Britanski vajar Ričard Dikon, jedan od svetski najpriznatijih umetnika, dobro je poznat domaćoj javnosti preko monumentalne javne skulpture Odavde-donde, koju je 2019. ostvario s Mrđanom Bajićem, jednim od ovdašnjih najpoznatijih skulptora. To delo svoj neobični naziv opravdava funkcijom završnice pešačkog mosta između Kalemegdanske tvrđave i priobalja Save, smeštenog u Donjem gradu, predstavljajući i dugu umetničku avanturu sa srećnim krajem.
„Umetnici retko imaju priliku da sopstvenu ideju uvedu u identitet grada, jer se javne skulpture obično realizuju preko narudžbina. One menjaju okolni prostor, ali je taj uticaj uzajaman, te Odavde-donde transformiše vizuru ljudi koji hodaju pasarelom, kao sastavnim delom našeg rada, a njihova vizija menja pogled na Beograd“, Dikon kaže za Radar.
Povod umetnikovog ponovnog dolaska ovde je njegova prva samostalna izložba u Srbiji u Galeriji DOTS, koju su kustosirale Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević. I opet se Dikon igra rečima, nazivajući postavku U potrazi za nečim. Prema izloženim radovima, seriji „crteža“ na poliesteru i skulpturama u različitim materijalima, kao i po uvek drugačijem pristupu, očigledno je da je skulptoru sam proces bar podjednako važan kao i rezultat umetničkog postupka.
Pećinsko slikarstvo
„Crteži“ neodoljivo liče na holograme, u često šljaštećim nijansama apstraktnog centralnog oblika, a ostvareni su tokom pandemije. „Nastali su prenosom prizora koje sam kreirao otiskom prsta na ekranu svog mobilnog telefona. Taj pristup je inovacija u mojoj umetničkoj praksi, ali predstavlja i nastavak mog pojačanog interesovanja za površinu, čemu pribegavam poslednjih godina, dok sam ranije bio fokusiran na volumen“, otkriva umetnik.
Šta Ričard Dikon želi da poruči svojim radovima? O tome on ne razmišlja tokom stvaranja, znajući da umetnička dela nužno povlače razna čitanja: „Ako rad ostaviš otvorenim za fantaziju posmatrača, on će se lakše vratiti realnosti“
Izliveni u plastičnoj masi, otisci njegovog kažiprsta ipak otvaraju različite slojeve, preplićući mnoge „površi“, što i daje pomenuti „hologramski“ utisak. Dikona za to vreme oni podsećaju na pećinsko slikarstvo, koje je takođe otvaralo „nove dimenzije“ i bilo jednako „kompulzivno i duhovno angažovano“.
Skulpture, s druge strane, odlikuje raznovrsnost materijala od kojih su sačinjene, kao i različiti tretmani istog resursa. Forme izražene u terakoti meke su i podatne, dok je drvo dominantno i posmatrano na dva načina: ili je umetnik gradio apstraktne oblike od drvenih letvica, ili je „crtao sečivom“ po deblima, kada se odsečene kvrge i pravolinijske grane mogu smatrati vrstom redi-mejda.
Šta uopšte Dikon želi da poruči svojim radovima? O tome on ne razmišlja tokom stvaranja, znajući da umetnička dela nužno povlače razna čitanja. I da, što više nešto sugerišeš publici, ona će više „mašiti“ u razumevanju originalne zamisli. „Ako rad ostaviš otvorenim za fantaziju posmatrača, on će se lakše vratiti realnosti od koje sve počinje“, Dikon ističe.
Realnost je apstrakcija
Međutim, protivno uobičajenom gledištu, za njega je realnost – apstrakcija, kako se i sam izražava, uveren da je figuracija proistekla iz haosa. Skrajnuta sa svetske scene u prethodnom periodu, figuracija se vraća na velika vrata, posebno nakon pandemije, kad je telesnost počela da se intenzivno ceni, usled propisane izolacije. Otud, možda, i opšta pomama za figurativnim spomenicima, prisutna i u Srbiji, i u Velikoj Britaniji, kako Dikon primećuje.
