Jedna od najvažnijih figura savremene teorije umetnosti, francuski kustos i teoretičar Nikola Burio, prvi put je gostovao u Beogradu gde je održao predavanje na temu „Umetnost i klimatske promene“. Reč je o autoru uticajne knjige Relaciona estetika čije su ideje oblikovale način na koji razumemo umetnost poslednje tri decenije, a danas, u eri klimatskih promena i digitalne hiperpovezanosti, ponovo dobijaju na važnosti. Povod za njegov dolazak jeste saradnja na katalogu izložbe Paviljona Srbije na 19. Međunarodnoj izložbi arhitekture Bijenala u Veneciji, koju je predstavljala izložba Rasplitanje: Novi prostori, jedna od medijski najzapaženijih izložbi na ovoj manifestaciji.
Burio je u svetu umetnosti zauzeo važno mesto kao kustos, organizator, promoter i hroničar brojnih bijenala i drugih prestižnih izložbi širom planete. Bio je jedan od rukovodilaca izlagačke institucije Palais de Tokyo u Parizu, kao i kustos brojnih prestižnih izložbi savremene umetnosti – bijenala u Veneciji, Moskvi i Lionu, izložbi Touch u San Francisku, Traffic u Bordou. Radio je i kao kustos u Tate Britain u Londonu… Retko ko je danas relevantniji za razgovor o tome kako savremena umetnost i arhitektura funkcionišu, menjaju se i preživljavaju institucione pritiske.
Kako biste najjednostavnijim rečima objasnili svoju teoriju savremene umetnosti i arhitekture nekome ko o tome ne zna mnogo?
Ako treba da objasnim u jednoj rečenici, rekao bih da je umetnost, uključujući arhitekturu, način na koji zamišljamo i organizujemo odnose u svetu. Ona nije samo stvar ukusa i estetike, već praksa koja prikazuje kako živimo zajedno, kako komuniciramo, kako se odnosimo prema drugima i prema prirodi. Umetnička praksa je, po mom mišljenju, uvek bila ogledalo evolucije čovečanstva. Ona anticipira promene u društvu, ponekad ih najavljuje pre nego što ih i sami uočimo. Zato kažem da umetnost rekonfiguriše naše odnose, a ne samo da proizvodi objekte.
Živimo u vremenu koje je davno predvideo Maršal Makluan, a to je „svako može da se pojavi pred publikom i ima svojih pet minuta“, kada gotovo svako može da proizvodi sadržaje koji se predstavljaju kao umetnički. Šta čini razliku između prave umetnosti od puke komunikacije na internetu?
Najvažnije je to da umetnost nije komunikacija. Komunikacija se zasniva na efikasnosti. Kada očitate QR kod, poruka je stvorena da bude primljena savršeno, bez greške. Mašina šalje poruku mašini. To je komunikacija. Umetnost je suprotno od toga. U umetnosti ni emitovanje nije savršeno, ni primanje nije savršeno. Između umetnika i posmatrača uvek postoji prostor nesporazuma, tumačenja, pitanja, napetosti. To „između“ je ono što nas čini ljudima i ono što umetnost čini zanimljivom. Zato umetnost ne može da se svede na sadržaj kakav se proizvodi svakodnevno na društvenim mrežama.
Moramo da shvatimo da ne živimo u apstraktnom svetu, niti u veštačkom dekoru, već na planeti Zemlji, koja je složen, živi ekosistem
Po vama, današnji kulturni trenutak oblikuju kriza ekološke situacije i planetarno mišljenje. Da li nas te okolnosti navode da osmislimo potpuno novi teorijski okvir? I kako, s obzirom na vaše bogato iskustvo i poznavanje istorije umetnosti, danas tumačite mesto kulture, ideologije, politike, ekologije i umetničke produkcije u svetu koji se brzo menja?
