U savremenoj teorijskoj perspektivi, reakcije publike nerazdvojni su deo doživljaja i značenja predstave. Kada su na izvođenju neki posebno znakoviti gledaoci, blazirani kritičar može iz ugla njihove recepcije da doživi i tumači predstavu. Pisao sam o tome kako su reakcije Angele Merkel uticale na moj doživljaj predstave berlinskog Dojčes teatra na temu osvajanja i gubljenja vlasti (spoj Sofoklovih tragedija Car Edip i Antigona); govorio sam da je prisustvo patrijarha Porfirija na gostovanju Kazališta Ulysses u BDP-u uticalo na moje teološko čitanje Joneskove drame Nosorog kao podvižništva da se bude Čovek u svetu nosoroga… Na premijeri Nušićeve komedije Mister Dolar u Narodnom pozorištu, u režiji Miloša Lolića, sreća-kurva je sredila da sedim blizu Bogoljuba Karića, te tvrdim da je prvi srpski novobogataš žestokim aplauzom i uzvicima bravo ispratio kritiku nove društvene elite sačinjene od srebroljubaca i skorojevića (?!)… Iako je vrlo škakljivo bazirati perspektivu na jednoj, koliko god neodoljivoj reakciji, čovek se, ipak, zapita da li: a) moj pozorišni sused pati od deluzije, b) lukavo se oduševljava da se ne bi pomislilo da baš on sebe treba da vidi u ovom šekspirovskom ogledalu, c) predstava uopšte nije društvena kritika?
Srpska kritika je davno i unisono svrstala Mister Dolar u red slabijih Nušićevih drama, onih čije retke uspešne nove postavke, kakva je bila Mijačeva režija Pučine, te je trebalo da bude i ova Lolićeva Mister Dolara, suštinski ne menjaju ovu ocenu. Komad je dramaturški zanimljiv zbog grupnih scena s velikim brojem likova iz visokog društva, čija se salonska ogovaranja prepliću s ritmom fokstrota, dok se provode u elitnom klubu, a ima, za rašireno razumevanje Nušića, i iznenađujuće naprednih, levičarskih misli, kao što je simboličko i jeretičko određenje fabričkih sirena: „jutarnja zvona koja pozivaju vernike na molitvu ne zlatnome Mamonu već plemenitom gospodaru sveta, poštenome radu i trudu“. Kao što, s druge strane, isti ovaj citat pokazuje, replike zvuče kao gole teze, a i cela drama je, zapravo, „komad s tezom“. U društvo razočarani advokat Matković izrežira „Mišolovku“ u koje će ondašnji Bogiji da upadnu: da se klanjaju, umesto bogu Mamonu, konobaru Žanu jer je ovaj, za šta se od početka zna da je laž, dobio milionsko dolarsko nasledstvo. Matkovićeve replike nam sve „telefoniraju“ unapred, te, osim što su neprijatno didaktične, sprečavaju bilo kakav dramaturški obrt, razvoj.
Tema obožavanja novca je danas mnogo urgentnija nego u Nušićevo vreme, pa bi njena istorijski precizna i naglašena aktuelizacija bila banalna
Najradikalnija Lolićeva intervencija je promena ambijenta. Umesto fokstrota slušamo glasnu tehno muziku, dok se mlad glumački ansambl zadivljujuće fizički troši u odgovarajućem plesu. Scenski prostor (koncept samog Lolića) je ogoljen, svodi se na silazak iz gornjeg u donji, pakleni nivo kluba koji nije iz Nušićevog doba, nego savremenog (beogradska Mladost/Ludost i Gadost, berlinska Panorama bar i Lab.Oratory u Berghajnu…), a koji je natkriljen ogromnom piramidom, simbolom upravo – dolara. Vrhunac tog izmenjenog ambijenta su ekstravagantni, idiosinkratični, maštoviti kostimi Marije Marković Milojev, ali oni imaju jedan komunikacijski šum: sigurno ni kostimografkinja ni reditelj nisu hteli da se tumači, čak ni potencijalno, kao znak to što su kostimi nekih muških članova ovog (nesumnjivo) nakaznog društva – queer.
Predstava ne samo da nije bila društvena kritika, nego nije postigla ni željeni frenetični ritam, već je ostvarila efekat praznog hoda i dosade, a izostao je humor
Pogrešno bi bilo, međutim, na osnovu ovoga zaključiti da je predstava aktuelizacija klasike. Lolić i dramaturg Periša Perišić to fino artikulišu, ostavljajući arhaične Nušićeve izraze i tako izbegavaju zamku kucanja na otvorena vrata. Tema obožavanja novca je danas mnogo urgentnija nego u Nušićevo vreme, pa bi njena istorijski precizna i naglašena aktuelizacija bila banalna… Ali, ovde reditelj upada u „Mišolovku“ koju je sam sebi napravio: izbegao je banalnu aktuelizaciju, ali šta je dobio promenom konteksta? Sve s klupskim laserima koji nas rešetaju sa pozornice, dobila se scenska atrakcija, čisto pakovanje, spoljašnji rediteljski koncept. Tako predstava ne samo da nije bila društvena kritika, nego nije postigla ni željeni frenetični ritam, već je, naprotiv, ostvarila efekat praznog hoda i dosade, a izostao je i humor.
Komad je dramaturški zanimljiv zbog grupnih scena s velikim brojem likova iz visokog društva, čija se salonska ogovaranja prepliću s ritmom fokstrota
Tom efektu doprinosi i jedan, a možda se samo tako čini, tehnički problem. Zbog jačine muzike, i pored govora na bubice, glumci su se slabo razumeli u scenama klupskog partijanja, što je gotovo dve trećine predstave… Imajući u vidu da su eksperimenti sa zvukom jedan od važnih aspekata Lolićeve poetike, ne sme se odbaciti ni mogućnost da je on namerno blurovao nebitne komentare razigranog društva. Međutim, onda bi tekst koji se dobro razume trebalo da bude važan, a on to nije: to je deo u kojem, kao u Gospođi ministarki, nemoralni građani dolaze da za sebe izdejstvuju korist od lažnog milionera. U tom kontekstu nezahvalno je ocenjivati glumačku igru. Zato izdvajam one koji su, i po napisanim ulogama, imali najveći dramski opseg: Radovan Vujović kao Matković, uopšteni lik ironičnog i odlučnog osvetnika, Nedim Nezirović kao prostosrdačni i naivni sluga Žan i, kao prva među svima, Teodora Dragićević, kao poštena, ali i prpošna Žanova dragana, služavka Mariška.
