Na dva nivoa Muzeja savremene umetnosti u Beogradu nekako se zguralo šest decenija rada najpoznatijeg italijanskog savremenog umetnika Mikelanđela Pistoleta. Utisak impresivne postavke Preventivni mir koju je kustosirala direktorka MSUB Marijana Kolarić, zagušuje deo opusa za to nedužne Nadežde Petrović, izložen u prizemlju. Na poslednjem spratu i još jednoj etaži sad deluje šćućuren jedan od prvaka domaće avangarde, Vladan Radovanović. Al’ takva je politika kuće – što više paralelnih sadržaja koji jedan drugom konkurišu, ali i vabe posetioce.
U tim neuslovnim prilikama za velika imena, pravom posvećeniku praktično je neizvodljivo da se odmakne i valjano sagleda Pistoletova grandiozna dela, i još da misaono obradi filozofiju koju nosi svako od tog mnoštva. Sreća, pa će novi rad koji nam slavni 91-godišnjak „duguje“ biti izveden u žanru lendarta, te će živica u vidu simbola Trećeg raja biti posađena u obližnjem Parku prijateljstva. Rok je 10. septembar, do kad i traje izložba.
Treći raj je umetnički izum maestra i podrazumeva novo, srećnije društvo, sastavljeno od različitosti, čemu šlagvort daje aktuelni trenutak, pun socijalnih i ekonomskih nejednakosti, netrpeljivosti, nasilja, otuđenosti… prema rečima Kolarićeve. Međutim, različitosti su baza Pistoletove umetnosti, kao potencijal stvaranja nečeg novog, kako on sam primećuje, prisutan na ceremoniji otvaranja, predavanju dan kasnije, i ne prvi put u Beogradu, s obzirom na to da je nastupao na Bitefu pre pola veka, a zatim i na Oktobarskom salonu, 2004. Osim brzih i lucidnih misli, njega krasi i mladalačka energija.
Sam naziv postavke aludira na sintagmu iz vojno-političkog rečnika – preventivni rat, koji se preduzima i pre prvog napada neprijatelja, pa služi da „održi mir“. Maestro zagovara nešto sasvim drugo: da se poradi na uspostavljanju humanističkih vrednosti – ljubavi, miru, međusobnom razumevanju i (bar) toleranciji različitog, što je nedosanjani san svakog altruiste.
Treći raj je umetnički izum maestra i podrazumeva novo, srećnije društvo, sastavljeno od različitosti, čemu šlagvort daje aktuelni trenutak, pun socijalnih i ekonomskih nejednakosti, netrpeljivosti, nasilja, otuđenosti…
Dospevši u zonu opredmećene te afirmativne „propagande“, posetilac prvo naleće na legendarnu Veneru od krpa. U ovoj kultnoj instalaciji, rimska boginja lepote (od neka četiri metra visine), licem i prednjom stranom nagog tela zaronjena je u hrpu korišćene odeće, tako gradeći amblem pokreta artepovera, što je u svoje vreme prkosio komercijalizaciji umetnosti i njenom pretvaranju u robu. Termin „siromašno“ (povera) ne treba doslovno shvatiti, kako naglašava autor i jedan od tvoraca ovog pravca koji je nikao u Italiji 60-ih prošlog veka, da bi docnije zarazio i umetnike iz drugih sredina, poput Jozefa Bojsa ili Eve Hese.
Jer, poenta tog pokreta bila je približavanje umetnosti svakodnevnom životu, što se potenciralo izborom materijala za produkciju mahom prostornih instalacija. Umetnici su se stoga oslanjali na značenjski kapacitet zemlje, drveta, stakla, kamenja, novina, pa i đubreta, kao u ovom slučaju, dosežući tako ono esencijalno i u artu, i u životu.
„Koja je ovo Venera po redu“, pitaće se upućeniji, znajući da je jedna od njih izgorela na trgu Pjaca Municipio u Napulju pre par godina, i da ju je Pistoleto lane nadomestio. Novac za rekonstrukciju sakupljen je od građana, što je trebalo da obezbedi dugovečnost novog rada, bez novih napada. Mediji su prenosili i da je Pistoleto bio „ogorčen i povređen“ zbog vandalskog čina publike, ali i pripravan za novi početak, koji nužno proističe iz sudara suprotnosti, kako je tada govorio, a sad ponavlja, sve sigurniji u takvu mogućnost.
„Beograd je pravo mesto da se pokrene razgovor o kreiranju novih vrednosti, budući da je odavde krenuo Pokret nesvrstanih, i to u momentu kada se globalna politička scena drastično polarizovala“, kako je objasnio. Ali, s obzirom na to da je svojim stvaralaštvom oduvek vezan za podsticaj društvenog napretka, on pronalazi poveznice i u drugim situacijama, te je još 1968. povukao svoj rad sa Bijenala u Veneciji, u znak podrške široko rasprostranjenim studentskim protestima. S druge strane, italijansko predsedavanje Savetu EU, Pistoleto je iskoristio da simbol Trećeg raja postavi 2014. u sali sedišta tog zakonodavnog tela u Briselu.
Ovaj simbol je nastao od matematičkog znaka za beskonačno još jednim uvrtanjem krivulje. Tako prvi skup označava vreme i prostor, treći – masu i energiju, dok se središnjim potencira univerzum, tj. energija stvaranja. Isti motiv se ponavlja i iscrtan na zidu MSUB, i zakačen o plafon a napravljen od krpa, i na transparentima protagonista Slika ogledala (koje ćemo nešto kasnije elaborirati), i kao fotošopirana tetovaža na foto-autoportretu umetnika.., jer je ovom vizionaru on ideja vodilja.