U toj tendenciji ima, naravno, i politike, pa ovaj umetnik, ovenčan mnogim prestižnim nagradama, ubeđeno kaže da je „umetnost sa agendom krajnje nezanimljiva, a iznad toga i vrlo opasna“. U njegov svet apstrakcije može se zaviriti do 7. decembra.
Čačansko bijenale
Postoje dani (van prošlogodišnje Čačanske rodne, kakav je naziv nosio program inauguracije Čačka u nacionalnu prestonicu kulture), kada su sve oči iz prestonice uprte u ovaj grad na Moravi. Ti dani se odnose na Memorijal Nadežde Petrović, koji u ovom sazivu kustosira Zdenka Badovinac, bivša direktorka Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu
Po njenoj zamisli, tridesetak umetnika iz raznih država bavilo se preispitivanjem identiteta u kontekstu razbuktalih ratova, političkih kriza, uništavanja prirode… „u svetu koji je postao pozornica za lažne istine i licemerje“. Za nju je izvesno da naši identiteti – pol, pripadnost određenoj društvenoj klasi ili naciji – ne pokrivaju sve što jesmo, kao i to da nekad nismo sigurni u kojoj meri predstavljamo sebe, a ne nekog drugog.
Moto 32. čačanskog bijenala, Memorijal Sonja S, u istu ravan stavlja poznatu glumicu Sonju Savić, rodom odande i našu prvu slikarku, i to po stepenu slobode i nepristajanja na zadatosti. Zajedničko im je i što su obe bile izuzetne, svaka u svom fahu, ali i društveno angažovane i feministkinje, pa je poslednje i glavna odlika vizuelne smotre.
Ali, feminizam se ovde tumači u vrlo širokom diskursu, obuhvatajući sve skrajnute entitete. Meta kritičkog promatranja je pozicija moći, koja se obično uzima zdravo za gotovo. Oni što se opiru navedenim postulatima, iako heroji, često postaju gubitnici, kakva je bila Jadranka Klekar, „radnica, sindikalistkinja, borkinja za radnička prava“ i nadahnuće za rad Božene Končić Badurine.
Ženska, radnička i druga prava
Na jednom zidu Nadeždine memorijalne sobe, nižu se stripovski crteži, prateći sudbinu Klekarove od detinjstva. Tako je vidimo kao odličnu učenicu, uspešnu u svim predmetima, premda uči i igra se ispod stola u stanu od 24 kvadrata, koji deli sa petočlanom porodicom. Taj stančić napušta po smrti oca, odustavši od daljeg školovanja, i zaposlivši se u fabrici, na najprostijim dužnostima.
Konačno pronalazi sreću u nekom hotelu, koji docnije propada, kad Klekar postaje vođa štrajka zbog neisplaćenih zarada. Na kraju biva i otpuštena. Onda se sa detetom potuca po raznim ćumezima, nekad i bespravno, da bi na koncu ipak dobila stan od države.
I sve ovo može da se nađe u britkoj liniji flomasterom Končić Badurine (izraženo kroz izjave u „oblačićima“), ali i našoj svakodnevici.
O prekarnom radu žena govori i Dejan Marković instalacijom O koprivi koja ponovo ne raste, a zapravo tapiserijom „satkanom“ od električnih kablova, u čijoj su industriji žene pretežna radna snaga. Da bi ironija bila potpuna, motiv tapiserije je slikani plakat Đorđa Andrejevića Kuna, urađen povodom Prvog antifašističkog mitinga žena u Srbiji, januara 1945.
Svečano otvaranje Memorijala „Nadežde Petrović“ proteklo je bez zapaženije posete samih Čačana, pa se ovaj fenomen razmatrao među prisutnima: „Mi, Čačani, ne volimo savremenu umetnost, a imamo svoje slikare“
Rad Maje Smrekar Hibridna porodica, zasnovan je na tromesečnom performansu tokom kojeg se podvrgavala specijalnim tretmanima ne bi li izazvala laktaciju, sa ciljem – dojenja šteneta. Na drugu dojku prikačena je „muzilica“, što prizor na fotografiji čini posebno začudnim, na samoj granici prihvatanja.
