Dramaturškinja, dramska spisateljica, rediteljka, scenaristkinja i aktivistkinja Maja Pelević, jedinstvena je figura na našoj kulturnoj sceni. Dok svojim predstavama pomera granice, sve što priča u javnom diskursu dosledno potvrđuje ličnim primerom.
Bila je deo mnogih građanskih akcija, a i sama je sprovodila neke, među kojima je poznata ona kada je noću auto-lakom žvrljala grafite Ratka Mladića koji su nicali na Dorćolu. Govorila je da će uvek ići na proteste, makar na kraju ne budu imali nikakvog smisla, jer s optimizmom ulazi u tu vrstu političkog romantizma. Kako je rekla, tako je i sada uradila. Danas je aktivna na protestima koji su zadesili Srbiju, angažovana je pri neformalnoj inicijativi Kultura u blokadi, učesnica je zborova pri opštini Stari grad… Zbog video-priloga koje je svakodnevno snimala u Ćacilendu, napadnuta je u Pionirskom parku.
Maja Pelević rođena je 1981. u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, a doktorirala na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Spada u red naših najinovativnijih savremenih dramaturškinja, čija su dela prevedena na mnoge svetske jezike i igrana u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je brojnih nagrada – „Slobodan Selenić“ za najbolju diplomsku dramu, „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo, „Božidar Valtrović” za umetnički domet u razvoju pozorišta za decu i mlade… Dvostruka je laureatkinja Sterijine, kao i nagrade publike Bitef festivala. Članica je projekta „Nova drama“ i Izvršnog odbora Udruženja scenarista Srbije. Pokrenula je Filozofski teatar sa Srećkom Horvatom.
Već godinama predočavate da nam je potrebna revolucija. Govorili ste da „moramo da se dignemo i da shvatimo koje su naše građanske moći i prava“. Da li u ovim protestima koje su pokrenuli studenti prepoznajete taj trenutak? Šta je ono najznačajnije što su probudili u narodu?
Mislim da su mnogi od nas, kad su blokade počele, očekivali, u nekim momentima, da ne kažem priželjkivali taj „veliki revolucionarni dan“ kad će se sve rešiti, kad će vlast preko noći pasti i kad ćemo svi zajedno doživeti taj katarzični momenat svetla na kraju tunela. Paradoksalno, mi smo zapravo već doživeli taj dan posle 5. oktobra 2000. koji evo traje već 25 godina i trebalo bi da iz sopstvenog iskustva znamo da se sistem ne menja tako i da se svakako ne menja preko noći. To je prva i možda najbitnija stvar koju su nam studenti pokazali svojim višemesečnim delovanjem i što ih je dovelo do toga da postanu najbitnija politička snaga u Srbiji. Zanimljivo je to da su njihovu hrabru političnost često brkali s apolitičnošću, jer su se od početka ograđivali od postojećih političkih partija, kao da je jedina politika koja postoji ona u parlamentu. I koji je bio njihov odgovor na to? Umesto studentskog parlamenta napravili su plenume i odlučili da grade svoje horizontalno društveno delovanje, građansku (ne)poslušnost kroz samoorganizovanje, strpljivi nenasilni pritisak na institucije i jasne, kreativne i fokusirane akcije koje nemaju za cilj samo promenu vlasti ili političkog sistema, već i promenu društva i društvene svesti. Oni su uspeli da nas sve kolektivno, a vrlo suptilno i bez ikakvih „velikih političkih poruka“ koje nam već dugo zvuče kao floskule, izvedu iz prostora višedecenijske apatije u prostor promišljanja jednog suštinski drugačijeg društva koje nam je do juče delovalo ne samo nedostižno, već i nemoguće.
Više ne smemo da stojimo sa strane i mirno posmatramo kako nam se uništavaju institucije, da nam se rasprodaju resursi, ruše mostovi i spomenici kulture, da nam se država pretvara u đubrište kapitalizma na periferiji i moramo da preuzmemo odgovornost
Pre 13 godina ste sa Milanom Markovićem uradili eksperiment kada ste se u istom danu učlanili u sedam partija, nakon čega ste od svih dobili ponudu da uđete u Savet za kulturu, kada ste kao platformu ponudili delove iz teksta Jozefa Gebelsa Znanje i propaganda iz 1928. godine. Tako je nastao komad Oni žive koji ste izvodili, a odgovarao je, između ostalog, na pitanje šta znači biti umetnik kada je kultura deplasirana, o ideološkoj konfuziji koja vlada kod nas, o društvenoj ulozi intelektualca… Koliko je ovaj projekat danas aktuelan?
