Tri gorepomenute osobe iz Ministarstva kulture su tri bezlične neznalice, ovo je iz iskustva. Ljudi sa kojima niko nema šta da razgovara jer to što oni kažu ne vredi ni pišljiva boba. Ne znam zašto primaju platu, ni zašto uopšte postoji Ministarstvo kulture ako se ne bavi poboljšanjem uslova rada umetnika. Ako nema para za umetnike, onda nema para ni za njih. Oni postoje zbog nas, a ne mi zbog njih. Nema umetnika, nema Ministarstva. Jasno je kao dan. Draga gospođo Nikoletić, molim vas da ih idući put kad ih vidite podsetite na tu nespornu činjenicu.
Dimitrije Tadić, postavljen je od strane prošle vlasti, i to nije nebitno za ovu priču, itekako uživo zna i detaljno prati savremenu scenu ne samo kroz svoje prisustvo i svoj posao u Ministarstvu kulture, on je konkretno doprineo što uopšte postoji ova sistemska mogućnost za umetnike i institucije da se otkupe i podrže dela umetnosti i svet umetnosti u Srbiji. I da se podrži i osnaži umetnik za rad. Da nije njega i u ovom sazivu Ministarstva kulture koje je nastavilo sa tom praksom podrške ona ne bi ni postojala, a sva je prilika i da će se i ukinuti. Zašto? Zato što su jedan jedini put, ovaj put, posle više od 20 godina, računajući i gradski Otkup koji se ugasio, određeni večni abonenti ostali bez Otkupa. Prvi i jedini put, a navikli na stalni i siguran priliv podrške, sasvim samostalni i nezavisni u svojim izborima aktivnosti, i ubeđeni, međusobno, u svoju izuzetnost. Sve to vreme, neki drugi umetnici, izvan ove incestuozne grupe su sve vreme, konstantno i na svakom „njihovom“ i samo za njih- Konkursu bili odbijani od svih njih. Da li su se višestruko „odabrani“ decenijama unazad pitali o generisanim obrazloženjima, o drugima i drugačijima, odbijenima? Pa nisu, pitaju samo o sebi a za druge- prezir traje. Kako to da se tek sada podigla javnost i tek sada se nešto pita i tek sada im ne valja ni sistem ni ljudi koji su ih decenijama gradili, nagrađivali i stvorili jednu neprobojnu i samozaljubljenu klasu- masu moći? Zašto? Zato. Kolektivni narcizam ove „klase“ je bolest koja će ukinuti i zaustaviti sve, jer…ako nema(za) nas- mene neka ne bude uopšte.
Vrlo vam je kontradiktoran komentar. Složila bih se jedino da je prošli režim funkcionisao kao neprobojna tvrđava, i to sam više puta rekla i javno i svugde gde sam imala priliku. Ovde je reč o jednom konkursu u kom, kao što znate, same ustanove biraju šta žele da imaju, komisija je savetodavnog tipa i ranije je uglavnom bilo sporenja jedino oko cena. Uglavnom, kažem. Zašto je jedna „klika“ postala „omiljena“ na umetničkoj i kulturnoj sceni, to je pitanje koje je mnogo mnogo mnogo šireg karaktera i za ozbiljan je razgovor i razmatranje. Dimitrije Tadić ne razume suštinu ni postojanja Ministarstva kulture niti razume suštinu podrške umetnosti, ni prave razloge te podrške. Ja tebi ti meni je osnovni motiv funkcionisanja cele naše galerijske i kustoske scene i prakse, uključujući i komisije za izbor predstavnika za Bijenale u Veneciji. Imamo veliki problem koji se neće sutra rešiti, ali zdušno podržavam da konačno počne da se rešava. Tu je jedino potrebno da pravi ljudi dođu na prava mesta, a ja u ovom trenutku ne vidim prave ljude. Vidim samo kukavice koji se priklanjaju dominantnom narativu, nisam gotovo nikad pročitala da neko sa razumevanjem govori o početku uređivanja ove oblasti u Srbiji. Ono što vidim je samo tugovanka onih koji su ostali bez „stečenih privilegija“ i koji sami sebe smatraju za bitne persone u ovoj oblasti i tugovanka onih drugih koji se oduvek smatraju oštećenima. Ne vidim nikoga ko je na pravi način govorio o tome kako urediti ovu oblast u Srbiji u dvadeset prvom veku, a dobre primere imamo nadohvat ruke, u mnoštvu zemalja EU. Pa ako ne možemo da sledimo skandinavski primer, hajde bar da sledimo neke druge primere koji nisu toliko sofisticirani kao skandinavski, ali su takođe sto kopalja iznad naše prakse, koja i nije nikakva praksa, zapravo je jedna velika nula.
