Prošao je čitav vek otkad je čuveni francuski pesnik i kritičar Andre Breton skovao Manifest nadrealizma, veličajući iracionalno i maštu, nasuprot logici, pravilima, dominantnom, a stereotipnom načinu razmišljanja. Zanimljivo je, sa naše tačke gledišta, to što su gotovo istovremeno sa Pablom Pikasom, Đorđom de Kirikom, Salvadorom Dalijem… napredne misli ispoljili i domaći umetnici Marko Ristić, Dušan Matić, Nikola Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Stevan Živadinović – Vane Bor, Koča Popović i mnogi drugi stvaraoci.
Baš o tom sinhronicitetu, ali i o sledećem stoleću nadrealističkih aktivnosti na našem prostoru, govori izložba Aktivitet: 100 godina nadrealizma, upriličena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Autorka koncepta i kustoskinja postavke Sanja Bahun, profesorka i dekanka Fakulteta umetnosti i humanističkih nauka na Univerzitetu u Eseksu, čitaocima Radara približava istorijske okvire i načela ove avangardne pojave, rođene između dva svetska rata.
Sumnja u stabilno i nepromenljivo
„U to vreme velikih intelektualnih, društvenih, tehnoloških i političkih previranja, dovodili su se u pitanje svi fenomeni koji su smatrani ‘stabilnim’ i ‘nepromenljivim’, zarad razmatranja same prirode čoveka i njegove uloge u svetu“, Bahun objašnjava. S druge strane, intenzivirana su promišljanja šta da se radi da bi se promenili klasni odnosi, kakva kultura treba da bude izraz tog novog doba, kako se valja odnositi prema baštini… profesorka napominje.
„Kada ovu temu predajem svojim studentima, ja im dam formulu – Frojd plus Marks jednako je nadrealizam“, ona kaže, apostrofirajući ličnosti na čijim su se učenjima nadrealisti razmahali, verujući da ospoljavanjem unutrašnjih potencijala svet odista „može da postane bolje mesto“.
Opojan poput (umetničke) revolucije, pokret se iz Francuske proširio na sve delove sveta, manifestujući se u tri različita interaktivna vida, koja su drastično promenila kulturnu scenu „zaposednutih“ država. Uz „klasične“ žanrove kao što su slikarstvo i crtež, u umetničke postupke inaugurisano je i kolažiranje, sakupljanje i korišćenje objekata i materijala iz svakodnevnog života (redi-mejd i slično), dok su autori pristupili i intervencijama u javnom prostoru, bavili se autorefleksijom putem umetničkih instalacija, kao i mnogim drugim dotad neviđenih aktivnostima.
Pisci su se jedan na drugog nadovezivali metodom transliteracije, poigravajući se pravilima jezika i pravopisa, iz čega bi nastajali bizarni tekstualni artefakti.
Kombinovale su se slika i poezija, osvojena je platforma teatra nastupima začudnih likova, zatečenih u još čudnijim radnjama. Performans je ušao u interpretaciju filozofskih tekstova, kolekcionarstvo je zaživelo, uprkos narastajućoj militarizaciji društava, ili upravo zbog toga.
Univerzumi od snova
„Nadrealizam je zauzeo kritički stav prema stvarnosti, posebno kroz kolektivne manifestacije, reagujući na stanje u društvu i vladajućoj kulturi“, Bahun nastavlja. Ispoljen kao filozofska misao, nadrealizam je povezao estetiku, etiku, epistemologiju, političku filozofiju, metafiziku i antimetafiziku, ali i antropologiju, etnografiju, istoriju kulture, psihoanalizu i druge naučne discipline, prema navodima naše sagovornice.
