Ona je jedna od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih kompozitorki savremene muzike, esejista, bila je uspešna direktorka Bemusa, državna sekretarka u Ministarstvu kulture, jedna od osnivača festivala čija deviza je muzičkim BUNT-om protiv poslušnog društva. Njen deda je bio lekar, pesnik i prevodilac Svetislav Stefanović, ćerka je estetičara i pisca Pavla Stefanovića.
Završila je kompoziciju u klasi Enrika Josifa, studirala je i violinu u klasi Aleksandra Pavlovića, a usavršavala se kao stipendista francuske vlade u Parizu. Njena dela su izvođena u Jugoslaviji, u zemljama Evrope, u Izraelu, u SAD, u Rusiji, ali i u Kazahstanu, Siriji… Napisala je muziku za više od 40 pozorišnih komada koji su igrani u Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212, Zvezdara teatru…
Autorka je knjiga Put u Damask, Muzika od ma čega i Privatna priča. Ova poslednja je veoma zanimljiva privatna istorija Ivanine porodice u kojoj su svi likovi, imena i prezimena, godine i događaji – istiniti!
Njen radiodramski projekt Veliki kamen doneo joj je 2017. godine svetsku, glavnu nagradu Prix Italia za radio i televizijsko stvaralaštvo. Iste godine je za isto delo dobila nagradu „Stevan Mokranjac“, i to je tek deo priznanja koja je osvajala tokom više od četiri decenije stvaralaštva. Od svih, najdraži joj je „Vitez poziva“.
Nedavno je na portalu arsfid.edu.rs (Ars Femina Identitas) osmišljena prva digitalna otvorena baza o srpskim umetnicama 20. i 21. veka. Ivana Stefanović je dobila svoje mesto među ženama u ovom izuzetnom projektu, jedinstvenom kad je reč o umetnicama, ne samo u Srbiji. U šali je pitam je li to novi feminizam na delu, podsetivši je da je naša generacija početkom sedamdesetih osvajala nove slobode u takozvanom drugom talasu feminizma:
„Mi smo u tom vremenu na koje me podsećate, osvojile mnoge svoje prava, prihvatile obaveze, radile na raznim poslovima i osećale se udobno i ravnopravno. Ne bih da idealizujem to vreme u kojem je bilo mnogo svakojakih stvari, ali pitanje ženske ravnopravnosti je u socijalizmu bila stvarnost. U mojim mladim danima, žene umetnici, žene direktori, žene urednice bile su svuda prisutne. Danas se iz crkvenih i drugih konzervativnih krugova osporava čak i rodno senzibilni jezik! Dakle, izgubile smo mnogo od toga osvojenog, što znači da je došlo vreme da se krene sa ispravkom, dopunjavanjem, otkrivanjem, dopisivanjem i neosporavanjem osvojenih prava ravnopravnosti. Jer, ogromne su praznine stvorene nepažnjom i zaboravom. Ne odnosi se ovo samo na žene umetnice, već na sve umetnike, na sve koji učestvuju u umetničkim delatnostima, na sferu kulture uopšte. Mi sada imamo samo saće u kome gotovo da nema pčela. Nedostaje nam samosvet o sopstvenoj kulturi – kolika god i kakva god da je – a to znači da se mora povratiti znanje o svemu što je prethodilo, u čemu se učestvovalo i što se stvaralo a što daje oslonac za dalje kretanje unapred. Bez falsifikovanja i bez revizije. U tom smislu sajt koji ste spomenuli ima jako važnu i lepu ulogu.
Taj privatni poduhvat spada u retke pojave novog kvaliteta koji nastaje u opustošenom, i često izopačenom sistemu vrednosti koji kreira vlast držeći u svojim rukama poluge svih institucija.
Mi već duže od decenije živimo u lažima, u glasnim, bezočnim neistinama koje su zavladale. Sve što je crno postalo je belo, svaka činjenica se pretvorila u falsifikat: istorija, ličnosti, jezik, heroji, svetonazori, čak i podaci … To me je dovelo do toga da sam postala jako osetljiva na istinu. Pojavila se i bolest društva koju karakteriše nedostatak razumnog prosuđivanja i višak samosažaljenja. U tom prostoru – uveravaju nas – gde nas navodno svi mrze, razvila se samodovoljnost, neokonzervativizam, kompleks lažne veličine, grandomanska uobraženost, ksenofobija. Ipak, osnovno od čega me hvata ledeni strah je široko rasprostranjeno neznanje.