Inače, Venere poput pomenute, smeštene su u raznim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta. Prva je nastala još 1967, dok su njen kontekst činile krpe kojim je Pistoleto prethodno glačao površinu svojih takođe revolucionarnih Slika ogledala. I njih ima pregršt, ne samo u MSUB, već širom sveta, i sve problematizuju postojanje kao takvo.
Za Pistoleta, promena paradigme ljudske egzistencije počela je još dok je čovek živeo u pećini, a čim je ostavio otisak dlana na zidu staništa. Ovo je stvari podelilo na realno i zamišljeno, dok je AI vrhunac plodonosne „shizofrenije“
„U vreme kada sam još tragao za svojim identitetom, težeći da sebe pretvorim u znak, stao sam pred ogledalo i shvatio – da, ja postojim. Ali, u tom odrazu bili su i drugi ljudi, što odrednicu ’ja’ preinačuje u ’mi’, a to je i jedini uslov za promene“, rastumačio je veliki umetnik. Ako se u toj refleksiji pronašao, zašto je onda u svojim performansima razbijao ogledala, htela je da sazna novinarka Radara. „Zato što se u tim fragmentima ogleda celo čovečanstvo, koje bi se možda izgubilo u savršenosti nedodirljivog, kao što je ’nulta’ površina uglačane ploče“, on je odgovorio, opet filozofski.
Praktično to izgleda ovako: oko izloženih Slika ogledala, a zapravo do perfekcije ispoliranih ploha od nerđajućeg čelika, mota se gomila posetilaca (zarad „selfija“), svojim odrazom praveći društvo foto-portretima ovde predstavljenih pobornika Trećeg raja. Tako sve skupa liči na virtuelne demonstracije. A virtuelno je još jedan pojam kojim se cenjeni gost srpske prestonice poigrava, fokusirajući se i na artificijelnu inteligenciju.
Za Pistoleta, promena paradigme ljudske egzistencije počela je još dok je čovek živeo u pećini, a čim je ostavio otisak dlana ili trag ugarka na zidu svog staništa. Ovo je već status stvari podelilo na realno i zamišljeno, dok je AI vrhunac te plodonosne „shizofrenije“. Upravo od AI Pistoleto očekuje da bude (neutralni) tvorac opšte ljubavi i međusobnog razumevanja, kad već čoveku ovo nije uspelo.
Trenutne domete AI umetnik prikazuje nizom naslikanih QR kodova, koji se mogu posmatrati kao apstraktna likovna ostvarenja, ali i izvor informacija, uz odgovarajuću aplikaciju na mobilnom telefonu. Tako posmatrač saznaje kako AI „doživljava“ Pistoletove koncepte, obrađujući uskladištene podatke, i prenoseći ih bez zanosa svojstvenog ljudima.
I sama ta strast može biti dvojaka, animalna, predatorska, i stvaralačka, kako umetnik naglašava, ističući i našu dužnost da putem racija i spiritualnosti dosegnemo obećano rajsko mesto. Njega nema, da podvučemo, bez međudejstva različitih sila, pa u jednoj od prostorija on o tome govori još direktnije.
Naime, na dva zida Muzeja aplicirane su neonske „reklame“ koje preporučuju Voleti razlike, na 21 jeziku, pa i srpskom i hrvatskom. Posetiocu sa ovih prostora dođe da se zapita koliku težinu nosi jedno „j“ u razlici između dva potonja iskaza geografskih suseda, blisko postavljena i u ovoj instalaciji.
Deo iste priče su i astali (od polirang nerđajućeg čelika) što tvore obrise Mediteranskog basena, kao područja koje odražava probleme globalnog društva. Za ovu priliku, pridodat je i poprečni presek Crnog mora, gde rat akutno divlja. Stolovi su okruženi stolicama sa etno-motivima, pa sve skupa pravi priču o različitostima koje stvaraju nevolje, a koje velike sile nastoje da poprave, vukući ih na stranu svojih veličina. U tom kontekstu, politika stvarnog pomirenja deluje još izraženije utopistička, ali je, materijalizovana u Pistoletovom delu, estetski neodoljiva. Za tu svoju fantaziju, Pistoleto je nagrađen Zlatnim lavom za životno delo na Venecijanskom bijenalu 2003.
Oko još jednog rada pravi se gužva, a to je ogromna lopta oblepljena novinama, kako umetnik problematizuje pojam komunikacije. Loptom se evocira period kada je maestro pravio Minus objekte (1965-1966), želeći da sam sebe negira u korist jednostavnih oblika koje prosto podrazumevamo. Način pređašnje upotrebe lopte prezentovan je u video-radu, gde se nasumično izabrani učesnici kolektivnih performansa kotrljaju ulicama, dajući tom klupku informacija sopstveni pečat.
Loptu u svakom slučaju treba da shvatimo dvojako, Pistoleto poručuje, pa čak i na fudbalskom terenu. Ona je izvor radosti kad je u pitanju prijateljska utakmica, dok kada se radi o kakvom derbiju, lopta podstiče rivalitet i borbu do istrebljenja protivnika.
Koristeći pretežno iste materijale, i produbljujući istu filozofiju, i u MSUB, i uopšteno, slavni umetnik se dotakao i četiri monoteističke religije, i demokratije, i autoritarne moći.., uvek izvodeći isti zaključak. A to je da je nužno da preuzimamo odgovornost za svet u kakvom živimo, a mogao bi biti sasvim drugačiji ako se potrudimo.