Tri gorepomenute osobe iz Ministarstva kulture su tri bezlične neznalice, ovo je iz iskustva. Ljudi sa kojima niko nema šta da razgovara jer to što oni kažu ne vredi ni pišljiva boba. Ne znam zašto primaju platu, ni zašto uopšte postoji Ministarstvo kulture ako se ne bavi poboljšanjem uslova rada umetnika. Ako nema para za umetnike, onda nema para ni za njih. Oni postoje zbog nas, a ne mi zbog njih. Nema umetnika, nema Ministarstva. Jasno je kao dan. Draga gospođo Nikoletić, molim vas da ih idući put kad ih vidite podsetite na tu nespornu činjenicu.
Dimitrije Tadić, postavljen je od strane prošle vlasti, i to nije nebitno za ovu priču, itekako uživo zna i detaljno prati savremenu scenu ne samo kroz svoje prisustvo i svoj posao u Ministarstvu kulture, on je konkretno doprineo što uopšte postoji ova sistemska mogućnost za umetnike i institucije da se otkupe i podrže dela umetnosti i svet umetnosti u Srbiji. I da se podrži i osnaži umetnik za rad. Da nije njega i u ovom sazivu Ministarstva kulture koje je nastavilo sa tom praksom podrške ona ne bi ni postojala, a sva je prilika i da će se i ukinuti. Zašto? Zato što su jedan jedini put, ovaj put, posle više od 20 godina, računajući i gradski Otkup koji se ugasio, određeni večni abonenti ostali bez Otkupa. Prvi i jedini put, a navikli na stalni i siguran priliv podrške, sasvim samostalni i nezavisni u svojim izborima aktivnosti, i ubeđeni, međusobno, u svoju izuzetnost. Sve to vreme, neki drugi umetnici, izvan ove incestuozne grupe su sve vreme, konstantno i na svakom „njihovom“ i samo za njih- Konkursu bili odbijani od svih njih. Da li su se višestruko „odabrani“ decenijama unazad pitali o generisanim obrazloženjima, o drugima i drugačijima, odbijenima? Pa nisu, pitaju samo o sebi a za druge- prezir traje. Kako to da se tek sada podigla javnost i tek sada se nešto pita i tek sada im ne valja ni sistem ni ljudi koji su ih decenijama gradili, nagrađivali i stvorili jednu neprobojnu i samozaljubljenu klasu- masu moći? Zašto? Zato. Kolektivni narcizam ove „klase“ je bolest koja će ukinuti i zaustaviti sve, jer…ako nema(za) nas- mene neka ne bude uopšte.
Vrlo vam je kontradiktoran komentar. Složila bih se jedino da je prošli režim funkcionisao kao neprobojna tvrđava, i to sam više puta rekla i javno i svugde gde sam imala priliku. Ovde je reč o jednom konkursu u kom, kao što znate, same ustanove biraju šta žele da imaju, komisija je savetodavnog tipa i ranije je uglavnom bilo sporenja jedino oko cena. Uglavnom, kažem. Zašto je jedna „klika“ postala „omiljena“ na umetničkoj i kulturnoj sceni, to je pitanje koje je mnogo mnogo mnogo šireg karaktera i za ozbiljan je razgovor i razmatranje. Dimitrije Tadić ne razume suštinu ni postojanja Ministarstva kulture niti razume suštinu podrške umetnosti, ni prave razloge te podrške. Ja tebi ti meni je osnovni motiv funkcionisanja cele naše galerijske i kustoske scene i prakse, uključujući i komisije za izbor predstavnika za Bijenale u Veneciji. Imamo veliki problem koji se neće sutra rešiti, ali zdušno podržavam da konačno počne da se rešava. Tu je jedino potrebno da pravi ljudi dođu na prava mesta, a ja u ovom trenutku ne vidim prave ljude. Vidim samo kukavice koji se priklanjaju dominantnom narativu, nisam gotovo nikad pročitala da neko sa razumevanjem govori o početku uređivanja ove oblasti u Srbiji. Ono što vidim je samo tugovanka onih koji su ostali bez „stečenih privilegija“ i koji sami sebe smatraju za bitne persone u ovoj oblasti i tugovanka onih drugih koji se oduvek smatraju oštećenima. Ne vidim nikoga ko je na pravi način govorio o tome kako urediti ovu oblast u Srbiji u dvadeset prvom veku, a dobre primere imamo nadohvat ruke, u mnoštvu zemalja EU. Pa ako ne možemo da sledimo skandinavski primer, hajde bar da sledimo neke druge primere koji nisu toliko sofisticirani kao skandinavski, ali su takođe sto kopalja iznad naše prakse, koja i nije nikakva praksa, zapravo je jedna velika nula.