Već je solidna grupa ljudi, učesnika šetnje od galerije do galerije prvog dana internacionalnog festivala Dunavski dijalozi, nagovestila ispunjenje misije te manifestacije, da Novi Sad postane platforma umetničkog promišljanja, prema zamisli direktorke priredbe Vesne Latinović. Na trasi opservacije publike tog 26. avgusta, bili su Galerija Ogranka SANU, Likovni salon Kulturnog centra Novog Sada, galerija SULUV-a, Mali likovni salon i Galerija Bel Art, da bi se šetnja završila u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, gde je otvorena centralna postavka.
Tema te izložbe i politička je i svakodnevna, zaokružena nazivom O (auto)destrukciji i protiv nje. Izloženi radovi sa svih kontinenata predstavljaju „refleksiju stanja savremenog sveta i ugroženosti čoveka u aktuelnom trenutku, oličenom u poznoj fazi liberalnog kapitalizma, kad se potrebe ljudi zanemaruju, i oni postaju resurs dodatnog bogaćenja ekonomskih moćnika“, po rečima Vesne Latinović.
Esencija manifesta ovogodišnjeg festivala
Njen citat zapravo je esencija ovogodišnjeg „manifesta“ festivala, koji je osmislio Sava Stepanov, poznati likovni kritičar i teoretičar umetnosti. Stepanov je preminuo (u junu ove godine), ne videvši kako je njegova ideja zaživela u praksi, zasnovana na premisi da umetnost i dalje ima moć, uprkos opisanim prilikama. I da tu moć koristi da bi „svojim humanističkim potencijalima prepoznala ljudski usud, ali ga i prevazišla“.
Za početak, umetnost je poslužila „šetačima“, kao i posetiocima centralne postavke u MSUV, da se daju u dublju analizu nasrtaja na prirodu, ali i ono skriveno u nama što nas čini ljudima. „Stepanov, koji je birao autore, vodio je računa da se postigne balans između pesimističnih i optimističkih tonova“, za Radar objašnjava Svetlana Mladenov, kustoskinja centralnog dela Dijaloga.
I radovi pojedinačno negde su između konflikta i pomirenja, pa Ljuljaška Gorana Despotovskog govori da još uvek imamo šansu da se susretnemo i zavolimo, sve i ako su nam umesto očiju ekrančići, dok nam se ni frekvencije ne podudaraju. Jer, ženska figura u instalaciji se njiše, a muška miruje, i mogu proći i vekovi dok se one ne dodirnu.
Proslavljena Breda Beban (1952- 2012) takođe nas vraća pojmu ljubavi, u koju polažemo nade da će nas spasiti. Fotografijama iz ciklusa Arte Vivo (2008-2011), Beban na to ukazuje krajnje pojednostavljeno, crtajući kredom kružnicu oko parova u zagrljaju. „Oni su skulpture posvećene poljupcu, i uopšte neposrednom kontaktu koji nam sve više nedostaje“, tumači Mladenov.
Joko Ono, kao čuvena pacifistkinja, možda je još direktnija. Na ogromnom printu nebo-plave boje, umetnut je rastresit oblačak, i veliki natpis I love you, earth, čiji je sadržaj prijemčiv i zbog estetskog dojma rada. Dobrom se nada i Ana Prvački, koja učesnike snimljenog performansa izlaže „kiši“ od meda, pa svi oblizuju njene slatke kapi. Postepeno, širi se euforija nalik svetkovini u čast pčele koja, avaj, izumire.
Empatija u fokusu
Afrička umetnica Tandive Muriu priča o potrebi za zajedništvom kolažom fotografija, a svedočanstava običaja da se žena u Keniji ulepšava uz pomoć komšinica i drugarica. Samim tim što je u žiži pažnje Muriu – žena, postavlja se i pitanje jednakosti polova, još jednog od nedostataka savremenog momenta. Nema zemlje (ni) za starce, dodaje Dragan Rajšić, metalnom konstrukcijom Jugoslavije čiji je jedan segment odvaljen, ilustrujući razaranje empatije.
