Odlican tekst o vecnoj dilemi umetnika kome vlast nudi savrsene uslove da stvara. Umetnik je u dilemi: raditi pod uslovima eticki neprihvatljive podrske, cesto problematicne projekte, ili ne raditi.
Vlast koja daje uslove za rad moze biti monstruozna, kakva je bila Hitlerova, a Leni Rifenstal, koja je bila ocito talentovana, uz koktiranje sa fasistima (Hitlera je licno poznavala, ali , navodno, nisu se druzili), dobila je savrsene uslove da realizuje svoje ideje. Ostala je zapamcena kao talentovani monstrum.
I mi imamo svoje primere takve saradnje: Genijalni glumac Aleksandar Bercek prihvatio je svojevremeno saradnju sa Milosevicevim socijalistima i tesko se kompromitovao. Skorije, baletska umetnica Aja Jung usla je u saradnju sa SNS, da bi na kraju bila izigrana, odbacena, osramocena i sama protiv svih.
Dilema osrtaje i mozda lici na tamni vilajet, ali umetnik ne stvara za sebe ili svog finansijera, vec za publiku. Ako ga publika odbaci i prezre kao neeticnog, ili bar naivnog, svrha njegovog vrada je obezvredjena i promasena. O tome mnogi danas ne razmisljaju.
Izuzetna prica. Da je srece i pameti, ova prica bi bila u svim novinama u Srbiji.
Uzivala sam citajuci
Bravo!
Kao sto je Hitleru bila misija nemoguce da za svoje propagandne projekte pridobije najbolje nemacke filmske stvaraoce, tako je to danas nemoguce i Vucicu. Koji bi isto voleo da mu neki reziser kova G. Markovic ili neki slican snimi film koji prikazuje Srbiju u Zlatnom dobu. Prosto Hitlera su odbili svi, a Leni se je nasla. I iskopirala, a priznajem i nadgradila neke tehnike snimanja i montaze tog vremena. Ipak, unatoc jakom umetnickom dojmu, jeftina propaganda, koju ne mozes odvojiti od nacizma i njegovih konsekvenci na ljudski rod.
Jako pametan i uzbudljiv tekst.
Fantastična tema za razmišljanje – za sve nas…
Film „Trijumf volje“ je, uprkos činjenici da je očigledni začetnik filmske propagande koji slavi značaj i moć neverbalne komunikacije, ipak za mene umetnost! https://www.dailymotion.com/video/x6uajey
Jeftin propagandizam, upakovan u stilisticki jaku i preciznu montazu snimanja dramaturski veoma vesto stilizovanih propagandnih priredbi 3. rajha. Koliko god se trudili i gledali sve sa aspekta umetnosti, prosto se taj njen propagandizam ne moze odvojiti od samog nacizma i njegovih posledica. A znamo i da ja ministartvo propagande bilo jedno od glavnih stubova nacizma. I da je koristilo sve moguce tadasnje medije za licnu i partijsku promociju. A posto je kompletna sva nemacka filmska elita na celu sa Fritzom Langom odbila Goebbelsa, tu je uletela nepoznata Leni. Da nije bilo nje, uleteo bi neko drugi mozda, ko zna. Jer nemacka kinematografija tog vremena je bila jedna od najboljih i najprogresivnijih u svetu.
Pa nije jeftin. Vrlo je skup i raskošan. Sami priznajete da je zanatski na vrhunskom nivou. Dakle, imamo vrhunski napravljen proizvod koji izgleda veličanstveno i ispunjava svoju svrhu. To je dobar film. Ne možemo kvalitete filma meriti po tome ako nam se ne sviđa njihova namera ili ideologija.
Mislim, možemo, svi to radimo i to je normalno, pogotovo kod problematičnih reditelja. Razumem i ljude koji nikad ne žele da gledaju Trijumf volje i imaju puno pravo na to, ali to što je film nacistička propaganda, ne znači da je loš.
Lep pozdrav.
Kakva kolumna! Ne usudjujem se da napisem komentar, upropastila bih poruku autora. Srdacni pozdravi dragom Baljku i celoj redakciji RADARA. Pojacajte tiraz vec za naredni broj.
Bravo za recenziju👏👏👏👏👏👏
Tema ovog teksta je i bila u osnovi suđenja nemačkim i japanskim liderima održanim nakon Drugog svetskog rata. Bitno je ne zaboraviti da su njihove vođe na vlasti bile posredstvom ( i zloupotrebom) demokratskih poteza. Bez obzira na to da su na vlast došli na izborima (u Nemačkoj) to im nije moglo biti opravdanje za kasnije odluke.
