Odlazak Ljubomira Simovića, jednog od najvećih modernih srpskih pesnika, esejista i dramskih pisaca, ali i najdoslednijeg borca za pravedno i humano društvo, potresla je sve one kojima su njegove napisane i izgovorene reči bile svojevrsni okular naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
O tome svedoče i reakcije koje su usledile nakon vesti o njegovoj smrti: „Bio je književnik, čuvar našeg jezika i našeg obraza u životu“ (Vida Ognjenović), „Odgovorni građanin i kritički intelektualac koji je govorio u pravom trenutku i predstavljao svaku vlast u svetlu koje je zaslužila“ (Gojko Božović), „Zadužio nas je svojim mudrostima u čuvanju zdravog razuma“ (Vladislava Gordić Petković), „Jedinac u srpskoj kulturi“ (Miro Vuksanović)…
Rođen je 2. decembra 1935. u Užicu, od oca Dragiše, obućara, i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. U rodnom gradu završio je osnovnu, niže razrede gimnazije i srednju učiteljsku školu, gde su ga, kako nam svedoče stariji Užičani, poštovali i đaci i profesori. I danas se prepričava kako bi svi učenici bežali sa petog časa kada se pročuje da Ljuba čita pesme u Sokolani. Otisnuo se u Beograd gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda. Od 1994. bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike i dobitnik je najznačajnijih književnih nagrada za poeziju, dramu i esejistiku. Napisao je četiri dramska teksta, Hasanaginicu, Boj na Kosovu, kao kultne komade Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović koje je osvojilo scene širom sveta – od Francuske, Rusije, Maroka do Kanade, Kolumbije, Japana i Južne Koreje.
Priređeni skandali
Simović je u svojoj poeziji na stvaralački način spajao moderna osećanja sveta i njegovih simbola s tradicionalnim sadržajima nacionalne kulture. Pisao je o svakodnevici, o malom, običnom čoveku, o nemoći pojedinca, o položaju žena u patrijarhalnom svetu… O svom Užicu, kao i o Beogradu, Dunavu… O čemu god da je pisao, mudro i kritički je opominjao.
Čini se ipak da je njegov najveći uspeh to što je bio i ostao svoj i onda kada je bio u nemilosti. Posebno onda kada su mu priređena dva politička skandala zbog onog što je pisao i govorio.
I danas se u Užicu prepričava kako bi svi učenici bežali sa petog časa kada se pročuje da Ljuba čita pesme u Sokolani
Prvi se dogodio tri godine nakon Titove smrti, u martu 1983. sa zbirkom Istočnice i druge pesme u kojoj je bilo i šesnaest crteža Marija Maskarelija, koju je trebalo da objavi niška Gradina. Pre štampanja mu je sugerisano da ukloni dve pesme. Jedna je bila Pesma o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina Zapadne Srbije i druga Na tridesetosmogodišnjicu bitke između partizana i četnika na Jelovoj gori meseca septembra godine 1944. Kako na to nije pristao obavešten je, nakon nekoliko dana, da su „grafički radnici rasturili slog i odbili da mu štampaju knjigu“. Vest se brzo pronela čaršijom, a Simoviću je u susret izašao kolega Milutin Petrović, tadašnji glavni i odgovorni urednik Književnih novina. Predložio mu je da pesme iz zbirke štampa kao podlistak u narednom broju lista. Tako je i bilo, a ostalo je zabeleženo da je ceo tiraž tog broja Književnih novina bukvalno razgrabljen sa kioska.
Iako je ovo bila zbirka pesama koja je lirski artikulisana epskom tematikom biblijskog i mitološkog nasleđa, njen autor je osumnjičen za antikomunističko delovanje, jer je „relativizovao tekovine Narodnooslobodilačke borbe i kroz svoje pesme ispoljio nacionalizam“.
Dežurnim dušebrižnicima su verovatno, pored ostalog, najviše zasmetali stihovi:
Dušan Radović Kondor je zaklan jer je klao.
Na pragu komande, na pragu samog pakla
brat ga zaklane žrtve nožem zakla…
A odsečena je glava, kose plave
više od žive govorila glave:
da se nismo odmakli od pakla
ako je strelac streljan, ako je koljač zaklan.
*Pesma o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina zapadne Srbije
Širom ovih šuma i livada,
po jarugama i po jendecima,
Niko ne zna koliko hiljada
i hiljada poginulih ima.
Al zna se da nema
Ni jednog od ovih koje trava krije
ko od ruke kuma, oca, sina,
ili brata, poginuo nije.
*Na tridesetosmogodišnjicu bitke između partizana i četnika na Jelovoj gori meseca septembra godine 1944.
Ova niška „samosvest grafičkih radnika“ imala je veliki odjek u javnosti, a pošto Simović nije odustao od onog što je napisao, osokoljeni kritičari su bili nemilosrdni pa su išli dotle da su za njegove pesme rekli da nemaju nikakvu umetničku vrednost. Izdavački savet Književnih novina je izdao zvanično saopštenje da je objavljivanje Simovićevih Istočnica najozbiljniji promašaj ovog lista.
Posle orkestrirane i ostrašćene političke hajke, očekivalo se da će ovaj slučaj imati sudski proces čiji će epilog biti zatvorska kazna za Simovića. To se ipak nije dogodilo, jer se probudila svest kod onih koji su branili pesničku slobodu izražavanja od površnog tumačenja obojenog ideološkim motivima. Deblji kraj su izvukle Književne novine koje su privremeno ugašene sve do 1. oktobra 1984. godine. Istočnice i druge pesme našle su se između dve korice tek 1994. u izdanju BIGZ-a.