Milan i ja smo te davne 2012, ne znajući da će tad naprednjaci doći na vlast, tri meseca pre izbora, pre svega zbog nezadovoljstva evidentnom partokratijom i korupcijom koja je vladala svuda, pa i u sektoru kulture, odlučili da napravimo ovaj projekat. Tokom tri meseca sastanaka po odborima i savetima za kulturu u svih sedam partija bili smo svedoci ogromne krize parlamentarne demokratije, koja je već tada bila više nego evidentna. Činjenica da su sve naše partijske kolege od Srpske napredne stranke, preko Demokratske stranke pa do Socijalističke partije Srbije oberučke prihvatili „naš“, odnosno Gebelsov tekst, govori najbolje o tome. Liberalno-demokratska partija je otišla toliko daleko da je tekst držala više od nedelju dana na svom zvaničnom veb-sajtu, promovišući Gebelsove ideje o propagandi, današnjem političkom marketingu. Što zapravo nije uopšte čudno jer u predstavničkoj demokratiji je najbitnije kako ćeš da se predstaviš narodu u tih mesec dana predizborne kampanje, da mu zamažeš oči, da ga ubediš u svoje „dobre“ namere i kad narod u to poveruje, zaokruži taj famozni broj na glasačkom listiću, u naredne četiri godine prepušta tim ljudima vođenje svih bitnih aspekata njegovog života. A ako u međuvremenu ta vlast postane autokratska, počne besramno da krade i to malo izbora, gubi se i samo pravo odlučivanja, koje je već u startu prilično obesmišljeno. U međuvremenu u tom partokratskom paklu, institucije se polako uzurpiraju i urušavaju i postaju mesto za partijska potkusurivanja što dovodi u pitanje samo funkcionisanje jedne zapravo otete države.
Studenti su tokom višemesečnih protesta duboko prodrmali vlast, a svojom istrajnošću i zbunili i oduševili građane. U čemu je kvalitetni pomak u njihovoj pobuni?
Oni ne pozivaju isključivo na smenu vlasti, jer dobro znaju da se s tim neće ništa suštinski promeniti, već na to da institucije rade svoj posao i da se sistem menja u potpunosti. I da pojedinci u tim institucijama preuzmu odgovornost i pošteno rade za narod, a ne za korumpirane pojedince. Nije ni čudo da ih u režimskim medijima nazivaju anarhistima, u čemu ja ne vidim ništa loše, jer se upravo anarhizam – od grčke reči anarkhos „bez vladara“ – zalaže za društvo zasnovano na slobodi koju ne ograničava vlast, za slobodu pojedinca i za slobodu samoorganizovanja. Ja mislim da su se ti mladi ljudi različitih pogleda na svet pametno oslobodili raznih predznaka i predrasuda i preuzeli one dobre ideje iz prošlosti bez potrebe da ih etiketiraju i ubacuju u određene (ideološke) fioke. I njih nije, kao neke koalicije iz prošlosti, ujedinila želja za rušenjem određene političke figure, već jedna dublja i ozbiljnija potreba da se menjaju sam politički sistem i društvo. Zbog toga su od početka bili svesni da to neće biti trka na sto metara, već maraton.
Doživeli ste neprijatnost u Ćacilendu. Zašto vam je taj prostor bio toliko intrigantan?
Ćacilend je paralelna realnost i savršena metafora za sve ono što živimo poslednjih 13 godina. Nešto između deponije i vojnog kampa, ilegalno uzurpirani javni prostor, jedan lažni svet sa lažnim studentima, lažnim bakama koje donose hranu i sa lažnim predsednikom koji u majici „I ja sam ćaci“ tu laž posmatra sa terase i u nju uporno (ne) veruje. Taj Trumanov šou pun statista, nasilnika, jedinica za specijalne operacije i batinaša je njemu trenutno jedini štit od onoga što se stvarno dešava u državi i ako bi taj „babl“ pukao, nestao kao mehur od sapunice, svi bi shvatili da je car već uveliko go. Tako da ta iluzija mora uporno da se održava do krajnjih granica, kroz režimske medije čiji izveštaji počinju sve više da liče na časopis Treće oko, preko ekstremnog terora nad građanima – od lažnih vesti, pretnji, neisplaćivanja plata profesorima, otkaza, gaženja po ulicama, pa do zvučnog topa. I svi mi koji trenutno mislimo da živimo u nekoj drugoj realnosti, van Ćacilenda, moramo da prihvatimo činjenicu da već previše dugo statiramo u sopstvenoj državi i da je vreme da udruženim snagama vidimo kraj ovog horor filma B produkcije i proslavimo zadnju klapu.
Život u neoliberalnom kapitalizmu doveo je do toga da se svi osećaju prazno, apatično i otuđeno i ova vrsta neposrednog direktnog udruživanja nam je svima dala neki novi smisao
Koliko je digitalna tehnologija postala odbrambeno oružje svih onih koji se bore za promene? Da li išta može da izmakne oku kamere?
Nakon Asanža i Snoudena, dugo se govorilo o negativnim aspektima digitalne tehnologije, o globalnom nadzoru, otuđenju, deci koja sve više vremena provode na mobilnim telefonima, a sad se čini da se sa ovom novom generacijom Z to transformisalo u jednom pozitivnom pravcu. Svesni svih opasnosti koje to nosi, oni odlučuju da koriste tehnologije u svrhu umrežavanja, transparentnosti i kontranadzora pod parolom „ne možete vi nas da nadgledate, koliko mi možemo vas“. U takvom svetu u kom teško bilo šta može da izmakne oku kamere, u kome se informacije šire kao lavina, čak i režimski mediji dobijaju svog najvećeg neprijatelja – mlade koji znaju da koriste društvene mreže. I to ne za samopromociju i kačenja selfija i srećnih slika sa plaže, što su radili milenijalci, već za širenje društvene svesti i za političku promenu.