Odlican tekst o vecnoj dilemi umetnika kome vlast nudi savrsene uslove da stvara. Umetnik je u dilemi: raditi pod uslovima eticki neprihvatljive podrske, cesto problematicne projekte, ili ne raditi.
Vlast koja daje uslove za rad moze biti monstruozna, kakva je bila Hitlerova, a Leni Rifenstal, koja je bila ocito talentovana, uz koktiranje sa fasistima (Hitlera je licno poznavala, ali , navodno, nisu se druzili), dobila je savrsene uslove da realizuje svoje ideje. Ostala je zapamcena kao talentovani monstrum.
I mi imamo svoje primere takve saradnje: Genijalni glumac Aleksandar Bercek prihvatio je svojevremeno saradnju sa Milosevicevim socijalistima i tesko se kompromitovao. Skorije, baletska umetnica Aja Jung usla je u saradnju sa SNS, da bi na kraju bila izigrana, odbacena, osramocena i sama protiv svih.
Dilema osrtaje i mozda lici na tamni vilajet, ali umetnik ne stvara za sebe ili svog finansijera, vec za publiku. Ako ga publika odbaci i prezre kao neeticnog, ili bar naivnog, svrha njegovog vrada je obezvredjena i promasena. O tome mnogi danas ne razmisljaju.
Izuzetna prica. Da je srece i pameti, ova prica bi bila u svim novinama u Srbiji.
Uzivala sam citajuci
Bravo!
Kao sto je Hitleru bila misija nemoguce da za svoje propagandne projekte pridobije najbolje nemacke filmske stvaraoce, tako je to danas nemoguce i Vucicu. Koji bi isto voleo da mu neki reziser kova G. Markovic ili neki slican snimi film koji prikazuje Srbiju u Zlatnom dobu. Prosto Hitlera su odbili svi, a Leni se je nasla. I iskopirala, a priznajem i nadgradila neke tehnike snimanja i montaze tog vremena. Ipak, unatoc jakom umetnickom dojmu, jeftina propaganda, koju ne mozes odvojiti od nacizma i njegovih konsekvenci na ljudski rod.
Jako pametan i uzbudljiv tekst.
Fantastična tema za razmišljanje – za sve nas…
Film „Trijumf volje“ je, uprkos činjenici da je očigledni začetnik filmske propagande koji slavi značaj i moć neverbalne komunikacije, ipak za mene umetnost! https://www.dailymotion.com/video/x6uajey
Jeftin propagandizam, upakovan u stilisticki jaku i preciznu montazu snimanja dramaturski veoma vesto stilizovanih propagandnih priredbi 3. rajha. Koliko god se trudili i gledali sve sa aspekta umetnosti, prosto se taj njen propagandizam ne moze odvojiti od samog nacizma i njegovih posledica. A znamo i da ja ministartvo propagande bilo jedno od glavnih stubova nacizma. I da je koristilo sve moguce tadasnje medije za licnu i partijsku promociju. A posto je kompletna sva nemacka filmska elita na celu sa Fritzom Langom odbila Goebbelsa, tu je uletela nepoznata Leni. Da nije bilo nje, uleteo bi neko drugi mozda, ko zna. Jer nemacka kinematografija tog vremena je bila jedna od najboljih i najprogresivnijih u svetu.
Pa nije jeftin. Vrlo je skup i raskošan. Sami priznajete da je zanatski na vrhunskom nivou. Dakle, imamo vrhunski napravljen proizvod koji izgleda veličanstveno i ispunjava svoju svrhu. To je dobar film. Ne možemo kvalitete filma meriti po tome ako nam se ne sviđa njihova namera ili ideologija.
Mislim, možemo, svi to radimo i to je normalno, pogotovo kod problematičnih reditelja. Razumem i ljude koji nikad ne žele da gledaju Trijumf volje i imaju puno pravo na to, ali to što je film nacistička propaganda, ne znači da je loš.
Lep pozdrav.
Kakva kolumna! Ne usudjujem se da napisem komentar, upropastila bih poruku autora. Srdacni pozdravi dragom Baljku i celoj redakciji RADARA. Pojacajte tiraz vec za naredni broj.
Bravo za recenziju👏👏👏👏👏👏
Tema ovog teksta je i bila u osnovi suđenja nemačkim i japanskim liderima održanim nakon Drugog svetskog rata. Bitno je ne zaboraviti da su njihove vođe na vlasti bile posredstvom ( i zloupotrebom) demokratskih poteza. Bez obzira na to da su na vlast došli na izborima (u Nemačkoj) to im nije moglo biti opravdanje za kasnije odluke.