Teror je počeo daleko pre nego što je sadašnja ekipa došla u posed odluka, vlasti i svih mogućih oblika moći. Na početku radikalskog vremena stajale su reči. Hipotetička mogućnost da se ljudi na vlasti promene i poprave nije se dogodila
Neznanje i o tome šta smo sve imali i mogli kad je o kulturi reč?
Neznanje koliko smo, tokom jednog dugog perioda, bili prisutni na planu evropskog savremenog stvaralaštva i događanja. Danas ne znam da li bismo ikoga mogli da ubedimo da smo nekad nešto uopšte radili. Sve je rašiveno, obezvređeno, sve se isfronclalo i čoveku poput mene ostaje samo da se izoluje i ne učestvuje ni u čemu što se ovde i danas zove zvaničnom kulturom.
Od početka studentskih blokada izražavate svoje poštovanje prema studentima.
Od prvog trenutka nisam imala dileme povodom studenata. Svi smo pre tri meseca gledali pad nadstrešnice železničke stanice i smrt petnaestoro ljudi u Novom Sadu, takoreći u živom televizijskom prenosu. Dok su se neki zvaničnici onuda švrćkali, davali formalne izjave i pokušavali da javno mnjenje umire neistinitim pričama, mi smo užasnuti razmišljali šta se u tom trenutku dešava ispod tona betona. Dan-dva kasnije se pojavio gospodin inženjer Đajić koga sam slušala šta govori i shvatila da se tu nešto veoma ozbiljno dešava. Taj trenutak kada pod pritiskom savesti odgovorni pojedinac progovori – to je veliki trenutak koji se ne zaboravlja. Potom, kada su krenula studentska okupljanja, srce mi je zalupalo na tu veliku promenu koja je počela. Danas je jasno da to nije bio samo tragičan događaj, onakav kakav beleži tzv. mala istorija, nego nešto mnogo veće.
Studenti imaju jednu drugu vrstu pameti i osećajnosti. Gledali su nas kako ćutimo, kako predugo ćutimo. Videli su kako se nešto malo pojedinačno koprcamo i bunimo, ali bez odjeka i rezultata. A vladajući sistem se u međuvremenu opasno sklapao u tešku mašineriju
Šta je mala istorija?
Mala istorija je istorija pojedinaca, porodica, malih grupa, onih koje su veliki istorijski događaji pogađali i mleli, istorija malih ljudi koji su najčešće žrtve ili usputni gubitnici u svim gungulama, ratovima, pokretima. Postoji i knjiga Male istorije, koju je napisao švedski istoričar i pisac Peter Englund. Ovo što sada ovde raste, to je velika istorija. Velika istorija koja je, s jedne strane, zapanjujuća, a s druge strane toliko vredna poštovanja da mi je teško da opišem svoj osećaj uvažavanja prema studentima i onima koji ih podržavaju, građanima, roditeljima, profesorima, raznim profesionalnim grupama… Fenomen ovog pokreta je to da ga nismo očekivali iako smo mu se negde u sebi nadali. Zatekao nas je, iznenadio. Studenti su iznenadili i svoje profesore s kojim su svakog dana u učionici. Kao da se pred njima rodila neka feniks-generacija koja je odjedanput podigla glavu i pogledala oko sebe na potpuno drugačiji način. I to što su videli nije im se nimalo dopalo. Ta transformacija koja se dogodila u trenutku, na naše oči takoreći, proizvela je događaje koji će imati ogromne posledice.
Pretpostavljate li kakve?
