Ono što su nekad bili letnji šlager festivali od Splita do Opatije, poslednjih godina kao turističko-kulturni prestiž je koncertna sezona u pulskoj Areni. Dve hiljade godina star rimski amfiteatar, pored Arla i Verone, jedini je sadržajno danas prijemčiv ljudima.
Kao sukus specifične atmosfere, muzičkim dešavanjima nadomestio je staru i nikad neobnovljenu slavu filmskog festivala. Kao takav, nasuprot monetizacije globalnih svetskih turneja maksimizacijom posetilaca koja gađa i 70.000 ljudi, s kapacitetom identičnim našem Tašu od samo 7.000 mesta, čini se kao muzika i sviranje za dušu. I sad nadalje odavde, da apstrahujemo propušteni program od Due Lipe i Doris Dragović do Simple Minds i Lenija Kravica, Džejsona Derula i Bočelija za kraj. Ali nipošto Djuran Djuran održan 30. jula. Jer verovatno da ne postoji beogradskiji događaj od upravo pomenutog. Možda će dok ovo budete čitali samo Bajaga na Ušću uspeti da okupi istovetni skup ljudi stratumom – devedesetih godinama, izgubljenom generacijom X iz kruga dvojke koja se ložila na Dipeš mod i Djuran Djuran. Čiji je ovdašnji i zagrebački novi talas, bio odgovor na britanski nju vejv romantizam.
I kao što milenijalsi prate turneju Coldplay, generacija Z se može identifikovati kao Svifti sledbenici sekte Tejlor Svift, nama ikser dinosaurusima sleduje još jedino Djuran Djuran. Ima neka tajna veza Birmingema i Beograda. Nastali krajem ’70, početkom ’80, trojica Tejlora – Džon, Rodžer, Endi, odnosno Nik Rods i Sajmon Le Bon bili su medijska zastava emtivizacije planete i nakon Bitlsa druge britpop invazije na Ameriku. Kod nas pristigli u okviru spotova Nedeljnog popodneva i Sastanka bez dnevnog reda, inaugurisali su drugačiji muzički standard potisnuvši domaći pank nauštrb pop mainstrem-a u širokom spektru od drugačijih Idola do Instruktora, nekmoli Kazalište i Film.
Ali i nažalost Beograd je Djuran Djuran čekao tačno četvrt veka do koncerta na Beogradskom sajmu, kada se bend ponovo ujedinio u originalnom sastavu na follow up turneji izdanja albuma Astronaut. Jednako kao za Rolingstonse u našoj prestonici, i za DD bismo morali da zahvalimo Raki Mariću koji ih je tada bukirao kao poslednji internacionalni događaj u Hali 1, i neposredno pre otvaranja Beogradske arene.
Bili su potom kao gig, takođe nezaboravni na novosadskom Egzitu 2012, ali sada tu godinu računamo kao neko novo vreme kojeg više ne možemo da se sećamo po dobru. Napokon ili takoreći nakon četiri decenije, evo ih ponovo u Puli. Na putu od Rovinja do Arene i vice versa, samo su beogradske registracije. Unutar amfiteatra, za šankovima i na tribinama, pedesetogodišnjaci, razbuđeni iz vremenske kapsule, preživeli iz atomske kataklizme, davno se razišli u Zvezdi, Pevcu, Trozupcu, Cvetiću, SM i Absinthu iz dvehiljaditih, kada smo na trenutak pomislili da će sve biti ponovo kao nekad i pre. Za kraj jer je zapravo neprepričljivo, Djuran Djuran danas kao kvartet, izuzimajući jedino odsutnog Endrua Tejlora (obolelog od raka), izgledaju i sviraju nikad bolje i energičnije u celoj svojoj set listi počev od Wild boys, Hungry like a wolf, View to kill teme i Notorious-a preko Ordinary world, Come undone i Sunrise iz devedesetih do Planet Earth, Reflex, Girls on Film/Psychokiller i Ria kao spektakularno finale, bez suvišnih specijalnih efekata ili vatrometa. Sa zadovoljstvom posoljenog zraka i razlivene tinte Pule ili mora od olova i neba od borova u Istri. To je utisak mimo njihove zvanične statistike – 100 miliona prodatih nosača zvuka, što nas goni da ništa više u životu ne propustimo, kao što smo kajući se Dejvida Bouvija ili Arsena Dedića.
