Živimo u svetu koji proizvodi strahove. Opasnost je na svakom koraku, pa je naš strah permanentan. Zbog toga je sve manje funkcionalan, odbrambena reakcija koja nas mobiliše da prebrodimo opasne prepreke, a sve više je disfunkcionalnost koja parališe naš svet, u većoj ili manjoj meri. Permanentno stanje straha, generisano u različitim kontekstima i iz različitih pobuda, sadržajna je veza između radova šestoro umetnika koje je istoričarka umetnosti Gordana Stanišić izabrala za izložbu Ko se plaši straha još… u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, koju je realizovala u okviru ciklusa Kritičari su izabrali kao dobitnica Nagrade Lazar Trifunović. Iako je koncept izložbe osmišljen znatno ranije, razmatranje aspekata „najgoreg od svih svetova“ u ovom trenutku, deluje kao dobro tempiran sadržaj koji je na pravi način anticipirao potrebu za reakcijom na važnu i akutnu, i globalnu i lokalnu, društvenu temu.
Kultura straha, kojoj pripadamo, za koju klimu svakodnevno i dominantno kreiraju masovni mediji, ugrožava i remeti naše kreativne projekcije budućnosti i opterećuje našu stvarnost brigom o mogućim (ali ne nužno i stvarnim opasnostima), koja se pretvara u neprekidnu i tenzičnu budnost. Upravo takvu atmosferu nedefinisane opasnosti koja vreba iz sakrivenog, filmskog momenta strepnje pre neposrednog udarca najcrnje tame, razvija Nemanja Nikolić u svojim sugestivnim crtežima na platnu među kojima je i rad Šuma (posle Kazimira Maljeviča), koji sugeriše moguću životnu pretnju. Ta nedefinisana pretnja posebno je intenzivirana nakon iskustva zatvaranja u vanrednoj situaciji.
Posledično manifestovan u formi anksioznosti, nasilja ili samopovređivanja, ovako generisan strah podtekst je video-performansa Sanje Latinović, Napuštena, u kojem umetnica namerno izazvanom neprijatnošću sebe uvodi u stanje frustracije i provociranog straha. Ona razmatra pojavu u kojoj strah više nije izvorna emocija izazvana nekom realnom opasnošću, već postaje kreirano stanje, strahom se manipuliše i on se usmerava iz različitih pobuda. Jedna od strategija vladavine strahom je i njegovo maskiranje, kreiranje različitih simulakruma zadovoljstava, idealnih slika u idiličnim okruženjima u kojima i sa kojima se sve želje ostvaruju. Takav svet detektuje Nikola Marković u seriji slika Napredak kroz tehniku. To je nedostižan svet u koji treba ući, samoprojektovan cilj koji treba dostići, težnja koju treba ostvariti. Ova forma obrnute strategije vladavine strahom je način na koji funkcioniše konzumeristički imperativ kojem smo svi izloženi.
Strah je osnovni izvor praznoverja i jedan od glavnih izvora okrutnosti. Savladavanje straha je početak mudrosti, u potrazi za istinom kao i u nastojanju da se vodi dostojan život
Izloženost strahu, vremenom, podriva naše poverenje u ljude, pa naše okruženje postaje mesto pretnje. Da bi takvo stanje prebrodili ljudi stvaraju zajednice, pa strah postaje razlog zajedništva. Zajedništvo podrazumeva kolektivni dogovor radi zajedničke zaštite, međutim, cena tog zajedništva je često postepeni gubitak sloboda: slobode izbora, kretanja, slobode govora, političkih, ekonomskih, socijalnih izbora… Taj dvostruki gubitak, koji kao individua imate u takvim ustrojstvima, jednako vas može poništiti – bilo da ste njen integralan deo, ili ste ekskomunicirani iz najrazličitijih razloga. Samo onaj koji upravlja strahom, koji generiše zajednicu u celinu, može od nje imati benefita.
Suočavajući proklamovan američki ideal Zemlje slobode (Land of the Free) s predstavama beskućnika i socijalno marginalizovanih ljudi, Milica Ružičić nas u svojoj seriji slika Strah od slobode suočava s ekstremnim delovima takvog ustrojstva: totalnom slobodom i totalnim strahom. Drugo lice takvog straha su ratovi i katastrofe. Ruine Ivana Šuletića su plod veštačke inteligencije, kreirane posledice ratnih razaranja koje mogu predstavljati realnost bilo koje tačke na planeti. Naravno lažan, ali dovoljno uverljiv za potrebe obmane i manipulacije. Još jedna opasnost koja otvara novu spiralu straha, koja postaje sve veća i veća, baš kao u kompleksnom istoimenom radu Spirala straha Selmana Trtovca, nastalom iz performansa pretočenog u video-rad i instalaciju. Reč je o procesu koji umetnik iznova realizuje u različitim galerijskim prostorima od 2009. godine i koji u svakoj novoj manifestaciji postaje sve obimniji. On pribegava interpretaciji rituala salivanja strave koji se vekovima praktikuje na području Balkana, a čiji je cilj uklanjanje straha i nemira. Isključujući obrednu i magijsku funkciju, Trtovac nas kroz ovaj simbolični umetnički poduhvat uvodi u razmišljanje o karakteru naših kolektivnih i individualnih strahova.
Zaokružujući svoju knjigu Filozofija straha (Geopoetika), norveški filozof Laš Svensen na početku poglavlja S one strane straha?, navodi reči Bertranda Rasela: „Strah je osnovni izvor praznoverja i jedan od glavnih izvora okrutnosti. Savladavanje straha je početak mudrosti, u potrazi za istinom kao i u nastojanju da se vodi dostojan život.“ Najbolji način pobeđivanja straha je stvaranje nade, zaključuje Svensen, pozivajući se na delo Principi nade nemačkog filozofa Ernsta Bloha. „Nada ima nadmoć nad strahom, nije pasivna i ne zapada u ništavilo. Nada širi ljudsku prirodu pre nego što je ograničava“, kaže on. Mi smo to u praksi iskusili. Sa studentima.
