinuiteta u edukaciji, ni podsticajnog odnosa prema publici, niti je elitizacija umetnosti prevaziđena, niti se populizam u kulturi suštinski isplati… što sve ide na dušu države i njenih institucija, sve uključujući.
Međutim, svaka kritika pada u vodu kad se stupi u kupolu Afričkog muzeja na Senjaku. Prvo „ahhh“ se odnosi na veličanstvenost malo poznatog prostora, a drugo, na uspeh povezivanja trokanalne video-instalacije sa tim mističnim ambijentom.
Ahhh!
„Kupolu je 1989. dogradio Zdravko Pečar, inicijator Muzeja, povodom druge konferencije Nesvrstanih, upriličene u Beogradu. Kako je SFRJ ubrzo počela da se raspada, nadograđen prostor nije završen, ali su se u njemu sporadično odvijali programi“, kaže Emilija Epštajn, kustoskinja Afričkog muzeja, ali i ovdašnje postavke u sklopu OS.
Ono drugo „ahhh“ počiva ponovo na Adrijanu Melisu, ispostavlja se Kubancu, koji se otisnuo na istok svoje države, na planinu Sijera Maestra, gde je Fidel Kastro „ukrstio koplja“ sa snagama diktatora Batiste i gde je zapravo počela revolucija. Zadužujući današnje stanovnike ove oblasti, krajnje siromašne, da, čineći svakodnevne ili izmaštane radnje, proizvode „zvukove revolucije“, sve koristeći kao instrumente đubre u kome žive, Melis stvara komediju apsurda, ili tragediju realnog.
Zanimljivo je a možda i (kontra)revolucionarno, to što se svečano otvaranje zbilo baš u toj, udaljenoj ustanovi, a ne negde bliže centru, kao obično. Ogromna gužva tom prilikom može se protumačiti ekstremno svečanom okolnošću, ali i masovnim posedovanjem auta u datoj populaciji. Oni bez te privilegije morali su da čekaju (i čekaju i čekaju) autobus 44, jedinu sponu Senjaka i središta Beograda.
I, dobro, šta će posle Oktobarca da ostane, nakon što se završi 1. decembra? Žal što nije trajao duže od ni mesec i po, kako bi se potanko mogao secirati? Revolt što ipak nije bio najbolje osmišljen, pa je stoga ugušen mnoštvom čak i disparitetnih sadržaja? Probuđena svest da je neoprostivo to što se izvanredni prostori ne rehabilituju i daju umetnosti na upotrebu? Strahovita želja da Adrijan Melis ponovo dođe u Beograd, ali i ostatak Srbije? Jer on, čini se, ima dara da kroz poznat nam sarkazam i duhovitost razobliči pojave patogene po narod.
