Mlada Beograđanka Marija Đikić (26) već pet godina radi u Londonu kao producent. Talenat i svestranost pokazala je producirajući brojne reklame ali i kratkometražno ostvarenje Marion koje je bilo nominovano za nagradu Britanske akademije za film i televiziju – Bafta, čija je dodela održana minule nedelje u prestonici Engleske. Premijerno, film je prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu a potom ga je videla i publika na Toronto internacionalnom filmskom festivalu. Kuriozitet je da su ovu neobičnu priču o modernoj matadorki, između ostalih, podržale svetske glumačke zvezde Kejt Blančet i Sijena Miler, kao izvršne producentkinje.
Radnja filma, čiji su reditelji Džo Vejland i Fin Konstantin, prati Marion, jedinu ženu u Francuskoj koja se bavi neobičnim sportom – akrobacijama s bikovima. U 13 minuta su spakovana njena osećanja i razmišljanja pre prvog nastupa, dok se trudi da uskladi majčinstvo i profesionalnu strast, a istovremeno prikazana je borba protiv predrasuda i mizoginije u potpuno muškom svetu u kojem se našla.
„Karolin Nuges-Larber igrala je samu sebe u filmu, što je retkost u ovakvim ostvarenjima jer daje dokumentarnost. A opet, dodali smo i fikciju, uveli smo lik ćerke iako ona nema decu“, priča za Radar Marija Đikić, koja već skoro deceniju živi u Londonu gde je završila osnovne studije istorije drame na Kings koledžu, a master na Kembridž univerzitetu.
Kako je došlo do ovakvog izazova?
To je bila ideja reditelja sa kojima se poznajem s posla. Sve je počelo kada su videli Karolin u nekom serijalu o ekstremnim poslovima, a privukla ih je njena rečenica koju je rekla malo u šali a malo u zbilji, kako se više plaši muškaraca kojima je okružena nego bikova. To im je bilo fascinantno i poželeli su da snime film o njoj. Ispričali su mi i dopalo mi se. Tri meseca su je tražili, jer do nje je bilo teško doći pošto živi u zabačenom selu u Francuskoj. Upoznavanje je bilo potpuno ludo, jer Karolin ne govori engleski, a ni mi francuski. Preveli smo prvu ruku scenarija i objasnili joj da će glumiti sebe, da neće u potpunosti biti njena životna priča, jer ćemo deo filma izmaštati. Pristala je, a film smo zbog nje snimili na francuskom jeziku.
Film kratak, a produkcija impresivna. Šta je privuklo tako brojan tim da vam se priključi?
Ni mi to nismo očekivali. Naime, dobili smo finansijsku podršku za prvi deo snimanja i dogovor je bio da na leto snimimo onaj stvarni, istinit deo priče koji nije glumljen. A to je onaj deo u areni s bikovima i u zavisnosti od toga šta se desi pri njenoj akrobaciji, zadatak je bio da obradimo prvi deo scenarija. Tako smo se nas petnaestak sa šest kamera uputili da snimamo njene akrobacije. Svi su bili u čudu što snimamo pravim filmskim kamerama, ali stvarno smo želeli da to bude umetnički urađeno, svaki detalj smo do srži promislili. Onda se dogodilo da ju je tokom akrobacija udario bik. To je bila neverovatna scena, uplašili smo se, bilo je strašno za gledanje. Srećom, sve se dobro završilo, ustala je, obrisala se kao da je pala s bicikla. Kada smo pogledali šta smo snimili, ostali smo bez daha. Znali smo odmah da će to biti efektan kraj filma, a to je ostavilo najdublji utisak na publiku koja je kasnije gledala film na festivalima. Onda samo razvili scenario po toj sceni. Kada su ljudi videli taj početni materijal koji smo uradili, posle je sve bilo lakše i vremenom nas je bilo oko dvesta u timu. Priključili su nam se i francuski producenti.
Ja sam u školi glume Mike Aleksića bila od sedme do 18. godine, i tamo sam upoznala prijatelje za ceo život, a onda mi se srušio svet kad smo saznali šta taj čovek radi
Kako je došlo do podrške Sijene Miler i Kejt Blančet, to baš nije uobičajeno? Da li ste imali prilike da ih upoznate?
Sijena je prijateljica jednog od reditelja i s nama je bila od početka kao investitorka, ali i kreativna saradnica jer je pratila naš rad sve vreme, bukvalno ceo proces. A Kejt se priključila na kraju, videla je film preko zajedničke poznanice, svideo joj se jer je snažna ženska priča. Štaviše, rekla je da je odlepila kada je pogledala film. Obe su se poistovetile s našom Marion. Sijena iz ugla majke i deteta, pa je prokomentarisala da je ljudi uvek pitaju kako uspeva da radi pored roditeljstva i dodala da nijednog njenog kolegu to nikada ne pitaju. Tada sam i ja počela da razmišljam da li ću prestati da radim ako budem imala decu i obećala sam sebi – taman posla da mi se to dogodi. A Kejt je stala iza filma jer joj se svidela poruka a to je, kako je objasnila, raditi i stvarati kao žena u muškom svetu, koji je još uvek takav, i gde nema jednakosti. Sijena je divna, videla sam je i pričala s njom nekoliko puta. A s Kejt sam imala samo jedan susret i jedino što mogu da vam kažem jeste da je uživo još moćnija nego na filmskom platnu.
Nominacija za Bafta nagradu veliko je priznanje. U kom raspoloženju ste dočekali ovu vest i šta mislite da je presudilo da se ovaj film nađe među pet najboljih ostvarenja?
