Kako se za samo šest nedelja uruši pravna država u jednoj visoko razvijenoj demokratiji kakva je bila Nemačka do februara 1933. godine? Knjiga Uvea Vitštoka (1955), nemačkog novinara i pisca Februar 33 – Zima književnosti (Geopoetika, 2023), nije samo uzbudljivo štivo o sudbinama najznačajnijih pisaca i umetnika (među kojima su bili Tomas i Hajnrih Man, Bertold Breht, Georg Gros, Erih Marija Remark, Erih Kestner…) suočenih s vladavinom fašizma. Ona je i koristan priručnik za savremene svetske autokrate, putokaz za prečice kojima se u najkraćem roku, brzo i uspešno, lomi kičma društva pa građanin mozga ispranog propagandom, postaje ne samo podanik nego i saučesnik. A ni aktuelne vlasti tzv. velikih demokratija nisu protiv takvih metoda vladanja masama ukoliko im takvi režimi garantuju profit. Ovo je knjiga o operaciji u nekoliko slika, idealnih filmskih scena, svedočanstava o jednom dramatičnom munjevitom civilizacijskom slomu.
Prva scena: godišnji Novinarski bal, berlinska tradicija, s 5.000 zvanica sa liste Ko je ko, u frakovima i toaletama svetlih boja, koje igraju valcer, piju šampanjac, neobavezno ćaskaju u svečano dekorisanim dvoranama ili u intimnosti loža za odabrane. Posle ponoći širi se glas da će Hitler biti imenovan za kancelara. Svima odmah postaje jasno da se bliži nešto nesagledivo, radost prelazi u jezu.
Druga, središnja scena: kamion u kome su nagurani uhapšeni pozorišni ljudi, autori, scenski radnici iz malih stanova u stambenim blokovima izgrađenim za pripadnike slobodnih profesija. U raciji se pokazao način kako postupaju državni službenici koji sarađuju sa Hitlerovom privatnom vojskom i, kako se u takvim trenucima obični građani identifikuju sa nacistima. Službenici okupljenim radoznalcima objašnjavaju da su ti ljudi sa ranama koje krvare „boljševici, zločinci i palikuće, kužni čirevi na telu nemačkog naroda“. Neka žena hoće da udari jednog od njih, najbližeg, dečak pljuje čoveka u lice, starac zamahuje štapom urlajući da su ti, iz kamiona, krivi za inflaciju koja ga uništava, bliži se sveopšti linč…
Scena tri, završna: prvi šef Tajne državne policije, blizak Geringov saradnik, u knjizi koju je napisao posle rata, želeći da se opravda, svedoči o stanju žrtava, političkih protivnika, koje su policajci zaticali u Hitlerovim divljim zatvorima koje nije kontrolisalo ni pravosuđe ni policija: „Kad smo ušli, ti živi skeleti ležali su, poređani, s gnojnim ranama na truloj slami. Nije bilo nijednog čije telo nije od glave do pete nosilo plave, žute i zelene tragove neljudskih batina. Mnogima su oči bile natečene, a ispod nosnica su se zalepile kraste usirene krvi. Više nije bilo stajanja ni jadikovanja; samo nepokretno čekanje na kraj ili na nove batine… Nisu više bili u stanju da hodaju. Kao velike grudve gline, čudne lutke s mrtvim očima i glavama koje se klate, sedeli su slepljeni jedan uz drugog na klupama policijskih kola. Policajci su zanemeli na prizor tog pakla.“
Kako se za samo šest nedelja fašističke vlasti iz one, početne rajske slike Novinarskog bala stiglo do ovog pakla? Kako je tako brzo i uspešno civilizovani život zamenjen varvarstvom?
Za uništenje demokratije antidemokratama nije bilo potrebno vreme duže od jednog solidnog godišnjeg odmora. Ko je otputovao iz države, vratio se četiri nedelje kasnije u diktaturu
Sve počinje populističkim lažima kojima kralj propagande, Gebels, upornim ponavljanjem, uteruje novu istinu javnosti u glavu. Slede – prekidanja filmskih projekcija, zabrane predstava, književnih večeri i drugih manifestacija uz učešće organizovanih batinaša. Hitler svoju izbornu propagandu plaća iz državne kase. U gradovima se širi grip nepoznatog porekla. Svugde su personalne promene: na važnim pozicijama su bezobzirni politički poslušnici, nacionalsocijalisti, a protivnici se otpuštaju, progone, zatvaraju, optužuju ih za veleizdaju. Nacisti najdublje mrze intelektualce. Progone se novinari i strani dopisnici. Svaka javna kritika vlade kažnjava se zatvorom. Umiru građanske vrednosti, liberalizam, pluralizam, pravna država, nameću se arhaične vrednosti. Uništavaju se sve lične i političke slobode. Gering osniva pomoćnu policiju koju čini 40 000 SA-ovaca, SS-ovaca i 10.000 pripadnika Štalhelma. Ona ima ista ovlašćenja kao zvanična policija. Policija podržava nacionalistička udruženja i stranke. Preti se fingiranim, simuliranim atentatima na Hitlera. Raste broj od vlasti zavisnih sudija. Donose se stotine vanrednih uredbi među kojima je i „Uredba predsednika Rajha u cilju zaštite nemačkog naroda“. Parlament se pretvara u nepotrebnu instituciju. Partija se bavi kulturnim pitanjima, sve do oblikovanja pozorišnog programa. Knjige gore na lomačama. Ministar bira članove Akademije umetnosti. Raspušta se Liga za ljudska prava….
„Za uništenje demokratije antidemokratama nije bilo potrebno vreme duže od jednog solidnog godišnjeg odmora. Ko je otputovao iz države, vratio se četiri nedelje kasnije u diktaturu“, piše autor knjige u pogovoru. Ovu šemu autokratskih metoda vladanja, koja je od 1933. godine u Nemačkoj bila toliko intenzivna da je morala kratko da traje, donekle modernizovanu, ublaženu, da bi duže trajala, koriste i današnji diktatori širom planete. Kao da se niko, a pre svega vlasti i lideri tzv. velikih demokratija, ne seća užasnih posledica koje je Hitlerova diktatura ostavila za sobom. Amerika je podržavala Pinočea, Batistu i slične autokrate iz ličnih, ekonomskih razloga, što demokratske vlasti velikih demokratskih zemalja i danas čine.
Kuda ide ovaj svet ako i danas svaki autokrata može, preko noći, da ga povuče u propast.