Društvenim problemima, emocionalno gledano, bavi se i Dunja Trutin, postavljajući u čeonom delu postavke ljude od sunđera, iz svog opusa Dijadički odnosi. To što će neko od posetilaca da gurne neku od skulptura, nesmotreno kraj nje prolazeći, dokaz je međusobnog uticaja dva pripadnika ljudske zajednice. Posledično, atmosfera u okruženju zavisi od svakog od nas, i od svake od ostvarenih relacija.
Na odgovornost, ali šire vrste, poziva i zajednički rad Asmunda Havsena Mikelsena i Mihalisa Zahariasa, kao foto storiteling jednog nemilog događaja. Naime, desilo se da je jedna Le Korbizijeva vila završila u vodi jednog norveškog fjorda i da danima, mesecima… nije mogla da potone, zbog vrste materijala od kog je bila sagrađena. Premda pomalo i komičan, rad je opomena savremenim graditeljima da se uzmu u pamet, uvažavajući i eventualne konsekvence svojih kreacija.
Zarobljeni pejzaži Monike Moteske o istom govore, ali brutalnije izraženo. Slika oglodanog predela nekakvog rudnika, konopcima je čvrsto zavezana za oveće saonice, i kao da čeka da je neko mitsko biće (Deda Mraz, recimo) odvuče u kakvu bestragiju. Instalacija izaziva nostalgiju za šumama, ugroženim industrijom. Poneki uzdah vabe i sanke, simbol detinjstva i velikih snegova.
Promena energetskih oblika
Autodestrukcija, sugerisana nazivom centralne postavke, glavna je osobina rada Ivane Radovanović, koja svoje skulpture spaljuje, a pepeo polaže u urnu, izloženu u MSUV, kao i fotografije i snimci akcija što su prethodile kremaciji. Vid samouništenja bila je i tema Đenina Božića, koji je u okviru segmenta PerformaNS-i sekao svoje slike na trake, pohranjujući ih u specijalnu kutiju, gde će nadalje da borave, u drugom energetskom obliku.
Iako veći broj autora „klasičnijih“ radova koristi napredne tehnologije da bi se izrazio, ponekad upozoravajući i na negativne strane tog fenomena, sam način njihove selekcije širi sliku u pravcu pozitivnih dometa novih tehnologija. Naime, one čiji rad nije poznavao odranije, Stepanov je pronašao preko interneta.
Ostale postavke u pomenutim galerijama (osim u SANU), bukvalno proslavljaju naziv manifestacije, ukrštajući poetike po dvoje autora. Prepleti ponekad postaju neraskidivi, što je slučaj Lidije Delić iz Srbije i Ane Aleksić iz Crne Gore, koje tvore jin/jang kompoziciju u Kulturnom centru, a pod kustoskom palicom Slavice Žarković. Mir koji zrači iz slike Delićeve, ne bi bio tako primetan bez haosa Aleksićeve, i obrnuto, naravno.
Stejing alajv, interni je naziv kustoske koncepcije Sunčice Lambić Fenjčev koja u Galeriji Ogranka SANU okuplja ženske rukopise kako bi problematizovala pojam dominacije i odnosa moći. Autoportret s vešom Maje Rakočević Cvijanov dočarava „nevidljivi i neplaćeni rad“ domaćica, što je i sama (između svega ostalog), ovde ispoljena u terakoti, i okružena hrpetinom veša ukućana.
Okrugli stolovi i homocentrični pristup
Tokom dva dana festivala prošlo je i niz okruglih stolova, podstičući polemiku o umetnosti i životu. Konkretne produkte umetničkog promišljanja publika će moći da sagleda do 8. septembra, u svim navedenim prostorima. Ovogodišnji, jedanaesti saziv Dunavskih dijaloga presedan je u smislu buduće dvogodišnje dinamike. Do tad ćemo valjda svariti aktuelne utiske.