Svi smo bili iznenađeni i, naravno, presrećni. Očekivala sam da postoji šansa, ali dok se ne desi, ne veruješ, stvarno je veliki uspeh. Najveći kvalitet filma je kako smo ga napravili, pristup koji smo postavili reditelji i ja. I, naravno, priča koja je na neki način i tužna i dosta se žena poistovećuje s njom. A to je sve ono kroz šta prolazi vođena željom da nešto stvori kao jedina žena u tom biznisu, jer to je stvarno muški sport. A ona je najbolja, glavna je, vodi tu koridu.
Kakva je bila reakcija na uspeh filma reagovala glavna protagonistkinja Karolin Nuges-Larber?
To je posebna priča. Nema pojma šta ju je snašlo, a i ne zanima je. Na Festival u Veneciju nije htela ni da dođe, imala je neke probleme sa svojim kravama na farmi. Sada smo je ubedili da dođe u London, prvi put je izvadila pasoš kako bi bila na dodelu Bafte, birali smo joj šta će da obuče za ceremoniju. Jednostavno, iako je prvi put snimala i film joj se dopao, sve drugo što ide uz to nije deo njenog interesovanja. Korida je njen život i njena strast.
A vi sa strašću pričate o snazi svoje junakinje i čini se da time odajete počast hrabrim ženama koje su se našle u kovitlacu muškog sveta. Da li to ima veze i sa vašim drugaricama koje su se osmelile da vlasnika škole glume Miroslava Aleksića optuže za silovanje i seksualno zlostavljanje?
To je mnogo teška tema. Milena, Iva i druge devojke koje su ostale anonimne u tom procesu neke su od najjačih žene koje poznajem. Ja sam u toj školi glume bila od sedme do osamnaeste godine, i to vreme mi je bilo prelepo. A bilo mi je divno jer sam tamo stekla prijatelje za ceo život i danas smo bliske. Iz te grupe je drugarica koja me je krstila, druga će mi biti kuma na venčanju. Ta škola nije bila posebna po onima koji su je vodili, nego zbog nas koji smo se mnogo tamo družili i tokom tog vremena postajali bliski, jer smo mnogo vremena provodili zajedno. A onda mi se srušio svet kada smo saznali šta taj čovek radi. Strašno, užasno. Jer, to je osoba koja je u nekom trenutku bila svima nama najbliža pored roditelja i veruješ joj najviše. Vežeš se za njega i njegovu suprugu, koja nas je isto na neki način odgajila, sve nas dobro poznaje. Deo si te porodice.
Studenti su i moje srce osvojili, svaka im čast, divim im se koliko su izdržljivi, srčani, duhoviti, njima nije stalo do Nobelove nagrade, nego hoće svoju pravdu
Svedočili ste na sudu krajem prošle godine, nakon čega je Aleksiću pozlilo.
Pozvana sam jer sam dala iskaz u tužilaštvu u svojstvu svedoka, u kojem sam ispričala svoje loše iskustvo s njim. Najvažnije je da se ovo suđenje završi, traje već četiri godine. To je strašno poražavajuće za devojke i sve nas. Duboko sam razočarana u naš sistem.
Uspevate li da ispratite aktuelne događaje kod nas?
Naravno, studenti su i moje srce osvojili, svaka im čast. Divim im se. Fascinirana sam koliko su izdržljivi, srčani, duhoviti… Njima nije stalo ni do Nobelove nagrade, nego hoće svoju pravdu, što je suština života jedne mlade osobe. Kako mi tu pravdu ne dobijamo u slučaju Mike Aleksića, jer institucije ne rade svoj posao i zakon je takav kakav je, mogu samo da zamislim kako je u ostalim sektorima i slučajevima koji nisu vidljivi u medijima. Žao mi je i želim da se to promeni što pre. Idem na svaki protest u Londonu, a ovde sam bila na Gazeli čim sam stigla u Beograd na samo nekoliko dana. Želim studentima da osvoje Nobelovu nagradu za mir, zaslužili su je.
Da li ste zainteresovani da posle uspeha svog prvog kratkog filma, producirate i dugometražni?
Sve mi se spontano dešava u životu, a to mi je omogućio ovaj posao kojim se bavim – reklame. Nisam planirala ni ovaj film, jer stvarno mnogo radim. A kada je to tako, onda napreduješ, stvaraš i nude se novi izazovi. Generalno, najviše volim da gledam dokumentarce, to mi je omiljeni žanr. Zanimaju me ljudske priče, kao i one o pravdi, to me najviše dotakne. Drugim rečima, zanima me istina. Zato sam prihvatila da radim Marion jer mi je bila intrigantna ta fina granica između dokumentarca i fikcije. Volela bih da radim, naravno, i neki dugometražni film, ali videćemo, polako. Reklame su mi sada u fokusu.
Zašto? Šta je toliko privlačno u tom poslu?
Volim taj biznis deo, a i zato što za kratko vreme vidim rezultat rada, dok rad na filmu traje dugo, dugo. Preko reklama sam putovala u mnoge zemlje, evo sada idem u Litvaniju, gde snimam novu reklamu. Možda najvažniji razlog jeste taj što mnogo volim Srbiju i sve više reklama koje su tamo producirane donosim ovde da servisiramo, odnosno snimamo. Sada smo to uradili za Netflix Squid Game. Želja mi je da to tržište još više razradim. To mi je prilika da vidim roditelje, koji su mnogo ulagali u brata i mene. Prioritet im je uvek bilo naše obrazovanje, kao i da nas upute u razne sfere umetnosti. I, iako nisam očekivala Bafta nagradu, konkurencija je bila odlična, žao mi je što je nismo osvojili samo zato što sam poželela da se roditeljima javno zahvalim na svemu.