U tim okolnostima, stvoreni su čitavi univerzumi nastali od snova, fantazija i tajni podsvesti. Uvrežen stav da umetnike ovaj svet ne dodiruje (kao svojevrsne „ekscentrike“), nije mogao da se promeni preko noći, premda su akteri bili politički vrlo samosvesni, i spremni da reaguju u svakom času. I baš takvoj ludoj vožnji po neutabanim putanjama, priključili su se navedeni i drugi domaći stvaraoci koje veliča aktuelna izložba.
Nadrealisti su imali veliku veru u budućnost, u mlade, a to podrazumeva i budućnost umetnosti. Verovali su, kako je to Matić često isticao, da će nove generacije uvek doneti novi (umetnički) jezik koji odgovara novom dobu
Arhitektura postavke u MSU dolično uvodi publiku u taj svet organizovanog ludila, različitog od dadaizma po težnji za konstruktivnom kritikom stvarnosti, u suprotnosti sa poslovičnom negacijom svega, svojstvenom prethodnom pravcu. Znači, sve što su nudili Ristić, Matić, Vučo, Dedinac… imalo je konkretnu svrhu društvene promene, kroz poboljšanje samog sebe.
Nasuprot raznovrsnosti njihovih poetika, postavka je kompaktna, zauzimajući prostor Muzeja od drugog do četvrtog sprata. Vezivno tkivo je geometrija, prisutna u vidu pravilnih pregrada, tunela, stepenika, niša.., pa čak i amfiteatra, svih obasjanih belilom ambijenta. Belo je zgodno da se naglase mnogobrojni dometi naših nadrealista, nedovoljno nam poznatih iz mnogo razloga, koji se daju dodatno razmatrati.
S obzirom na to da se mnogo se toga u ovom pokretu odvijalo kroz verbalno, postavka obiluje dokumentacijom. Raznovrsne brošure, katalozi, skicen-blokovi, pisana korespondencija među članovima beogradske grupe i onih izvan nje, kao i almanasi, razne verzije manifesta.., uglavnom su raspoređene po simplifikovanim (belim) vitrinama-stolovima. Tu je i vrsta improvizovane arhivske police, u čijim pregradama su poslagane biografije skoro pa zaboravljenih pregalaca za pravednije društvo, pa je posetilac u prilici da ih izvuče „iz fioka“ i „prekroji“ istoriju (umetnosti).
Kockice za jamb i bele labudice
Na belim zidovima, osim crteža, slika, kolaža, fotografija.., postavljeni su i ekrani, reprodukujući snimke načina borbe nadrealista za to bolje sutra, koji uprkos višem cilju prkose „zdravoj“ pameti: u baletskoj predstavi Sobarova metla (Atelje 212, 1960), nekolicina igrača obučena je u kockice za jamb (ili kreps), recimo, dok u podeli ima i klasičnih „belih labudica“. U asamblažima, tek uvedenoj vajarskoj tehnici kolažiranja različitih objekata, stapaju se predmeti i portreti, kao akteri „nebuloznih“ situacija što ih ne biva u svakodnevnom.
I naše, kao i strane fotografe-nadrealiste, privlače noćne puste scene, sinonimi usamljenosti, kao i groblja. Poneko (Marko Ristić, vođa i glavni ideolog beogradskog ogranka pokreta) gradi neke svoje Roršahove mrlje, kopajući po svom nesvesnom, dok su i nazivi bitan deo radova (primera radi – Majka Hrabrost posustaje Nives Kavurić Kurtović), ukazujući na apsurde.
Iz mnogih ćoškova, kreiranih nekad veštački – pregradnim zidovima, čuje se čitanje pesama, a toga ima i u „tunelu“, gde je izložena poema Javna ptica Milana Dedinca, kako printovima stihova, tako i njihovim dramatičnim izgovaranjem, putem zvučnika. Sve je i privlačno i poučno, pa se može zaključiti da klijentela MSU ovakvu postavku odavno nije videla.