Imam osećaj da je ono što rade studenti nepogrešivo: kada odluče da primene kolektivno neposredno odlučivanje i kada odluče da se ne izjašnjavaju o ličnim afilijacijama (ko šta voli, kome i čemu je blizak, ko je levo, desno, gore, dole…), posebno kada odluče da imaju (samo!) četiri zahteva koji se moraju ispuniti kako bi se oni vratili u „skamije“ (arhaizam kojim se koristi predsednik države) – oni se fokusiraju na najvažnije i time čuvaju jedinstvo. I kada odluče da protestuju mirno, u potpunoj tišini (komemorativno stajanje 15 minuta) ili veoma glasno i bučno kada ukazuju na dimenzije društvenog propadanja, i kada se posluže ironijom i humorom da bi iskazali veoma ozbiljne stavove i poruke dok s njihovih transparenata izbija vatromet duha – oni pronalaze jasne komunikacijske formule. U to spada i odluka da nemaju vođu, lidera, komandanta. Nemaju čak ni autore, potpisnike nekih sjajnih akcija i dela koja sada nastaju. Najzad, u sjajne odluke spada i ona o pešačenju do Novog Sada. Tamo su poneli umor i žuljeve, ali i vence od belog cveća za stradale ispod nadstrešnice…I svaki put su u pravu, nepogrešivi i civilizacijski novi. Najveća posledica svega toga je otvaranje očiju onih koji nisu hteli da vide istinu i buđenje solidarnosti. Studenti su bukvalno krenuli od vrata do vrata cele zemlje, podigli gradove, sela, pojedince, porodice … pa sada svi pravimo kiflice i plačemo, od sreće. S druge strane, student su već dva meseca neprekidno zajedno. Žive zajedno, provode noći na fakultetima, dele hranu koju dobijaju od građana, oni su sada prepoznali i mnogo bolje upoznali jedni druge. Ova vrsta kolektiviteta koja se sada stvara među njima mislim da nije postojala nikad ranije.
Konačno su se roditelji, babe i dede razumeli sa svojom decom.
A sve je počelo iz nerazumevanja. Mi stariji, njihovi roditelji, babe i dede, mi njih, izgleda, nismo poznavali, a oni – što je mnogo važnije – izgleda nisu stekli poverenje u nas. Nešto krupno se desilo kada su nas mlađe generacije toliko otpisale. Neću to dalje da razvijam, ali znam da komparativnu prednost mladosti ne čine samo njihove godine već i njihova ogromna nova znanja. Oni imaju jednu drugu vrstu pameti i osećajnosti. Gledali su nas kako ćutimo, kako predugo ćutimo. Videli su kako se nešto malo pojedinačno koprcamo i bunimo, ali bez odjeka i rezultata. A vladajući sistem se u međuvremenu opasno sklapao u tešku mašineriju. I dok nas dve sada razgovaramo, studenti na mostovima u Novom Sadu su nam napisali poruku: Ćutanja je dosta! Njihova prva javna reč je bila hoćemo pravdu! Hoćemo pravdu, pravnu državu, kažu nam. Odmah potom kažu sloboda. Tu je o veoma važna reč – institucije. A mi kao da smo na te reči i pojmove zaboravili. Činilo nam se da je to samo romantizam, idealizam, da toga više nema ili da to više ne možemo dočekati. Pokazalo se da ima, evo ga!
Prostakluk, blaćenje i klevetanje protivnika, izmišljanje neprijatelja, obećavanje nečega čega nema, „davanje“ para penzionerima i manje ili veće laži… Ponašanje ove vlasti podrazumeva vređanje svakog građanina i njegovog zdravog razuma
Zamera im se što propuštaju nastavu?
U vreme Prvog svetskog rata nisu radile škole, a kada se rat završio, kao „ratom ometena generacija“, u određenom roku završili su po nekoliko razreda i mogli da se upišu na fakultete. Ta generacija je završila visoke škole, pročuli se kao pismeni i dobri u svojim strukama – a to je ona pamet koju nazivamo generacijom između dva rata. Nemojmo sada praviti dramu gde je nema. Ovo je trenutak kada moramo da vidimo stvari onakvima kakve jesu, da se suočimo sa realnošću. Ovde se događa nešto krupno. Ako to ne razumemo, onda smo žrtve ovog strašnog terora koji je izvršen nad duhom društva.
Nije samo nad duhom…
Teror je počeo daleko pre nego što je sadašnja ekipa došla u posed odluka, vlasti i svih mogućih oblika moći. Na početku radikalskog vremena stajale su reči. Čuli smo i te reči i intonaciju i grubost i prostaštvo i uvredljivost i vikanje i ponižavanje sagovornika… sve se to videlo i pre, a hipotetička mogućnost da se ljudi na vlasti promene i poprave, nije se dogodila.
Značaj ovog studentskog bunta je i u tome što su nam ti mladići i devojke jasno stavili do znanja na šta smo mi sve pristali kao da je normalno.
Ovde se desilo nešto što možda razlikuje ovu priču od mnogih drugih tragičnih dosadašnjih događaja. Ovde smo bili svedoci kako umire petnaestoro ljudi, od kojih i dve male devojčice koje su sa dedom negde krenule. I kad kažem dvoje dece, ja to izgovaram sa osećanjem potpunog užasa, jer to nije moralo da se desi da nije bilo bezočnosti!