Moramo da naučimo da budemo uronjeni u svet, umesto da ga posmatramo kao pozornicu. Francuski filozof Bruno Latur je rekao „došlo je vreme da sletimo na zemlju“. Moramo da shvatimo da ne živimo u apstraktnom svetu, niti u veštačkom dekoru, već na planeti Zemlji, koja je složen, živi ekosistem. Klimatske promene danas deluju kao velika plima, cunami koji spaja bića koja su nekada živela odvojeno. Odjednom smo primorani da se suočimo sa mnoštvom novih „komšija“ – CO2, virusima, toplotom, biljkama i drvećem, životinjama koje više nemaju gde da žive… Savremena umetnost može da nas nauči kako da razgovaramo sa drugima. Jer, umetnici su oduvek bili posrednici.
Koju odgovornost danas imaju kustosi i teoretičari u oblikovanju javnog razumevanja ubrzanih globalnih kriza, naročito ekoloških i klimatskih?
Živimo i u kulturnom ratu. S jedne strane su ljudi koji profitiraju od postojećeg sistema i ne žele da čuju za promene. Ako neko sedi u luksuznom stanu s klima-uređajem, zašto bi ga se ticalo gladovanje ili podizanje nivoa okeana na drugom kraju planete? Ako ste fokusirani samo na sopstvenu svakodnevicu, ne zanima vas katastrofa sve dok ne poremeti vašu rutinu. S druge strane su ljudi kojima je stalo, koji ne ograničavaju svoju viziju na sopstvenu zgradu, jer vide širu sliku. Kustosi, umetnici i teoretičari imaju odgovornost da tu širu sliku prošire i drugima. Da im prošire vidno polje sveta.
U Srbiji i širom jugoistočne Evrope političke tenzije, ekološka situacija i ubrzane društvene promene duboko oblikuju živote ljudi. Kako u tom kontekstu gledate na svoje teorijsko i kustosko delovanje, i na koji način savremena umetnost može da odgovori na ove složene probleme?
Najpre, važna je relacijska vizija, a to znači da moramo iznova da obogatimo odnose koje kao vrsta imamo sa svim drugim bićima na planeti. Relaciona umetnost, nastala devedesetih, bavila se međuljudskim odnosima, ali danas mora da uključi i ne-ljude. To važi za svaki deo sveta, iako problemi nisu isti u Aziji ili jugoistočnoj Evropi. Odnosi su uvek kontekstualni.
Vidim Beograd kao mesto „na sredini“, između različitih političkih i društvenih mogućnosti. To je, po definiciji, kritičan trenutak, kao u medicini, kada se situacija može razviti nabolje ili nagore
Ako se uzme u obzir da je svet od sredine devedesetih postao znatno drugačiji – ekonomski, tehnološki i društveno, da li savremena umetnost još teži stvaranju društvenih odnosa, ili se njen fokus pomerio ka nečemu drugom?
I dalje teži stvaranju odnosa, ili polazi od postojećih odnosa, koji su sada složeniji i širi. To je antropološki zadatak umetnosti – da materijalizuje specifičan odnos prema svetu uz pomoć bilo kog materijala, kao na primer, crteža na papiru ili video-intervjua. Umetnici ne materijalizuju samo sadržaj svog uma, već i svoje odnose prema postojanju, drugima i okruženju. Ono što sada vidim jeste pojava umetničke prakse fokusirane na molekularni aspekt života, tačnije umetnike koji ne predstavljaju sto ili računar, već hemijski sastav tih objekata. Oni tragaju za realnošću i pokušavaju da razumeju od čega je ona sačinjena.
Koja je danas uloga umetnosti, umetničke produkcije i publike u savremenom društvu? Kako taj kontekst oblikuje vaš pristup pravljenju izložbi i da li se vaše shvatanje učešća publike promenilo u odnosu na relacione prakse koje ste zagovarali krajem prošlog veka?