Međutim, ne samo zbog obima izložbe, već i zbog eventualnog nerazumevanja poruke, sasvim razumljivog s obzirom na karakter pokreta, uputno je pohoditi je uz stručno vođenje, kako bi svaka stvar „legla“ na svoje mesto. Pitamo kustoskinju za razlog istovremenog nadiranja nadrealističkog talasa ovde i u svetu.
Francuski đaci
„Neki od razloga krajnje su pragmatični: naši su međuratni nadrealisti mahom stasali kao ‘francuski đaci’, evakuisani odavde tokom Prvog svetskog rata. Pored maternjeg, vanredno su baratali i francuskim i nemačkim jezikom, te se lako sporazumevali sa sličnomišljenicima, i kao česti gosti Pariza, ili ovde trajnije nastanjeni, bili su nadrealisti i pre objavljivanja Bretonovog Manifesta“, Bahun navodi.
Inspirisani revolucionarnim promenama u Evropi i svetu, već kasnih dvadesetih oni su pisali protiv imperijalizma i o potrebi dekolonizacije misli. Bili su snažno investirani i u Španski građanski rat, na republikanskoj strani, ali i involvirani u umetnost i književnost tamošnjih nadrealista, ostvarivši izvesne veze i sa češkim, rumunskim i drugim pripadnicima avangardnih struja.
„Disali su isti vazduh, upijali istu atmosferu, postavljali ista pitanja iz sopstvene vremenske i političke pozicije, kao levi umetnički i društveni pokret u monarhijskoj Jugoslaviji“, poentira profesorka.
Naši su međuratni nadrealisti mahom stasali kao „francuski đaci“, evakuisani odavde tokom Prvog svetskog rata. Pored maternjeg, vanredno su baratali i francuskim i nemačkim jezikom, te se lako sporazumevali sa sličnomišljenicima
Glavne stvaralačke poluge postale su aktivizam (otud naziv izložbe), interakcija sa publikom (kako dela „jedino žive“), vera u moć transformacije putem umetnosti, kao i širenje kruga auditorijuma na najšire narodne mase. Stoga su adresirali i decu, i stare, i osobe sa invaliditetom.
Da li je moguće da se sličan istorijski trenutak opet pojavi, pitamo našu sagovornicu, uvereni da je 20. vek toliko toga doneo, da 21. ne može ni da mu se primakne na polju umetnosti.
„Nadrealisti su imali veliku veru u budućnost, u mlade, a to podrazumeva i budućnost umetnosti. Verovali su, kako je to Matić često isticao, da će nove generacije uvek doneti novi (umetnički) jezik koji odgovara novom dobu. Dakle, biće novih proboja, biće nove umetnosti, jer ona uvek nastaje nanovo u saodnošenju sa materijalnim – istorijskim zbivanjima“, kustoskinja „obećava“.
I to dokazuje izborom savremenih umetnika koji koriste nadrealističke tehnike ili se inspirišu nadrealističkim načinom razmišljanja, ali – na novi način, blizak sadašnjem trenutku, što je bonus na prikaz prvih prenosilaca ideja ovog pokreta na prostoru Srbije, a posebno Beograda. Postavka pokriva i radove čuvenih svetskih nadrealista, od Pikasa do Huana Miroa i Mena Reja, a da se nikakva razlika u naboju ne primećuje.
Izložba Aktivitet: 100 godina nadrealizma traje do 25. februara, predstavljajući saradnju kustoskinja Aleksandre Mirčić, Une Popović i Žakline Ratković, pored Sanje Bahun. Za uspeh projekta zaslužne su i mnoge institucije, osim MSU, sa najvećom kolekcijom naših nadrealista: Muzej primenjene umetnosti,
Institut za književnost i umetnost, Istorijski arhiv Srbije, Arhiv i Biblioteka SANU i mnoge, mnoge druge, što su se pozajmljivanjem artefakata potrudile da se ispravi istorijska nepravda nedovoljnog prepoznavanja naših nadrealista na svetskom nivou, ali i nepravda zbog ovdašnjeg zaborava.