Homocentrični pristup novosadskih Dijaloga, sa čak 38 autora, preslikan je u malom u prestonici, izložbom Integracija u tri faze Aleksandrije Ajduković u Likovnoj galeriji KCB. Čovek je bitan jezgrovit je opis Svetlane Petrović koja je kustosirala ovu postavku. Nju čini kratki film iz kog su ekstahovane fotografije i video radovi kao opisi uključivanja autorke u zajednicu „drugačijih“, pričajući o tom, ponekad mučnom procesu istovremeno zabavno i krajnje ozbiljno.
U pitanju je slovačka manjina, većinska u Staroj Pazovi, kao administrativnom centru niza manjih mesta, pa i Starih Banovaca, gde se umetnica relativno nedavno preselila sa porodicom. Svoje nove prijateljice upoznala je na pijaci, diveći se njihovim koloritnim nošnjama, kao i upadljivoj aktivnosti uprkos poodmaklim godinama. „Ubrzo je nastala serija fotografija i filmskih kadrova njih, kako voze bicikl“, kaže Ajduković.
Polazeći od pitanja šta bi ona mogla da ponudi tim „izvanrednim ženama“ od svoje savremenosti, što bi obogatilo njihov tradicionalan način života, a time razmena bila kompletirana, Ajduković ih je naučila da snimaju kamerom, i to „superosmicom“, njenom omiljenom alatkom. U kolektivnim odlascima na dunavske ade, u zajedničkoj avanturi lebdenja balonom, nastali su mnogi prizori tog dela Vojvodine, u čiji se identitet umetnica uklapala.
„Sve je ličilo na medeni mesec, kako sam i nazvala prvi deo 17-minutnog umetničkog dokumentarca“, objašnjava sagovornica Radara. Sledilo je Otrežnjenje, opisano omaškama u komunikaciji između nje i novih komšija. Navodi iz nesuglasica predstavljeni su u galeriji štampanim tekstovima, a u filmu izvodima iz telefonskih razgovora, pomalo i neprijatnih.
Jedna od prepreka u inkluziji bila je ideja Ajdukovićeve da od kuća svojih prijateljica napravi komoru kamere opskure, čija je blenda bila rupa u crnim najlon kesama kojima su zastirani prozori i vrata. Međutim, ovo se slovačkim gospođama ispočetka nije svidelo, jer predstavlja prodor u njihov lični prostor.
Poneko od njihove dece izrazilo bi skepsu prema slici svoje roditeljke kako skuplja smeće sa plaže, što je bila još jedna od grupnih aktivnosti. „Bitan element moje poetike zapravo je poigravanje sa stereotipima, a ovde – uvreženim mišljenjem da su Slovakinje vredne i uredne, te idealne i za radne akcije“, Ajduković tumači svoje polazište.
Njena upornost da pripadne izrodila je začudnim slikama spoljnog sveta, okrenutog naopačke, kad se radi o snimcima kamere opskure. „Lepo je, nešto posebno“, komentarisale su i same autorke fotografija na okruglim lajt-boksovima, podvlačeći uspeh eksperimenta.
Ni čišćenje plaže nije ostalo jalovo, već je upravo ono ishodilo međusobnim prihvatanjem. „Sele smo na kafu i kolače da se odmorimo, kad smo se spontano upustile u razgovor o svakodnevici, i krenule da razmenjujemo recepte“, Ajduković navodi. Ta iznenadna bliskost govorila je da je umetnica konačno pripala novoj zajednici.
Možda je i najočitiji primer uspeha u identitetskom određivanju ukrasni tanjir, kojim počinje ili se završava izložba. Rađen je rukom Ane Očovaj čija je specijalnost slikanje svakodnevnih prizora, što je postalo snimanje superosmicom.
Kao i izložba Nonhuman Aleksandra Kostića u Artgetu, Integracija će trajati do 28. septembra, dok će Snimci: studija za film amaterskih foto-putopisaca u Podroom-u, kao trećem prostoru KCB-a, biti zatvorena jedan dan ranije. Filmski zapis integracijskog procesa Aleksandrije Ajduković nastaviće svoj nezavisni život po međunarodnim festivalima.
