Na 69. stranici pripovesti Stid, objavljene u izdavačkoj kući Štrik, u prevodu Jelene Stakić, francuska književnica Ani Erno zaključuje: „Prust piše, otprilike, da je naše pamćenje izvan nas, u kišovitom dašku vremena, mirisu prvog plama jeseni itd. U prirodnim pojavama koje svojim povratkom potvrđuju trajnost ljudskog bića. Meni – a možda i svim mojim savremenicima – čije su uspomene vezane za neki letnji hit, pojas u modi, za stvari osuđene na nestanak, pamćenje ne donosi nikakav dokaz trajnosti identiteta.“
Vraćajući bolnu scenu iz 1952, čiji su glavni akteri otac i majka, događaj posle koga nikada neće prestati da živi u stidu – ponovo pravi popis radijskih emisija, filmova, reklama, premda svesna da od „takvih dokumenata nema šta da očekuje“. Inventar, doduše, mnogo manji nego u Godinama (Štrik, prevod: Jelena Stakić), tom vrhuncu opusa, iliti završenoj puzli, sastavljenoj od brojnih rasutih, malih, najčešće briljantnih elemenata – slagalici za koju će 2022. dobiti Nobelovu nagradu.
Ovde želi da dosegne „tadašnju stvarnost“ i istražuje ondašnje zakone, obrede, verovanja, vrednosti, najpre da bi „pronašla reči“ („nepomerljivo kamenje“) kojima je u to doba mislila o svetu i svetu oko sebe.
Kako je krenula objašnjava na kraju: „Kad sam počela da razmišljam o ovom tekstu, jedna granata je pala na pijacu u Sarajevu i ubila više desetina osoba, ranila stotine njih. U novinama, neki su pisali ’preplavljuje nas stid’“.