Drugi skandal se dogodio u vreme vladavine Slobodana Miloševića 1996. godine na 31. Mokranjčevim danima u Negotinu, kada je tada već akademik, Ljubomir Simović svojom besedom otvorio ovu manifestaciju a potom je proteran iz hotela „Inex Krajina“ kao državni neprijatelj.
Vest o proterivanju mu je po povratku u hotel sa suprugom Nadom, saopštio recepcionar. Rekao je da mu je direktor naložio da ujutru odmah napusti hotel, kao i to da je dobro što se kasno vratio, jer da je došao ranije ne bi ni smeo da mu da ključ od sobe. Akademik Dejan Despić je toliko bio izrevoltiran da je sa Simovićima sutradan napustio hotel i zbog ovog događaja dao ostavke na sve funkcije koje je obavljao na Mokranjčevim danima.
Ispostavilo se da je sporan bio njegov govor koji je publika pozdravila dugim aplauzom, ali to što je rekao nije odgovaralo lokalnim političarima.
„Ja osećam obavezu prema nekim istinama i prema nekim moralnim principima, a ne prema onima koji sede u prvom redu“, objasnio je tada Ljubomir Simović i dodao da njegov govor nije bio politički nego je govorio o tragediji koja nas je zadesila.
Veći deo njegove besede bilo je podsećanje na prošla vremena, junake koji su ih obeležili, a sve to je uporedio sa tadašnjim prilikama: „Danas, na kraju dvadesetog veka, nama preti opasnost koja nije daleko od one koja je nama pretila na početku devetnaestog… mi smo primorani da se još uvek borimo za opstanak. U toj borbi je potrebno sve: i cilj, i sreća, i sredstva, i saveznici, i junaštvo, i žrtve, i pamet. I sve to treba da bude usklađeno, i među sobom, i sa okolnostima. Manje ili više, nekada smo sve to, ili bar nešto od svega toga, imali. Ali danas, u ovoj današnjoj borbi za opstanak, mi osim velikih žrtava od svega toga nismo imali ništa: ni cilja, ni sreće, ni sredstava, ni vođa, ni saveznika. A pogotovu nismo imali pameti. Možda zato što nismo imali pameti nismo imali ni svega ostalog… Mi ne samo da smo ostali ispod normi koje propisuje naše današnje, evropsko, vreme, nego smo pali i ispod onih normi koje su vladale u tursko vreme, Hajduk-Veljkovo. Među nama nema junaka koji bi kazao: Glavu dajem, Krajinu ne dajem! Mi i za mnogo manje od glave dajemo i mnogo više od Krajine. Naše današnje vojvode talirima ne pune topove nego džepove…“
Ja osećam obavezu prema nekim istinama i prema nekim moralnim principima, a ne prema onima koji sede u prvom redu
Našu, tadašnju, situaciju je metaforično uporedio sa mišjom rupom: „U ovoj mišjoj rupi ništa se ne čuje. Iz ove mišje rupe ništa se ne vidi: ni ono što je prošlo ni ono što dolazi. Ne vide se više ni oni vrhovi ni visine s kojih se otvaraju sve veći prostori i vidici. Što je najgore, mi pristajemo da ono što se može videti iz ove mišje rupe priznamo kao ceo svet, i kao ceo horizont. Sve što je progutala, ova mišja rupa je pretvorila u miševe. Srećom, ponekad se nađe i neko ko se nije dao saterati u tu rupu, i ko nije pristao da svoja krila trampi za mišji rep…“ Nije mu uručena plaketa koju su svi njegovi prethodnici dobili, niti su mu se zvaničnici izvinili zbog ovog sramnog čina.
Ljubav prema Užicu
Simović je voleo Užičane i užički kraj. Sa Jelove gore gde je u vikendici provodio veliki deo vremena, prozorljivo je sagledavao našu stvarnost. Kao Era bio je uvek spreman na šalu, ali i jedan od najoštrijih kritičara vlasti. U poslednjoj deceniji to se odnosilo na Aleksandra Vučića, ali i opoziciju. Njegova reč je ubadala direktno u metu u svakoj izjavi i intervjuu koji je davao medijima. Govorio je o Savamali, Beogradu na vodi, Generalštabu, Železničkoj stanici, kupljenim diplomama… Kao velikog ljubitelja prirode, posebno ga je brinuo problem sa litijumom i upozoravao je da bi to iskopavanje Srbiju pretvorilo ne samo u koloniju nego u pustinju.
Uvek je verovao u mlade. Devedesetih godina je bio na svim protestima koje su organizovali a sada su ga godine i bolest sprečile da im se pridruži na studentskim blokadama. Nije bio iznenađen, kako je rekao u intervjuu za Radar, što su probudili i podigli na noge celu Srbiju. Verovao je u njihovu moć i oni su to znali.
Ljubomir Simović preminuo je 17. aprila u 90. godini u Beogradu. Studenti su mu se odužili, odali su mu počast u Takovskoj 10 ispred RTS minutom ćutanja, nakon čega su s upaljenim telefonima, uglas izrecitovali stih iz njegove drame „Putujuće pozorište Šopalović“: „Ja ću da ustanem, zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem.“
