Posle ovog „slova o letu ili izletu u nepoznato,ostalo mi je da se bečim!
E,ili Be,pitanje je sada?
Vujičiću,ruku na srce,Tvoj tekst je intelektualniji nego svo pisanije „onoga kome nedam da mi se približi,držeći ga od sebe,s pravom, na pristojnu udaljenost,reda radi!“
Da,da,nije on za te reči kriv,već „trenutak koji je izdao Tvoju budnost i postao prilog jednom svedočanstvu, u moru opšte poplave i zbunjenosti!“
Oh,kad bih me razumeo samo toliko,onako kako Ti iskreno pišem,ne bi pisao o „materijalima koji lako puca izmedju naše jačine!“…
Tako je,čuh Tvoje „daleko priznanje koje bi da skriješ od mnogih ušiju“…Ne tražim ga,drugih radi,već Tebe radi…
„Voljan sam da Tvojoj lakoći uzvišenih reči priskočim i da im otovarim deo tereta koji si pristao da nosiš,za rad budućih letova i visina kojima stremiš“….
„On neka čeka na uzrast svojih krila“,pa s njima nek stigne dokle može…
Ovako više,kažem Ti ,NE MOŽE,jer ovo je „put Tvoj ka dole!“
P.S.
„Njegovu osrednjost rado uzdižem ka vrhu onih,koji se uspinju da me razumeju a zbog sitnice,kao shvatanja,ne uspevaju!“
Fala bogu da ima nekog da im „ocita militvu!“
Svi vazni i nedodirljivi…
Svi nagradama „nagrdjeni“…
A imena svih pisaca umnih,na jednoj ruci se zbraja..
„Lepo iscepkana bukovina,umetnički složena u dopadljivost i ponudjena potrebi onih koji bi da se lepo greju!“
Vujičić,ruku na srce,nije bilo ko a kako bi i mogao biti? Za to su potrebni „novi Vučji Do,Mojkovac“ i još mnogo,mnogo toga,priznajem….
Pa ipak,vidi se da Vujičić „uspješno barata sa sabljom koja se izvila u pero“,no sve ovo što pišem je u službi dužnosti moje,da ga sačuvam od „mrči puške i megdana koji zahtijeva saginjanje!“
„Precenjena roba je previše dignuta iznat sebe,da predstavlja i za mene opasnost!“E,to ne može!
Opet velim,sve nazvati svojim imenom,kako pop ne bi postao bob ili bob pozadi sebe rasipao paljbu,bez i jednog svitka,u ovom književnom mraku gde ima više nagrada od broja pisaca,ili lopova u ovom sistemu naše svakodnevnice koji se pozivaju na književni obraz a svedoci su im vreme i naše posrnuće te se „moraju žrtvovati kao uspeli eksponati naše uspele tragike!“
Posle ovog „slova o letu ili izletu u nepoznato,ostalo mi je da se bečim!
E,ili Be,pitanje je sada?
Vujičiću,ruku na srce,Tvoj tekst je intelektualniji nego svo pisanije „onoga kome nedam da mi se približi,držeći ga od sebe,s pravom, na pristojnu udaljenost,reda radi!“
Da,da,nije on za te reči kriv,već „trenutak koji je izdao Tvoju budnost i postao prilog jednom svedočanstvu, u moru opšte poplave i zbunjenosti!“
Oh,kad bih me razumeo samo toliko,onako kako Ti iskreno pišem,ne bi pisao o „materijalima koji lako puca izmedju naše jačine!“…
Tako je,čuh Tvoje „daleko priznanje koje bi da skriješ od mnogih ušiju“…Ne tražim ga,drugih radi,već Tebe radi…
„Voljan sam da Tvojoj lakoći uzvišenih reči priskočim i da im otovarim deo tereta koji si pristao da nosiš,za rad budućih letova i visina kojima stremiš“….
„On neka čeka na uzrast svojih krila“,pa s njima nek stigne dokle može…
Ovako više,kažem Ti ,NE MOŽE,jer ovo je „put Tvoj ka dole!“
P.S.
„Njegovu osrednjost rado uzdižem ka vrhu onih,koji se uspinju da me razumeju a zbog sitnice,kao shvatanja,ne uspevaju!“
Fala bogu da ima nekog da im „ocita militvu!“
Svi vazni i nedodirljivi…
Svi nagradama „nagrdjeni“…
A imena svih pisaca umnih,na jednoj ruci se zbraja..
„Lepo iscepkana bukovina,umetnički složena u dopadljivost i ponudjena potrebi onih koji bi da se lepo greju!“
Vujičić,ruku na srce,nije bilo ko a kako bi i mogao biti? Za to su potrebni „novi Vučji Do,Mojkovac“ i još mnogo,mnogo toga,priznajem….
Pa ipak,vidi se da Vujičić „uspješno barata sa sabljom koja se izvila u pero“,no sve ovo što pišem je u službi dužnosti moje,da ga sačuvam od „mrči puške i megdana koji zahtijeva saginjanje!“
„Precenjena roba je previše dignuta iznat sebe,da predstavlja i za mene opasnost!“E,to ne može!
Opet velim,sve nazvati svojim imenom,kako pop ne bi postao bob ili bob pozadi sebe rasipao paljbu,bez i jednog svitka,u ovom književnom mraku gde ima više nagrada od broja pisaca,ili lopova u ovom sistemu naše svakodnevnice koji se pozivaju na književni obraz a svedoci su im vreme i naše posrnuće te se „moraju žrtvovati kao uspeli eksponati naše uspele tragike!“