Novi roman Projektori Klemensa Majera ima više od hiljadu stranica, četrnaest poglavlja, tri uvertire, obilje likova i radnju koja u sebe uvlači skoro ceo 20. i početak 21. veka. Fikcija stvarana osam leta, vezana je za prošlost, raspad Jugoslavije i ujedinjenje Nemačke, a njenu okosnicu, pored ostalog, čine filmovi o Vinetuu, poglavici Apača, snimljeni šezdesetih u jugoslovensko-nemačkoj produkciji.
„Vinetu je osamdesetih stigao u bioskope Istočne Nemačke“, kaže Klemens Majer, gost 14. Beogradskog festivala evropske književnosti. „Pre toga, nije bio poželjan. Tek dve decenije nakon premijere na Zapadu, došao je na drugu stranu. Kada sam bio dete, gledao sam ga do besvesti“, priča nam u Geteovom institutu, u prisustvu Bojane Denić, urednice izdavačke kuće Radni sto koja prevodi i objavljuje njegove knjige i prevoditeljke Biljane Pajić.
Programska šema bila je strogo kontrolisana. Pamtimo razgovor o Tucanju kamena, prozi o prostituciji: kvart crvenih fenjera uzet je za ogledalo u kome se reflektuje izmenjena društvena, politička i ekonomska stvarnost. „Iz Štazija u kupleraj“ – pročitaćemo u Tucanju, gde su posebno uzbudljivi redovi o pop kulturi NDR. Alfons Citerbake, lik iz dečje književnosti, hoće u kosmonaute i prelazi na hranu iz tube, ali u doba okupacione zone na Istoku nije je lako nabaviti. Jede pastu za zube!
„Postojale su istočne pop pesme, istočni TV šou programi, naši romani naučne fantastike, pioniri u uniformama, ruski jezik, narodna milicija, prijateljstvo među narodima. I još uvek ima nostalgije za Istokom – ostalgije. Ljudi žele nazad tu kulturu, ali zaboravljaju loše stvari. Zaboravljaju Štazi. Cenzuru. No, bilo je vesterna…“
Interesovali smo se za tehniku da se vidi ponešto sa Zapada. „U mom detinjstvu već stoje zgrade s velikim antenama. Mogao je da se uhvati signal. Osamdesetih je to bilo sasvim normalno. Ranije znatno teže, zabranjeno.“
Kolega pisac Ingo Šulce legao je te večeri ranije i slučajno prespavao pad Berlinskog zida. Majer je gledao prenos, zapitan šta se događa. Imao je dvanaest. Svet se odjednom promenio. Te slike vraća i u najnovijem delu.
Šali se, pominje Ćosićeve Tutore: „Die Tutoren – Die Projektoren. Parnjaci! Bora Ćosić me je inspirisao, uz brojne druge književnike. Zaslužio je Nobelovu nagradu!“
Junaci Projektora su Kauboj, Negosava, Pastir, Dottori, Čovek s turbanom, Umišljeni Indijanac, Georg, Hajko, Franko Nero – ovde nije glumac. Svakako, dr Maj, fikcionalizovani Karl Maj, tvorac sage o Vinetuu.
Upoznao je Gojka Mitića, glumca što je igrao tog poglavicu domorodaca. „Ima malu scenu u romanu!“
Zaintrigirala ga je činjenica da su ovi filmovi snimani u Jugoslaviji, upravo na mestu gde su Srbi i Hrvati zaratili 1991. „Na planini Velebit, kod jezera Plitvice. Zanimljivo mi je bilo da se tu snimao kaubojac, pa počeo pravi rat. Vinetu je naivna, u izvesnom smislu romantična figura; bratimi belce i Indijance. Suprotnost onome što se na tom području desilo docnije.“
Jedan od glavnih likova Projektora statira šezdesetih u ekranizaciji Vinetua. Meštani Velebita zovu ga Kauboj. Vojni kamion izbaciće ga ispred seoske kuće, zajedno s drvenim sandukom, a sećanja tog čoveka odvesti u Beograd, podsetiti na bombardovanje u Drugom svetskom ratu; baciti u svakodnevicu provedenu s ocem od koga je nasledio strast ka knjigama i filmu. Bio je u partizanima, završio na Golom otoku. Kasnije – čovek za sve u YU produkciji.
