Sve uredu ali sasvim dovoljno me nervira Dikaprio, sa njegovom jednostavno pretencioznom glumom ali još da gledam Šon Pena, valjda najizvikanijeg glumca u Holivudu, ne hvala.
Uf. Nije lako spakovati toliko velikih reči u kratke rečenice.
Sve su redji američki filmovi koje vredi gledati, pa se mnogi obradujemo kad se pojavi nešto novo od majstora kao što su Tomas Anderson, Leonardo Dikaprio, Šon Pen i Benisio del Toro. Videvši sjajne komentare gde god se film pominje, jedva sam čekao da ga pogledam. Medjutim, prilično sam se razočarao. Ali ne u film nego u one koji govore i pišu o njemu.
Film je sasvim ok i može da se pogleda. Čak i tih 2 sata i 40 minuta (a po meni je sve preko 2 sata previše) relativno brzo prodju. Ima više elemenata na solidnom nivou. Na primer, vrhunski glumci sa pristojnim performansama (medjutim tvrdnja da je ovo Dikapriova najbolja uloga je nebulozna), priča koja ima zanimljive elemente, fotografija, dramatizacija, više scena čiji ambient odiše autentičnošću, humor koji na više mesta uspeva i slično. Dakle, vidi se da je u pitanju delo majstora zanata. Medjutim, film kao celina ne odaje preterano dobar utisak. Glavni narativ je traljav a scene koje čine okosnicu radnje često odišu otrcanim humorom, vidljivo je nastojanje da se podilazi publici i na više mesta imamo neautentične odluke aktera čiji je smisao očigledno samo da radnju odvedu na stranu koja je potrebna da se priča završi na željeni način. Primera radi, scene u kojima se ćerka (Čejs Infaniti) suočava sa pukovnikom Lokdžouom (Šon Pen), koje po svojoj prirodi treba da čine kulminaciju filma, uopšte ne funkcionišu. Scene obračuna na putu (kraj filma) su zbrzane i neuverljive, itd. Sve u svemu, vredi pogledati jednom, ali to je to. Ovo definitivno nije vrhunski film a pogotovo ne genijalan.
Ostaje misterija fame koja se pravi o filmu. Pretpostavljam da je u pitanju vešt marketing, tj. kombinacija inicijalnog podmazivanja vidjenijih kritičara i infuensera iz filmske zajednice i neke vrste kumulativnog eha kroz društvene mreže gde često vidjamo da se sasvim obične stvari preuveličavaju do epskih proporcija.
Potpuno ste me uverili da ne treba da gledam film. Meni je čak i There will be blood štoserski film, a „štosersku umetnost“ prezirem. Američki film je u dubokoj krizi već godinama. Oni naprosto sada ne mogu bolje jer se kod njih od filma traži da se svrsta u tzv. zabavu. Tome su podlegli skoro svi, osim veoma veoma retkih, kao što je Terens Malik, recimo. Ali on ionako sam finansira svoje filmove, tako da može da radi šta hoće. Oni više ne mogu ni da dobace do takozvanog autorskog filma (imbecilan naziv jer film i treba da bude umetnost, odnosno da bude „autorski“.)
Sve uredu ali sasvim dovoljno me nervira Dikaprio, sa njegovom jednostavno pretencioznom glumom ali još da gledam Šon Pena, valjda najizvikanijeg glumca u Holivudu, ne hvala.
Uf. Nije lako spakovati toliko velikih reči u kratke rečenice.
Sve su redji američki filmovi koje vredi gledati, pa se mnogi obradujemo kad se pojavi nešto novo od majstora kao što su Tomas Anderson, Leonardo Dikaprio, Šon Pen i Benisio del Toro. Videvši sjajne komentare gde god se film pominje, jedva sam čekao da ga pogledam. Medjutim, prilično sam se razočarao. Ali ne u film nego u one koji govore i pišu o njemu.
Film je sasvim ok i može da se pogleda. Čak i tih 2 sata i 40 minuta (a po meni je sve preko 2 sata previše) relativno brzo prodju. Ima više elemenata na solidnom nivou. Na primer, vrhunski glumci sa pristojnim performansama (medjutim tvrdnja da je ovo Dikapriova najbolja uloga je nebulozna), priča koja ima zanimljive elemente, fotografija, dramatizacija, više scena čiji ambient odiše autentičnošću, humor koji na više mesta uspeva i slično. Dakle, vidi se da je u pitanju delo majstora zanata. Medjutim, film kao celina ne odaje preterano dobar utisak. Glavni narativ je traljav a scene koje čine okosnicu radnje često odišu otrcanim humorom, vidljivo je nastojanje da se podilazi publici i na više mesta imamo neautentične odluke aktera čiji je smisao očigledno samo da radnju odvedu na stranu koja je potrebna da se priča završi na željeni način. Primera radi, scene u kojima se ćerka (Čejs Infaniti) suočava sa pukovnikom Lokdžouom (Šon Pen), koje po svojoj prirodi treba da čine kulminaciju filma, uopšte ne funkcionišu. Scene obračuna na putu (kraj filma) su zbrzane i neuverljive, itd. Sve u svemu, vredi pogledati jednom, ali to je to. Ovo definitivno nije vrhunski film a pogotovo ne genijalan.
Ostaje misterija fame koja se pravi o filmu. Pretpostavljam da je u pitanju vešt marketing, tj. kombinacija inicijalnog podmazivanja vidjenijih kritičara i infuensera iz filmske zajednice i neke vrste kumulativnog eha kroz društvene mreže gde često vidjamo da se sasvim obične stvari preuveličavaju do epskih proporcija.
Potpuno ste me uverili da ne treba da gledam film. Meni je čak i There will be blood štoserski film, a „štosersku umetnost“ prezirem. Američki film je u dubokoj krizi već godinama. Oni naprosto sada ne mogu bolje jer se kod njih od filma traži da se svrsta u tzv. zabavu. Tome su podlegli skoro svi, osim veoma veoma retkih, kao što je Terens Malik, recimo. Ali on ionako sam finansira svoje filmove, tako da može da radi šta hoće. Oni više ne mogu ni da dobace do takozvanog autorskog filma (imbecilan naziv jer film i treba da bude umetnost, odnosno da bude „autorski“.)
Pogledajte Sinners, to je dobar autorski film.
To je genijalna opservacija Luisa Kerola.
U ovakvom svetu niko nije željan mira.