Zagovornik ste direktne demokratije. Sada se ljudi okupljaju u zborove. Kako to izgleda direktno na terenu?
Nakon što su studenti prepešačili celu Srbiju, nakon ogromnih protesta u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i najvećeg protesta u našoj istoriji u Beogradu, svi smo se pitali šta dalje. Paralelno s tim su se sve vreme dešavale mnoge akcije i blokade u manjim mestima i gradovima, imali smo poziv na generalni štrajk kome su se mnogi odazvali i imali smo i imamo i dalje štrajk prosvetnih radnika koji su, pored studenata, najveći borci i heroji u ovoj krizi. Decentralizovana borba se pokazala kao najmoćniji način da se konstantno vrši pritisak na državu, institucije i vlast, pa je poziv na udruživanje u zborove bio logičan korak dalje. Studenti su svesno, znajući da ovo nije samo njihova borba, već borba celog naroda, pozvali građane da se na svojim opštinama i mesnim zajednicama organizuju u zborove, pandan plenumima, što im je Ustavom i zakonom o lokalnoj samoupravi dozvoljeno i što bi proširilo polje delovanja sa univerziteta i na druge društvene sfere. Moram priznati da sam, iako sam imala iskustva plenuma u Kulturi u blokadi, u početku bila prilično skeptična. I verovatno da se to desilo pre tri meseca, čisto sumnjam da bi išta od toga uspelo. Ali mi se čini da se nisu samo studenti učili solidarnosti, strpljenju i društvenom (samo)organizovanju u ovih par meseci, već i mi zajedno sa njima i da se za ovo kratko vreme promenila svest kod ljudi više nego godinama, da ne kažem decenijama unazad. Takođe, mislim da je život u neoliberalnom kapitalizmu doveo do toga da se svi osećaju prazno, apatično i otuđeno i ova vrsta neposrednog direktnog udruživanja nam je svima dala neki novi smisao. Zborovi (možda) neće zameniti parlamentarnu demokratiju, ali mogu biti korektivni faktor ovoj i svakoj drugoj budućoj vlasti. Ja učestvujem u Zboru Stari grad koji ima svoje sastanke svake nedelje u oslobođenoj Dvorani kulturnog centra Beograda i do sada smo imali nekoliko akcija među kojima je i Marš Starog grada na „Dezinformer“ kada smo blokirali ulicu i išli peške do Informera. Naš zbor ima razne radne grupe među kojima je i grupa za saradnju sa drugim zborovima, tako da u budućnosti planiramo i udružene akcije. Ideja zborova je da oni, kao i plenumi, nastave da postoje i deluju u korist zajednice i nakon blokada, tako da to smatram jednim dugoročnim projektom vraćanja prave moći odlučivanja građana.
U čemu vidite tu moć?
Pomislite samo koliko je besmisleno da se nekim bitnijim lokalnim pitanjima bave ljudi koji možda nikada nisu ni bili na mestu o kom se pitaju. A to je sve počelo uništavanjem lokalnih samouprava, mesnih zajednica, uvođenjem tzv. profesionalnih upravnika zgrada, a sve to u cilju centralizacije moći koja kad je u rukama kriminalaca, zločinaca i lopova čini tu moć još strašnijom. I dovodi do toga da isključivo zbog korupcije pogine 16 nevinih ljudi. I zato sad stvarno više ne smemo da dozvolimo sebi da stojimo sa strane i mirno posmatramo kako nam se uništavaju institucije, infrastruktura, priroda, da nam se rasprodaju resursi, ruše mostovi i spomenici kulture, da nam se država pretvara u đubrište kapitalizma na periferiji i moramo da preuzmemo odgovornost. Zborovi trenutno možda zvuče previše utopijski i možda deluje kao da će se ljudi brzo umoriti i odustati od toga, ali koliko puta su studenti mogli da se umore i odustanu, pa nisu. Isto tako verujem da pre četiri meseca nismo mogli ni da sanjamo da ćemo kao društvo dovde doći na ovaj način, pa jesmo. Moramo da imamo malo više poverenja jedni u druge, ali i sami u sebe, čak i u situaciji kada deluje da nam je sve oduzeto.
Kada biste pisali komad o trenutnom stanju u našoj zemlji, kakav radni naslov biste dali?
Kao mala obožavala sam da čitam Maja slikovnice i kad me je Ana Miljanić, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju zvala i pitala da li bih nekada u budućnosti, kad se sve ovo slegne, nadamo se u najpozitivnijem pravcu, radila neki projekat o svemu što nam se dešavalo u poslednjih nekoliko meseci, rekla sam joj da bi se on zvao Ma(ja) u Pionirskom parku.