Ratko Dražević? – upitaće Klemensa Majera na čitanju u Domu omladine i on će brzo proći kroz životopis tog čoveka, lako kako ume da diktira recept za Vasinu tortu.
Jovan, ili Kauboj, pisaće i roto-romane… Statistinog sina presrešće lik Georg i završiće u raljama neonacista. Umešati se u naš građanski rat.
Knjigu otvara citatom Karla Maja (1842-1912): „Ja sam hakavati, pričam bajke“, rečima nemačkog stvaraoca za koga često govore da je nudio zaplete iz dalekih predela u koje nikad nije nogom kročio. Bliski istok i daleki zapad. Vekovni argument tezi da autor ne mora zaista da iskusi sve o čemu pripoveda.
„Jesam putovao, doduše, ne u to vreme. Nisam bio na ratištima u bivšoj Jugoslaviji, ali sam zato precizno istraživao. Verovatno više nego Maj za Vinetua! Trebalo mi je deset godina da sprovedem istraživanje i stavim tačku na rukopis.“
Nismo zaboravili neumoran rad na Tucanju kamena: „Čitao sam knjige, izučavao studije, razgovarao s devojkama. U beskraj… Slučajno, žena u koju sam se zaljubio kao tinejdžer, rešila je da bude prostitutka. Imao sam blizak odnos s pojedinim devojkama. Katkad sam radio slično detektivu, premda vlasnici klubova ne žele da ih posmatrate.“
Nema utvrđenu rutinu, trudi se da radi koliko god može. Noću, danju. U međuvremenu, razgleda grad, švrlja naokolo zbog sledeće ideje. Teško je opisati toliku istraživačku strast! Dok je tu, insistira da vidi izložbu Ilije Bašičevića Bosilja. Ne skriva oduševljenost izdanjem u kome je otkrio fotografije: načinio ih je Kurcio Malaparte. Kratko vreme bio je u Beogradu 1941. Hvata se za glavu. „Neverovatno, zar ne?“
Sada naglašava da Projektori jesu priznanje velikoj fantaziji koju književnost može da stvori jer ona nije isključivo istorija: „Pokušavam da stvorim fantastične svetove i da variram povesne događaje. Mogao bih da kažem da je to magijski realizam, ali opet sam morao duboko da istražim prošlost, od Kraljevine, preko SFRJ do devedesetih.“
Magija? Leks Barker pojavljuje se među redovima i posle smrti, nalik utvari, kao glumac, mit. Ovde dolazi iz rata, u Americi je s veteranima iz Vijetnama, s Josipom Brozom Titom.
Ne radi se jedino o stranim, takozvanim nepoznatim realnostima. „Deo radnje smešten je u Lajpcig. Mladić postaje neonaci. Ne odlazim isključivo u univerzume koji mi nisu bliski, ostajem i u prostoru u kome živim.“
Autofikcija?
„Lepo, teško pitanje… Upliće li se autofikcija u moć jezika i time postiže više od pukog pripovedanja o samom sebi, onda me zanima. U suprotnom me uopšte ne interesuje. Verujem u moć literature. I u moć istraživanja! Jednako u moć izmišljanja, konstrukcije, stvaranje svetova što mogu da učinim samo kad pogledam dalje od svog tanjira.“
Balzakovski sveobuhvatan usisava ličnosti i događaje. Deluje kao da pripada ljudima koji čim uzmu usisivač uvuku zavesu. Ne čudi da romanesknu gromadu svrstavaju u ep. Znamo da se može napraviti plan ali da se usput dešavaju čuda.
„Nisam imao ideju da će da bude ovoliko.“ Na stolu je originalno izdanje Projektora nalik komadu Zida; ne šarenim kamenčićima-lažnjacima kakvim se trguje na internetu. „Uvideo sam da počinje da obuhvata sve više i više vremena dok sam pisao, ne pre…“
Pominje staru železničku stanicu u Novom Sadu i građenje nove. Podišla nas je jeza od tog odlomka koji smo čuli na Festivalu.