Pojavila se bolest društva koju karakteriše nedostatak razumnog prosuđivanja i višak samosažaljenja. U tom prostoru razvila se samodovoljnost, neokonzervativizam, kompleks lažne veličine, grandomanska uobraženost, ksenofobija. Osnovno od čega me hvata ledeni strah je široko rasprostranjeno neznanje
Znam vas iz 1968. godine. Danas su mnogi šezdesetosmaši, kako se zovemo od tada, spremni da porede ondašnje i današnje demonstracije. A vi?
Posle šest dana provedenih u pobuni juna 1968, mi smo sebe nazivali „šezdesetostosmašima”. Ja sam 1968. imala 20 godina, a na svoj fakultet sam išla ne samo ja već i moja mama koja je bila profesor uporednog klavira na Muzičkoj akademiji. Dakle, ta studentska pobuna trajala je šest dana a taj događaj nas je obeležio za ceo život. Teško se može zamisliti kakva će se tek kohezija uspostaviti među ovim mladim ljudima koji provode zajedno već 65 i više dana. Ne može a da ne ostavi trajan trag. Vreme u ovom slučaju uopšte nije nevažno. Kakav god da bude kraj, a nadam se samo jednom jedinom, ovi mladi ljudi više neće biti isti. Ovo je preobražaj cele jedne generacije, a donekle i svih nas zajedno.
Kako vidite odgovor vlasti na poteze koje vuku studenti?
Ne znam. Ja nemam nikakvo poznavanje ni psihologije, ni biologije tih osoba. Naravno, nova stranica istorije je okrenuta. Šta će vlast da uradi, nemam pojma. Spadam u one koji prate šta se događa u društvu, ne izbegavam vesti i programe čak i onih medija kojih se užasavam. Možda baš zato što loše predviđam moram znati koji se metodi i sredstva koriste. Prostakluk, blaćenje i klevetanje protivnika, izmišljanje neprijatelja, obećavanje nečega čega nema, „davanje” para penzionerima i manje ili veće laži… Ne, nema načina da mogu da pretpostavim ponašanje ove vlasti koje podrazumeva vređanje svakog građanina i njegovog zdravog razuma. Zato ću sačekati razvoj događaja. Ovaj razgovor je vođen u nedelju 2. februara. A događaji jure!
Danas imate dugačak pogled na svoj život, pa možete da budete manje kritični prema sebi nego nekad. O čemu najradije mislite povodom svoje bogate karijere?
Najviše volim da mislim na svoja dela, radiofonijska i muzička, na knjige, radiodramske komade, instalacije i uopšte na naslove koje sam stvarala i tako čuvala vatru svojih ideja, muzičkih misli i zamisli. Podjednako volim ona svoja dela koja su dobila neka od mnogih priznanja, ali i ona koja nisu. Pre nekoliko godina imala sam koncert svojih gudačkih kvarteta iz perioda 1969-2015. Ovaj događaj rado poredim s retrospektivnom izložbom. Zadovoljna sam što u svom radu nisam povlađivala ukusu trenutka i modi i što nemam nijednu posvetu koju bih rado iscepala. U stvaralaštvu sam išla uvek samo svojim putem, prilično usamljena. Takođe, osećam se dobro kada se setim koga sam dovela u Beograd kao umetnički direktor Bemusa, a posebno kada vidim kako desetak mladih ljudi s autizmom peva na koncertu u okviru festivala BUNT. Ne ljutim se na sebe čak ni zbog kratkotrajnog izleta u strukturu države. Upoznala sam tada jedan deo dubine kulturnog (kao i nekulturnog) bića naše zemlje bolje nego pre. Nisam spomenula Radio Beograd u kome sam, bar tako mislim, ostavila neki trag. Ali Radio Beograd je u meni ostavio veći trag. Tamo sam se naučila ekipnom radu, tamo sam razvila osetljivost da pažljivo slušam, što činim i danas. Zato, kada ovih dana doživim da se za samo nekoliko sekundi spusti potpuna tišina nad neki deo grada, da se zaustavi saobraćaj i utišaju nervozni vozači, kad se čuju samo gačci ili neki udaljeni pas, a studenti i građani odaju poštu stradalima u Novom Sadu, uverena sam da od te tišine nema snažnijeg znaka društvenog osvešćivanja i civilizacijskog preobražaja.