Oslanjam se na definiciju Pola Klea da umetnost ne predstavlja vidljivo, ona vidljivim čini ono što je nevidljivo. A u svetu kojim dominiraju nevidljivi elementi kao što su toplota, virusi, ugljen-dioksid, tokovi kapitala, taj zadatak je važniji nego ikad. Našu realnost najdublje određuju stvari koje ne vidimo. Uloga umetnosti je da im da oblik.
Često govorite o decentralizaciji umetnosti. Zašto je to važno?
Zato što svet više ne funkcioniše po logici jednog centra. Artikulacije kulture sada dolaze sa različitih geografskih, političkih, ekonomskih margina. Decentralizacija znači oslobađanje umetnosti od ideje da sve mora da se dešava u Parizu, Londonu, Njujorku. Novi glasovi moraju da imaju prostor, jer oni stvaraju budućnost umetnosti.
Da li je jedan od tih glasova i izložba „Rasplitanje: Novi prostori“, kojom se Srbija predstavila na Bijenalu arhitekture u Veneciji? Šta je privuklo vašu pažnju da budete deo ovog tima?
Najpre, struktura projekta. To „rasplitanje“, pletenje, mrežasto građenje prostora, to je savremeni način razmišljanja o arhitekturi. Savremena arhitektura sve manje predstavlja stabilan objekat, a sve više mrežu odnosa, materijala, ideja, različitih glasova. Projekat je izuzetno zanimljiv zato što uvodi jednu vrlo snažnu polifoniju i daje prostor različitim perspektivama da istovremeno postoje. To je retkost i zato je izložba intrigantna i važna.
Decentralizacija znači oslobađanje umetnosti od ideje da sve mora da se dešava u Parizu, Londonu, Njujorku. Novi glasovi moraju da imaju prostor, jer oni stvaraju budućnost umetnosti
Vaša izložba u Nacionalnom muzeju umetnosti XXI veka u Rimu (MAXXI), otvorena krajem oktobra, nudi novu kustosku naraciju za savremenu umetničku praksu. Kako ova izložba artikuliše vaše sadašnje mišljenje i na koji način proširuje ili izaziva ranije teorijske okvire?
Izložba 1+1 The Relational Years nije prvobitno moja ideja. MAXXI mi je ponudio da napravim ovu retrospektivu. To je pregled pokreta koji se pojavio devedesetih, u vreme kada sam i sam delovao unutar te grupe umetnika. U Bordou 1996. kurirao sam prvu izložbu koja je pokušala da kristalizuje taj pokret i uspostavi koncept relacione estetike. Trideset godina kasnije, bilo je zanimljivo ponovo se suočiti s tim radovima i videti evoluciju umetnika. To je, na neki način, bilo i suočavanje s ličnim sećanjima. Ali nisam želeo da sve ostane u prošlosti, pa sam pozvao kolektive kao što su Opavivara (Brazil) i Britto Arts Trust (Bangladeš), da pokažem kako se te ideje mogu širiti u različitim pravcima. Documenta 2022 dodatno su revitalizovala ove grupe konceptom „Lumbung“ – zajedničke riznice pirinča u Indoneziji – dodajući političku dimenziju. Inače, MAXXI je prostor duboko uronjen u arhitektonske dinamike i zato je uticao na moj izbor.
U kom smislu?
Postoje radovi koje nisam mogao da pokažem jer im je trebalo više prostora ili zato što nije bilo uslova za kreiranje posebnog ambijenta. Generalno, voleo bih da sam mogao da pokažem više radova i više umetnika. Idealno, voleo bih drugu verziju izložbe 1+1 s dvostruko više prostora. Takođe bih uključio novije radove nekih umetnika čiji je pristup postao mnogo složeniji i bogatiji, kao što je, na primer, Pjer Ig. Ali zapravo većina umetnika iz 1+1 danas je još zanimljivija nego pre trideset godina.