„Jako mi je bilo teško kada sam pročitao da se dogodila tragedija u Novom Sadu. Bio sam na stanici, u zgradi ispred, tražio sam staru stanicu u kojoj se dogodio strašan zločin 1942. Više je nema… Pogodilo me je!“
Nemali broj prozaista svedoči o strahu da će se ostvariti ono što su izmislili i štampali.
„Nemam tu bojazan“, odriče Klemens Majer. „To bi bio znak da ima Boga. U Projektorima me kopka kakve je užasne stvari čovek u stanju da uradi. Morao sam da prođem kroz to radeći na rukopisu, ali ne mogu da napišem storiju koja ne ostavlja nikakvu nadu. Uistinu, imao sam ja strah od prošlosti! Trebalo je pomiriti se s mrtvima. Nisam nipošto želeo da budem nepravedan prema njima, ni prema jednoj opisanoj sudbini. Plašilo me je… Osećao sam oko sebe duhove priče čitavo vreme dok sam radio.“
Podsećamo ga na tvrdnje da danas nema nikakvih ideologija.
„Teško je reći. Tu je ideologija novca, ideologija pohlepe, moći. Nema utopija. Po zemljama nema istinske namere da se život učini boljim.“
Zašto je spojio Istočnu Nemačku i Jugoslaviju? Zbog ideologije?
„Naravno, SFRJ i NDR jesu srodni. Ali dva različita rođaka. U Istočnoj Nemačkoj nije bilo nacionalnih, etničkih elemenata. U obe zemlje radilo se o socijalizmu koji je propao; obe su imale svoja mračna vremena. Uprkos svemu, treba tražiti jezgro, semenku, pokušati da se nađe šta je ostalo.“
Trenutak tišine.
„Taman ništa.“
Nagrade, svetla
Klemens Majer (Hale na Zali, 1977) studirao je nemačku književnost u Lajpcigu. Istakao se prvencem Dok smo sanjali, po kome je snimljen istoimeni film. Zbirka priča Noć, svetla (Samizdat B92; prevod: Drinka Gojković) proglašena je 2008. najboljom knjigom Lajpciškog sajma knjiga. Roman Tucanje kamena (Radni sto; prevod: Bojana Denić) odlikovan je 2014. Književnom nagradom grada Bremena i tri leta potom nominovan za priznanje Međunarodni Buker. Pored ostalog, objavio je zbirku pripovedaka Tihi paviljoni i prozno delo o književnici Kristi Volf… Roman Projektori nagrađen je Bavarskom književnom nagradom 2024. i nagradom LiteraTour Nord ove godine. Ušao je i u uži izbor za Nemačku književnu nagradu.
Radni sto
Roman Tucanje kamena Klemensa Majera odredio je estetski okvir u kojem će se kretati naša buduća prozna, dramska i poetska književna produkcija. Do sada smo objavili naslove nezaobilazne za razumevanje pojma lične, društvene, akademske i intelektualne slobode u NDR. Horizont: književnost bez zemlje – kaže urednica Bojana Denić. „Izuzev Kriste Volf i Ane Zegers, koje su bile prisutne u jugoslovenskoj književnoj recepciji, Radni sto je otvorio prostor za poetike autora manje poznatih našoj javnosti, recimo: Volfganga Hilbiga, velikog Majerovog književnog uzora, čije motive pažljivi čitalac može pronaći i u prozi Klemensa Majera; ili, pak, kao u slučaju Hajnera Milera, opredelili smo se za vanknjiževni materijal koji je od nesagledive važnosti za čitanje njegovog dramskog opusa. Znamo da su Majeru, jednako kao i nama, važni Tomas Braš (Lepi 27. septembar, Pre očeva umiru sinovi), Brigite Rajman (Brat i sestra), Kristof Hajn (U vezi sa strancem i Samo sam svirao tango).“ Projektori Klemensa Majera se u Radnom stolu mogu očekivati do kraja 2026. Na prevodu, uz podršku književne mreže Traduki, rade Bojana Denić i Elvira Veselinović.