Nama neobično je konstruisan i poziv u njenom manifestu, upućen „ženama svih rodova“. Njih instruira „da nastave da preživljavaju, ali ne samo kroz svoju reproduktivnu funkciju“.
Isto je mučilo i samu Nadeždu, ogorčenu i položajem umetnika na raskršću vekova, pa Darinka Pop-Mitić koristi jedan takav njen citat, da bi ga ispisala na dva platna, razapeta u oknima na fasadi Galerije Memorijala.
Deo „kolaža“ u vidu šatora, jesu i miljei, kao i motivi sa ćilima, „s obzirom na to da je čuvena slikarka bila i strastvena kolekcionarka (ženskih) ručnih radova“, kako objašnjava autorka. Suptilno izdeljene na kadrove, njene slike asociraju na fovizam, kom pravcu je Nadežda pripadala, a da joj se ovo nije priznavalo.
Vojnički šator
„Odgovoriti na temu Memorijala, po pozivu kustoskinje, bila je velika odgovornost, ali i izazov, budući da je Nadežda toliko puta obrađivana“, priznaje umetnica (prvonagrađena odlukom žirija). Ipak, njoj je uspelo da pruži drugačije obzorje, čak i tekstom u katalogu, u vidu uputstva za postavljanje šatora. Naime, Pop-Mitićevu direktno je podstakla Nadeždina slika Vojnički šatori, kasnije preimenovana u Valjevska bolnica, za koju se smatra da joj je poslednja. „Jer, nakon dolaska u vojnu bolnicu u Valjevu, nije više imala vremena da slika i crta, već je samo pisala“, Pop-Mitić kaže.
U centru pažnje dva člana Vokalno kustoskog sindroma, Vladimira Bjeličića i Senke Latinović, bila je i Sonja Savić, pored velike slikarke, pa su u svom performansu na navode iz knjiga i štampe, koji nam približavaju karaktere preminulih velikanki, natezali konopac. I tako dočaravali tenziju što su je obe trpele za svojih, vremenski odeljenih života. „Mi stvaramo liminalni ‘džep’, gde se gubi dihotomija vreme-prostor“, tumači Bjeličić.
I prostor je zaista upitan, jer svoj nastup izvode ispred slike Hristine Ivanoske, u koju se „infiltriraju“, a preko koje se projektuju scene iz slika Nadežde Petrović. Intrigu unosi i mehanički glas AI, kao i isforsirano beogradski razvučene rečenice (lažne) Bebi Dol.
Bojan Stojčić, laureat druge nagrade, dotakao se Dejtonskog sporazuma, kroz svoj video-rad o Houp hotelu Fantom, gde je ciljano boravio tri decenije nakon istorijskog susreta Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića. Prosto je mučno gledati te prazne, „socijalne“ hodnike, sa jadnjikavim plavim itisonom, a znati da su bili poprište prekrajanja naše sudbine.
Svečano otvaranje Memorijala u subotu, proteklo je bez zapaženije posete samih Čačana, pa se i ovaj fenomen razmatrao među prisutnima. „Mi, Čačani, ne volimo savremenu umetnost, a imamo svoje slikare“, izjasnio se jedan ironično, u ime svojih sugrađana. „Čulo se da će izložbu da prati gej parada, pa bi se i Nadežda okretala u grobu“, druga autoposprdna izjava bila je vezana za homofobiju, koju bi možda potencirala „kvir“ poetika, svojstvena delu radova.
Dobro, al’ gde su bar predstavnici institucija, protokolarni? „Ma, posvađali su se oko novca koji se beslovesno slio povodom Čačanske rodne, pa je Galerija Memorijala izgleda dobila najviše“, zaključila je treća, možda i najbliža istini. Za dobro naših domaćina (patronizirajuće) se nadamo da će im se strasti stišati do 5. novembra, do kada traje ova oplemenjujuća izložba.