Umetnička praksa je uvek bila ogledalo evolucije čovečanstva, jer anticipira promene u društvu, ponekad ih najavljuje pre nego što ih i sami uočimo. Zato kažem da umetnost rekonfiguriše naše odnose, a ne samo da proizvodi objekte
Vaša Relaciona estetika upravo je doživela novo izdanje i time je predstavljena novoj generaciji čitalaca. Koji delovi knjige su danas najrelevantniji, a šta biste eventualno preispitali?
Relaciona estetika je i slika trenutka u kome je napisana, tako da je ne bih menjao. U novom predgovoru za englesko izdanje pokušavam da sagledam šta se promenilo i kako se problematika razvila.
A kada biste danas pisali novu knjigu pod istim nazivom, u ovo doba digitalne hiperpovezanosti, algoritamske kulture i političkih kriza, šta bi bila njihova centralna teza?
Umetnici o kojima sam pisao već su anticipirali društvene mreže, deset godina pre Fejsbuka. Shvatili su da je međuljudski odnos poslednja granica pre industrijalizacije svakog aspekta života. Sve je već bilo u njihovim radovima. Dakle, da je danas pišem, samo bih opisao kako umetnici istražuju relacijski svet u novom kontekstu, ali bi srž ostala ista.
Da li očekujete novu fazu teorije koja će proizaći iz vaših prethodnih pisanja? Da danas pišete novu knjigu, čime bi se bavila – odnosima, mrežama, ekosistemima, ili nečim sasvim drugim?
Moja knjiga Inclusions: aesthetics of the capitalocene, objavljena 2020, već je proširila spektar, uvodeći antropološki pristup. Ono što nazivam „proširenom relacionom estetikom“ obuhvata i ne-ljudsku sferu.
Prvi put ste posetili Beograd, koji prolazi kroz izuzetno težak period. Sa kakvim utiscima odlazite?
Vidim Beograd kao mesto „na sredini“, između različitih političkih i društvenih mogućnosti. To je, po definiciji, kritičan trenutak, kao u medicini, kada se situacija može razviti nabolje ili nagore. Zato je zanimljivo biti ovde upravo sada, jer se odvija proces koji će oblikovati budućnost grada i zemlje.
Spoj nasleđa i ideje materijalne cirkularnosti
Iza projekta Rasplitanje: Novi prostori, kojim se Srbija predstavila na nedavno zatvorenom 19. međunarodnom bijenalu arhitekture u Veneciji, kao autori stoje arhitekte Davor Ereš, Jelena Mitrović i Igor Pantić, uz autorsku saradnju Sonje Krstić, Ivane Najdanović i Petra Lauševića. Instalacija je bila zasnovana na procesu postepenog „rasplitanja“ vunenog pletiva, koje se tokom trajanja izložbe namotavalo u klupka polako menjajući se i otvarajući prostore, stvarajući nove forme i neočekivane veze između elemenata, kao vizuelna i materijalna metafora za promenu, ranjivost i neophodnu transformaciju današnjeg društva. Posebna pažnja data je prikazu čuvene Beogradske šake (1963) – prve bioničke šake na svetu koja je konstruisana kao protetsko pomagalo. Šaka na izložbi simbolizuje odnose tela, tehnologija i prostora u kojem šaka zauzima centralnu ulogu predstavljajući nezamenljivost empatičnog i solidarnog kataktera ljudske ruke.
Nažalost, o ovom projektu se u našim medijima vrlo malo pisalo, ali međunarodna stručna javnost i posetioci su ga izabrali za jedan od pet najautentičnijih na ovom Bijenalu. Naš sagovornik Nikola Burio u katalogu ističe da „projekat otkriva arhitekturu kao dinamičan sistem odnosa, gde se tradicija i savremene tehnologije prepliću i stalno transformišu“. Po njegovim rečima, Rasplitanje nudi uvid u budućnost prostora kao živog, promenljivog organizma.
